NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRNAESTA
Cilj monaškog života sastoji se u izučavanju volje Božije, u njenom prihvatanju i u pokornosti ovoj volji
 
Suština monaškog života sastoji se u tome da iscelimo svoju iskvarenu volju, da je sjedinimo s voljom Božijom i da se osveštamo tim sjedinjenjem. Naša volja, u stanju pada, protivna je volji Božijoj: usled svog slepila i budući u stanju neprijateljstva prema Bogu, ona se neprestano trudi da se suprotstavi volji Božijoj. Kada svi njeni napori ostanu uzaludni, ona čoveka dovodi do razdražljivosti, negodovanja, pometnje, ogorčenosti, čamotinje, roptanja, hule i očajanja. U odricanju od svoje volje radi nasleđivanja volje Božije, sadrži se odricanje od samoga sebe, koje je zapovedio Spasitelj i koje predstavlja neophodan uslov spasenja i hrišćanskog savršenstva, toliko neophodan da je bez udovoljavanja ovom uslovu nemoguće spasenje, a utoliko pre je nemoguće hrišćansko savršenstvo. Život je u volji Njegovoj, rekao je prorok (Ps 29,6).
Da bi se izvršavala volja Božija, potrebno je da se ona poznaje. Odbacivanje sopstvene povređene volje i njeno iscelenje voljom Božijom moguće je isključivo uz to poznanje. Volja Božija je božanstvena tajna. Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega, kaže Apostol (1 Kor 2,11). Prema tome, ljudsko zadobijanje poznanja volje Božije može se izvršiti samo posredstvom božanstvenog otkrovenja. Nauči me tvoriti volju Tvoju, molio se nadahnuti David (Ps 142,10). Otvori oči moje, i shvatiću čudesa Tvoja iz zakona Tvoga (Ps 118,18). Ne skrij od mene zapovesti Tvoje (Ps 118,19). Volja Božija otkrivena je ljudima u zakonu Božijem, a njega nam je prevashodno i sa osobitom tačnošću i iscrpnošću objavio ovaploćeni Sin Božiji. Budući da prevazilazi poimanje, ona se prihvata verom. Sišao sam s nebesa ne da tvorim volju Svoju, nego volju Oca, koji Me posla…, da sve što Mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan. A ovo je volja Oca koji Me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u Njega ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan, rekao je Spasitelj (Jn 6,38-40). Ja ne govorih Sam od Sebe, nego Otac Moj koji Me posla, On Mi dade zapovijest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovijest Njegova život vječni… (Jn 12,49-50). Izučavanje volje Božije je trud preispunjen radošću, preispunjen duhovnom utehom i, istovremeno, trud koji je povezan s velikim patnjama, nedaćama, iskušenjima, sa samoodricanjem, umrtvljavanjem pale prirode, sa spasonosnim ‘gubitkom’ duše. On je povezan sa raspećem starog čoveka (v.Gal 5,24,i Kol 3,9-10). On zahteva da se odbaci, pogazi i poništi telesno mudrovanje: Preobražavajte se obnovljenjem uma svoga, da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija, kaže Apostol (Rim 12,2). Sin Božiji je s tolikom određenošću otkrio ljudima volju Božiju i to otkrivanje volje Božije spojio sa takvim suštinskim posledicama, da Ga Sveto Pismo imenuje kao Onoga, Koji ispoveda Boga (v. Jn 1,18), kao Onoga, koji ju je otkrio u onoj punoti koju čovečanstvo može da primi, i to ne da je primi samo po sebi nego preizobilnim dejstvovanjem božanstvene blagodati. Takvo značenje imaju i reči Gospodnje: Objavih ime Tvoje ljudima… (Jn 17,6), Ja im objavih ime Tvoje i objaviću: da ljubav kojom Me ljubiš u njima bude, i Ja u njima (Jn 17,26).[1] Objavljivanje imena Onoga, Koji je iznad svakog imena znači savršeno poznanje Onoga, Koji je iznad svakog poznanja. Najviše poznanje, do kojeg dolazi usled čovekovog osveštavanja božanstvenom voljom, uvodi u božanstvenu ljubav, u sjedinjenje čoveka sa Bogom.
Neke od jevanđelskih zapovesti poučavaju nas da dejstvujemo bogougodno, a neke da se bogougodno ponašamo prilikom tuđeg dejstvovanja na nas. Učenje ovog drugog teže je od prvog; međutim, i ovo prvo prihvata se na zadovoljavajući način kada duša izuči i usvoji drugo. Potrebno je uveriti sebe da Bog upravlja sudbinom sveta i sudbinom svakog čoveka. Životna iskustva neće oklevati da potvrde i utvrde ovo jevanđelsko učenje. Posledica prihvatanja tog učenja sa verom jeste smirena pokornost Bogu, povlačenje pometnje, duševni mir, sila odvažnosti. Onaj, ko na taj način prihvati jevanđelsko učenje, uzeće štit vjere, o koji će moći pogasiti sve ognjene strijele nečastivog (Ef 6,16). Za razliku od dogmatske, Sveti Oci takvu veru nazivaju delatnom.[2] Ona se u čoveku pojavljuje usled izvršavanja jevanđelskih zapovesti, narasta po meri njihovog izvršavanja a vene i nestaje po meri njihovog zapostavljanja. Nakon osenjivanja blagodaću, ona se u svoje vreme preobražava u živu veru i ispunjava hrišćanina duhovnom silom kojom svetitelji Božiji pobijediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, od nemoćnih postadoše jaki, bijahu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske (Jev11,33-34). Neophodno je strahopoštovanje pred, za nas nepojmljivim, promišljanjima i dopuštenjima Božijim, kako pojedinačnim tako i zajedničkim, kako u građanskim, tako i u moralnim i duhovnim. Ponizite se, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega jer se On stara za vas, savetuje Sv. Apostol Petar (l Pt 5,6-7). Ponižavati se treba na osnovu onog prevashodnog obrasca kakav nam je Sveto Pismo pokazalo u molitvi trojice svetih mladića, koji su zbog vernosti svom Bogu u Vavilonu bili izloženi teškom iskušenju a sva dopuštenja Božija prihvatili kao posledice pravednog suda Božijeg (v.Dan 3). Potrebno je da dođu sablazni, rekao je Gospod (Mt 18,7). Predskazujući strašne nesreće koje će se dogoditi onima koji veruju u Njega i čitavom čovečanstvu, On je rekao: Gledajte da se ne uplašite; jer treba sve to da se zbude (Mt 24,6). Ako je tako, mi onda nemamo ni prava ni mogućnosti da kažemo ili pomislimo nešto protivno odluci koju je izgovorio sveblagi, premudri i svemogući Bog. Predavaće vas i roditelji, i braća, i rođaci, i prijatelji, i pobiće neke od vas. I cvu će vas omrznuti zbog imena Mojega (Lk 21,16-17). Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi… U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, Ja sam pobijedio svijet (Jn 16,2,33). Prikazavši i predskazavši položaj istinskih hrišćana u vreme njihovog zemaljskog života, položaj koji im je naznačio Bog, Gospod je dodao: Ni dlaka s glave vaše neće propasti (Lk 21,18). To znači: Bog će budno promišljati o vama, On će budno bdeti nad vama i držati vas u Svojoj svemoćnoj desnici. I zato, ma kakva žalost da vam se desi, neće se desiti drugačije nego po Njegovom dopuštenju, po Njegovoj svesvetoj volji, a radi vašeg spasenja. Poučavanje učenika u pogledu iskušenja zemaljskog života koja im se moraju desiti Gospod je završio odlučnom i određenom zapovešću: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk 21,19). Pred vladarima sveta priznajte i ispovedite Boga: sa strahopoštovanjem i samoodricanjem pokorite se i predajte volji Njegovoj: iz te svesti, iz te pokornosti, u vašim dušama će iznići sveto trpljenje. Ono će se duši otkriti onim mirom, koji će ono doneti u dušu. U ustima će zamreti svaka reč protivna promišljanjima Božijim, zanemeće svaka misao pred veličinom volje Njegove, kao što je o sebi i svojim satrudnicima rekao Sveti Jevanđelista Luka: Umirismo se rekavši: Volja Gospodnja neka bude (Dap 21,14). Trebalo bi reći da svaka pomisao, koja se javi kao protivurečenje i protivljenje promišljanjima Božijim, potiče od satane i predstavlja njegov porod. Takva pomisao se, kao bogoprotivna, mora odbaciti prilikom samog njenog javljanja. Primer za to dao nam je Sam Gospod. Kada je kazivao učenicima o stradanjima koja Mu predstoje i o nasilnoj smrti, Apostol Petar, podstaknut samilošću i po osobinama starog čoveka, poče ga odvraćati, govoreći: Bože sačuvaj, Gospode! to neće biti Tebi. Gospod je Petru odgovorio razobličujući početak misli koju je izrazio: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko (Mt 16,22-23). Zašto se naš duh buni protiv promišljanja i dopuštenja Gospodnjih? Zato što Boga ne poštujemo kao Boga; što se Bogu nismo potčinili kao Bogu; zato što pred Bogom nismo sebi dali mesto koje zaslužujemo; zbog naše gordosti, zbog našeg slepila; zato što nismo uništili i odbacili svoju palu, povređenu i izopačenu volju. Tada se neću postideti, kada pazim na cve zapovesti Tvoje. Ispovediću Ti se, Gospode, u pravosti srca, kada naučim sudove pravde Teoje (Ps 118,67). Ti si Bog Spas moj, i Tebe potrpeh vasceli dan (Ps 24,5), podnoseći hrabro i tokom čitavog mog ovozemaljskog života sve nedaće koje je Tebi ugodno da ih dopustiš radi mog spasenja. Dar duhovnog rasuđivanja, koji Bog šalje isključivo monasima što koračaju putem smirenja i smirenoumlja, Sv. Jovan Lestvičnik određuje na sledeći način: „Smatra se da je rasuđivanje tačno shvatanje božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca, čista tela i čistih usana.“[3]
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi objašnjenje Sv. Teofilakta Ohridskog.
  2. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 16. Dobrotoljublje, 2. tom u ruskom izdanju.
  3. Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, 26. pouka, Beograd

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *