PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ŠESNAESTA
Smirenje pred bližnjim služi kao sredstvo kojim će se dostići ljubav prema bližnjem
 
Ljubavi prema bližnjem prethodi smirenje pred njim, koje je i prati. Mržnji prema bližnjem prethodi njegovo osuđivanje, ponižavanje, klevetanje i prezir prema njemu, drugačije rečeno – gordost. Sveti monasi su stalno imali na umu reči Hristove: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt 25,40). Oni nisu ispitivali da li je bližnji dostojan ili nedostojan njihovog poštovanja niti su obraćali pažnju na mnoštvo i očiglednost njegovih nedostataka. Njihova pažnja bila je usmerena na to da se od njih ni na koji način ne sakrije razumevanje da je bližnji obraz Božiji i da naše postupke prema bližnjem Hristos prihvata tako, kao da su izvršeni prema Njemu Samom. Gordi pali angeo nenavidi takvo razumevanje i koristi sve mere da ga neprimetno ugrabi od hrišćanina. Takvo razumevanje nije srodno telesnom i duševnom mudrovanju pale čovečije prirode i potrebna je posebna pažnja da bi se ono stalno imalo na umu. Da bi srce, povređeno grehom, usvojilo to razumevanje i da bi ga u odnosima sa braćom stalno imalo na umu, potreban je značajan duševni podvig i neophodno je sadejstvo božanstvene blagodati. Kad po milosti Božijoj usvojimo ovo razumevanje, ono postaje izvor najčistije ljubavi prema bližnjima, ljubavi koja je jednaka prema svima. Uzrok takve ljubavi je samo jedan: to je Hristos, Kojeg poštujemo i ljubimo u svakom bližnjem. To razumevanje postaje izvor najslađeg umilenja, i najtoplije, nerasejane i najusredsređenije molitve. Prepodobni avva Dorotej govorio je svom učeniku, prepodobnom Dositeju, kojeg bi povremeno nadvladao gnev: „Dositeju, ti se gneviš, a ne stidiš se što se gneviš i vređaš svog brata! Zar ne znaš da je on – Hristos, i da ti ražalošćuješ Hrista?“[1] U pogledu primanja putnika koji dolaze kod njega, prepodobni Apolos Veliki je svojim učenicima često govorio da im treba izraziti poštovanje zemnim poklonom: kad im se poklonimo, mi se ne klanjamo njima nego Bogu. „Da li si video svog brata? Ti si video svog Gospoda Boga. To smo“, govorio je on, „primili od Avraama (v.Post 18), a tome, da je potrebno da braći ukažemo gostoprimstvo, naučili smo se od Lota, koji je nagovorio angele da otpočinu u njegovom domu (v.Post19).“[2] Takav način razmišljanja i ponašanja usvojili su svi egipatski monasi, koji su prvi u svetu po monaškom napredovanju i darovima Duha Svetoga. Ti monasi su udostojeni da ih providi i predskaže prorok: Doći će poslanici iz Egipta (Ps 67,32), prorokovao je David o egipatskim monasima. Prepodobni Kasijan Rimljanin, crkveni pisac 4. veka, pripoveda o sledećem: „Kada smo (prepodobni Kasijan i njegov sapodvižnik u Gospodu, prepodobni German), želeći da izučimo odluke staraca, iz sirijskih krajeva došli u egipatsku oblast, zadivili smo se što su nas tamo primili s neobičnom toplinom, pri čemu se nikad nije čuvalo pravilo za uzimanje hrane, za šta su određeni izvesni časovi, nasuprot onome što smo naučili u palestinskim manastirima. Ma gde da smo došli, toga dana je razrešavan ustanovljeni post, s izuzetkom ozakonjenog (crkvenog) posta sredom i petkom. Upitali smo jednog od staraca: ‘Iz kog razloga svi bez razlike izostavljaju svakodnevni post?’ On je odgovorio: ‘Post je svagda sa mnom; vas, međutim, moram jednog za drugim otpustiti, i ne možete uvek biti uz mene. Iako je post koristan i uvek potreban, on je dar i žrtva slobodne volje, dok je delatno ispunjavanje ljubavi bezuslovna dužnost, koju zahteva zapovest. Prihvatajući u vašim likovima Hrista, dužan sam da Mu ukažem svesrdno gostoprimstvo. Kada vas ispratim, nakon što vam izrazim ljubav kojoj je uzrok On, razrešenje mogu da nadoknadim pojačanim postom, u samoći. Eda li mogu svatovi biti žalosni dok je s njima ženik? Hego će doći dan kad će biti otet od njih ženik, i onda će postiti (Mt 9,15;Mk 2,19 i Lk 5,34-35).“‘[3] Živeći u manastiru, među braćom, za grešnika smatraj jedino samoga sebe, a svu braću, bez izuzetka, smatraj angelima. Svima ukaži prednost u odnosu na sebe. Kada tvom bližnjem daju prednost u odnosu na tebe, raduj se i odobravaj, smatrajući to za najpravednije delo. Ukoliko se budeš udaljio od bliskog poznanstva i slobodnog obraćanja, lako ćeš dostići takvo duševno raspoloženje. Naprotiv, ukoliko sebi dopustiš blisko poznanstvo i slobodno obraćanje, nikada se nećeš udostojiti da dostigneš ustrojstvo
Svetih, niti ćeš se udostojiti da usled iskrene savesti zajedno sa Apostolom Pavlom kažeš: Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam prvi ja (1Tim 1,15). Usled smirenja pred bližnjim i (usled) ljubavi prema bližnjem od srca se udaljuje okorelost. Ona se odvaljuje kao teški kamen na ulazu u grob i srce oživljava za duhovne odnose prema Bogu, za koje je do tog vremena bilo mrtvo. Pogledima uma otkriva se novi prizor: mnogobrojne grehovne rane, kojima je preispunjena celokupna, pala čovekova priroda. On svoje nesrećno stanje počinje da ispoveda pred Bogom i da Ga preklinje za pomilovanje. Srce sadejstvuje umu plačem i umilenjem. To je početak istinske molitve. Naprotiv, molitvu zlopamtivog Sv. Isaak Sirijski upodobljuje sejanju na kamenu.[4] Isto se mora reći i za molitvu onoga koji osuđuje i prezire bližnje. Molitvu gordog i gnevljivog Bog ne samo da ne prihvata, nego i dopušta da se onom, koji se moli u takvom duševnom ustrojstvu, dogode razna ponižavajuća iskušenja kako bi, budući njima udaran i mučen, pritekao smirenju pred bližnjim i ljubavi prema njemu. Molitva je delatni izraz ljubavi monaha prema Bogu.[5]
 


 
NAPOMENE:

  1. Kazivanje o prepodobnom Dositeju u knjizi Pouka avve Doroteja.
  2. Lavsaik i Alfavitni Paterik.
  3. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knj. 5, o stomakougaćanju.
  4. 89. slovo.
  5. Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, 28. pouka.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *