NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA DVADESET PRVA
O poklonima
 
Pokloni se dele na zemne i dopojasne. Primenjuju se obično uz večernje pravilo, pre nego što se otpočine u snu. Najbolje je ako pokloni prethode čitanju večernjih molitava, odnosno, ako pravilo počne poklonima. Poklonima se telo donekle zamara i zagreva, a srce dolazi u stanje skrušenosti; podvižnik će se u takvom stanju pomoliti usrdnije, toplije i pažljivije. Ako se molitve budu čitale posle poklona, u njima će se osetiti sasvim drugačiji ukus. Poklone treba izvršavati neužurbano, i taj telesni pokret treba oživeti plačem srca i molitvenim vapajem uma. Kad želiš da započneš kolenopriklonjenja, svom telu daj najpobožniji položaj, kakav bi trebalo da ima sluga i stvorenje Božije u prisustvu svog Gospoda Boga. Nakon toga saberi misli, da ne bi lutale unaokolo. Krajnje neužurbano, glasno tek toliko da samo ti čuješ i zaključavši um u reči, iz skrušenog i smirenog srca izgovori molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Izgovorivši molitvu, bogobojažljivo i sa strahom Božijim neužurbano načini zemni poklon, bez uzrujavanja, sa osećanjem pokajnika i grešnika koji moli za oproštaj, kao da si pred nogama Samog Isusa Hrista. Ne stvaraj u svojoj mašti lik ili izobraženje Gospodnje, nego budi uveren u Njegovo prisustvo. Budi uveren da On motri na tebe, na tvoj um i srce, i da je Njegova nagrada – u Njegovim rukama. Ono prvo je nedozvoljena mašta koja vodi pogibeljnom samoobmanjivanju, dok je uverenost u prisustvo svagdasuštog Boga uverenost u svesvetu istinu.[1] Načinivši zemni poklon, opet dovedi telo do bogobojažljivosti i spokojstva i opet neužurbano izgovori gorepomenutu molitvu. Kada je izgovoriš, ponovo načini poklon na goreopisani način. Ne brini o količini poklona, nego svu svoju pažnju obrati na svojstva molitve koju tvoriš s kolenopriklonjenjima. Da i ne govorimo o dejstvu na duh, i na samo telo će daleko snažnije dejstvovati manji broj poklona izvedenih na goreopisani način, nego njihov veliki broj, načinjen na brzinu i bez pažnje, i samo radi računanja. Iskustvo neće oklevati da to i dokaže. Kad se zamoriš od kolenopriklonjenja, pređi na dopojasne poklone. Mera dopojasnog poklona određuje se time što, prilikom njegovog tvorenja, spuštena ruka dodirne zemlju ili pod. Kada prilikom tvorenja poklona kao svoju neizostavnu obavezu utvrdi i obilno duševno delanje koje se sastoji iz pažnje, neužurbanosti, strahopoštovanja i namere da se Bogu prinese pokajanje, podvižnik će nakon kratkog vremenskog perioda uvideti koju količinu poklona podnosi njegova telesna građa. Kad usled svoje slabosti i popustljivosti prema sebi iz tog broja isključi nekoliko poklona, od preostalog broja (poklona) može da ustanovi svoje svakodnevno pravilo. Dobivši za njega blagoslov duhovnika, nastojatelja ili nekoga od monaha u kojeg ima poverenja i s kojim se savetuje, on svakodnevno može da izvršava takvo pravilo. Radi duševne pouke naše vozljubljene braće, nećemo prećutati ni ono što u nastavku sledi: pokloni, koji se čine radi broja, neoživljeni pravilnim umnim i srdačnim delanjem, više su štetni nego korisni. Kada ih izvrši, podvižnik počinje da se raduje. Evo, govori on samome sebi, slično onom fariseju koji se pominje u Jevanđelju, i danas me Bog udostojio da (na primer) načinim tri stotine poklona! Hvala Bogu! Zar je to lak posao? U današnje vreme tri stotine poklona! Ko to danas izvršava takvo pravilo, itd. Trebalo bi pomenuti da pokloni zagrevaju krv i da zagrejana krv izuzetno doprinosi podsticanju umne delatnosti. Dospevši u takvo raspoloženje, nesrećni podvižnik se jedino iz tog razloga i ne shvatajući istinsko duševno delanje, prepušta štetnoj umnoj delatnosti, tj. prepušta se slavoljublju i maštanjima koji se oslanjaju na njegov podvig, uz čiju pomoć on namerava da uznapreduje. Podvižnik se naslađuje takvim pomislima i maštanjima i ne može dovoljno njima da se nasiti. On ih prisvaja i u sebe usađuje pogibeljnu strast preuznošenja. Preuznošenje ubrzo počinje da se projavljuje u tajnom osuđivanju bližnjih i u javnoj sklonosti ka njihovom poučavanju. Očigledno da je takva sklonost znak gordosti i samoobmanjivanja: ukoliko monah ne bi sebe smatrao uzvišenijim od svog bližnjeg, nikada se ne bi odvažio da ga poučava. Takav je plod svakog telesnog podviga ukoliko on nije oživljen namerom pokajanja i ako pokajanje nije njegov jedini cilj, ako se podvigu samom po sebi pripisuje vrednost. Istinsko monaško napredovanje sastoji se u tome da monah sebe smatra grešnijim od svih ostalih ljudi. „Jedan brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: ‘Vidim da se moja misao neprestano nalazi uz Boga.’ Prepodobni je odgovorio: ‘Nije veliko to, što se tvoja misao neprestano nalazi uz Boga, nego je veliko to, kada monah sebe vidi kao nižeg od svake tvari.'“[2] Takav je bio način razmišljanja istinskih slugu Božijih, istinskih monaha: on se u njima uobličio usled pravilnog duševnog delanja. Uz pravilno duševno delanje, i telesni podvig ima ogroman značaj, budući da dejstvima tela izražava pokajanje i smirenje. Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti cve grehe moje, molitveno vapi ka Bogu Sveti David (Ps 24,18), koji je u svom pobožnom podvigu telesni trud sjedinio s dubokim pokajanjem i s dubokim smirenoumljem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Oci kažu: „Nikada ne prihvataj ako vidiš nešto čulno ili duhovno izvan ili unutar sebe, bilo da je to obličje Hrista, angela, nekog svetitelja ili maštovito izobraženje svetlosti u umu. Ne veruj tome i ne budi blagonaklon prema njemu. Sačuvaj svoj um da stalno bude bez slika i ne-ka se posredstvom uobrazilje ništa ne utisne u njega, neka bude bez obličja, obraćajući pažnju jedino na reči molitve.“ Kalist i Ignjatije Ksantopuli, O bezmolviju i molitvi, Dobrotoljublje, 2. tom, u ruskom izdanju.
  2. Alfavitni Paterik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *