PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA DVANAESTA
O življenju u poslušnosti starcu
 
Ono, što je rečeno o otšelništvu i zatvorništvu, mora se reći i o poslušnosti starcima, i to u onom obliku, u kakvom je ono upražnjavano u drevnom monaštvu. Prepodobni Kasijan Rimljanin kaže da egipatski Oci, među kojima je monaštvo osobito procvetalo i donosilo zadivljujuće duhovne plodove, „tvrde da je mudrima svojstveno da upravljaju i da budu upravljani, i označavaju da je to najveći dar i blagodat Svetog Duha.“[1] Neophodan uslov takve potčinjenosti je duhonosni učitelj, koji bi voljom Duha umrtvio palu volju onoga koji mu se potčinio u Gospodu, i koji bi u toj paloj volji umrtvio i sve njegove strasti. Čovekova pala i iskvarena volja sadrži u sebi težnju ka svim strastima. Očigledno da se umrtvljavanje pale volje, koje se tako veličanstveno i pobedonosno izvršava voljom Duha Božijeg, ne može izvršavati palom voljom učitelja, kada i sam učitelj još uvek robuje strastima. „Ako hoćeš da se odrekneš sveta“, govorio je Sv. Simeon Novi Bogoslov njemu savremenim monasima, „i da se naučiš jevanđelskom življenju, onda se ne prepuštaj neopitnom i ostrašćenom učitelju da se, umesto jevanđelskom, ne bi naučio đavolskom življenju, jer je kod blagih učitelja i učiteljevanje blago, dok je kod zlih – zlo. Iz zlog semena neminovno niču i zli plodovi. Varalica je svaki onaj, koji ne vidi a obećava da će poučavati druge, i one koji ga slede zbaciće u jamu pogibelji, prema reči Gospodnjoj: Slijepi slijepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt 15,14).“[2] U drugoj prilici, ovaj veliki ugodnik Božiji savetuje monahu da postupi prema uputstvu duhovnog oca i dodaje: „Neka, međutim, tako postupi jedino u onom slučaju kada zna da je njegov duhovni otac pričasnik Duha i da mu neće govoriti ono, što je protivno volji Božijoj nego da će po svom daru i po meri potčinjenoga govoriti ono što je ugodno Bogu i korisno za dušu, kako se ne bi pokazao kao pokoran čoveku a ne Bogu[3]. U tom smislu zavetuje i Apostol: Ne budite robovi ljudima (l Kor 7,23). On zapoveda da se čak i samo služenje slugu gospodarima izvršava duhovno, a ne po ugledu na čovekougodnike, nego po ugledu na sluge Hristove, tvoreći volju Božiju pod vidom spoljašnjeg služenja ljudima (v.Ef 6.6). Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov, kaže Apostol (Gal 1,10). Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušnost – čoveku telesnog mudrovanja ili Bogu – sluge ste onoga koga slušate, ili grijeha i telesnog mudrovanja za smrt, ili poslušnosti za pravednost Božiju i za spasenje (v.Rim 6,16). Poslušnost saobražava pokornoga liku (obrazu) onoga kome se on pokorava: I upaljivaše se stoka gledajući u prutove (Post 30,39), kaže Pismo. Oni starci, koji prihvataju ulogu… upotrebimo tu neprijatnu reč, koja pripada neznabožačkom svetu, da bismo tačnije objasnili delo, koje po svojoj suštini nije ništa drugo do dušegubna gluma i najtužnija komedija – oni starci, dakle, koji prihvataju ulogu drevnih svetih staraca, nemajući njihove duhovne darove, neka znaju da su i sama njihova namera, sama misao i njihov pojam o velikom monaškom delanju, tj. poslušnosti – lažni, da su sam način njihovog razmišljanja, njihovo razumevanje i znanje – samoobmana i demonska prelest, i ona nužno mora doneti odgovarajući plod i u onima koje oni poučavaju. Njihovo nepravilno i nepotpuno usmerenje može samo tokom nekog vremena ostati neprimećeno od strane neopitnog početnika kojeg rukovode, ukoliko je taj početnik bar malo pronicljiv i ukoliko se bavi svetim čitanjem, s neposrednom namerom da se spase. Neizbežno je da se ono (takvo usmerenje) u svoje vreme razotkrije i da posluži kao povod za neprijatno razdvajanje, za najneprijatniji odnos starca i učenika, za duševno rastrojstvo i jednog i drugog. Strašno je kada neko usled preuznošenja i samovolje prihvati na sebe obavezu koja se može ispuniti samo na zapovest Svetoga Duha i dejstvovanjem Duha. Strašno je misliti o sebi kao o sasudu Svetoga Duha, budući da opštenje sa satanom još nije prekinuto i da sasud ne prestaje da se skrnavi satanskim dejstvovanjem. Užasno je takvo licemerje i pretvaranje! Ono je pogubno i za samog čoveka i za bližnjeg, a pred Bogom je prestupničko i bogohulno. Uzalud će nam ukazivati na prepodobnog Zaharija koji je, budući poslušnik neopitnog starca Kariona, svog oca po telu, dostigao monaško savršenstvo,[4] ili na primer prepodobnog Akakija: on se spasao živeći kod surovog starca, koji je nečovečnim udarcima svog učenika pre vremena oterao u grob.[5] I jedan i drugi nalazili su se u poslušnosti kod nesavršenih staraca, ali su se rukovodili savetima duhonosnih Otaca i poučnim primerima, kojih je u izobilju bilo pred njihovim očima: jedino su iz tog razloga mogli da žive u spoljašnjoj poslušnosti svojim starcima. Ti slučajevi su izvan uobičajenog poretka i pravila. „Način dejstvovanja Promisla Božijeg u potpunosti se razlikuje od opšteg čovečijeg poretka. Ti se pridržavaj opšteg poretka“, rekao je prepodobni Isaak Sirijski.[6] Neko će prigovoriti: vera poslušnika može da zameni nesavršenstvo starca. To nije istina: vera u istinu spasava, dok, prema rečima Apostola, vera u laž i demonsku prelest pogubljuje. Ne primiše ljubav istine da bi se spasli, kaže on o onima koji svojevoljno propadaju. I zato će im Bog poslati (dopustiti) silu obmane, da vjeruju laži; da budu osuđeni svi koji ne vjerovaše ispšni nego zavolješe nepravdu (2Sol 2,10-12). Po vjeri vašoj neka vam bude (Mt 9,29) rekao je Gospod, SamoIstina, dvojici slepih i iscelio ih od slepila; laž i licemerje nemaju pravo da ponavljaju reči SamoIstine kako bi opravdali svoje prestupničko ponašanje, kojim pogubljuju svoje bližnje. Bilo je slučajeva, ali veoma, veoma retkih, kada je po osobitom nadzoru Božijem vera dejstvovala kroz grešnike, spasavajući i same te grešnike. U Egiptu se dogodilo da je razbojnički starešina Flavijan, nameravajući da opljačka neki ženski manastir, obukao monaško odejanije i došao u taj manastir. Monahinje su ga primile kao jednog od Svetih Otaca. Uvele su ga u crkvu i zatražile da se za njih pomoli Bogu, što je on, na svoje čuđenje i protivno svojoj volji, i učinio. Nakon toga predloženo mu je da obeduje. Po okončanju obeda, monahinje su mu oprale noge. Jedna od manastirskih sestara bila je slepa i gluva. Monahinje su je dovele i napojile vodom u kojoj su oprale noge ovog putnika. Bolesnica se istog časa iscelila. Oglasivši satvoreno čudo, monahinje su proslavile Boga i sveti život stranog monaha. Blagodat Božija spustila se na razbojničkog starešinu. On se pokajao i od razbojničkog starešine postao monah – čudotvorac.[7] U žitiju Sv. Teodora, episkopa Edese, čitamo da se bludnica, budući primorana od strane očajne Aderove supruge, pomolila Bogu za njenog umrlog sina, i mladenac je na molitvu bludnice vaskrsao. Zastrašena onim što se nad njom izvršilo, bludnica je bez oklevanja napustila grešan život, stupila u manastir i podvižničkim život dostigla svetost.[8] Takvi događaji su izuzeci. Posmatrajući ih, pravilno ćemo postupiti ukoliko se budemo divili nadzoru i nepojmljivim sudovima Božijim, ukrepljujući se u veri i nadi. Međutim, postupićemo veoma nepravilno ukoliko takve događaje budemo prihvatili kao obrazac za podražavanje. Kao rukovoditelja za naše ponašanje Sam Bog nam je dao Zakon Božiji, tj. Sveto Pismo i svetootačke spise. Apostol Pavle odlučno kaže: Zapovijedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2 SolZ,6). Predanjem se ovde naziva moralno predanje Crkve. Ono je izloženo u Svetom Pismu i u spisima Svetih Otaca. Prepodobni Pimen Veliki je zapovedio da se bez oklevanja rastanemo od starca čije je ponašanje dušegubno[9], očigledno zato što takav starac narušava moralno predanje Crkve. Druga je stvar kada nema duševne štete i kada nas samo zbunjuju pomisli: zbunjujuće pomisli su očigledno demonske i njima se ne bi trebalo pokoriti, budući da dejstvuju upravo tamo gde zadobijamo duševnu korist koju bi oni, opet, hteli da nam opljačkaju. Monaška poslušnost, u onom obliku i karakteru u kojem se ono sprovodilo među drevnim monaštvom, predstavlja uzvišeno duhovno tajinstvo. Nama je postalo nemoguće da ga dostignemo i da ga u potpunosti podražavamo: nama je moguće jedino da ga pobožno i razborito ispitamo, i moguće nam je da usvojimo njegov duh. Čitajući opite i pravila delanja drevnih Otaca, o njihovoj poslušnosti koja je podjednako uzvišena i u rukovoditeljima i u rukovođenima, stupićemo na put pravilnog rasuđivanja i dušespasonosne razboritosti i uvidećemo da je u savremeno doba došlo do opšteg nazadovanja hrišćanstva. Postaćemo svesni da mi nismo u stanju da nasledimo delanje Otaca u njegovoj punoti i u svom njegovom obilju. I to je velika milost Božija prema nama, i to je za nas velika sreća, jer nam je omogućeno da se hranimo mrvicama koje padaju sa duhovne trpeze Otaca. Te mrvice nisu najpotpunija hrana ali su u stanju da, bez osećanja teskobe i gladi, sačuvaju od duševne smrti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Kasijan, O opštežiteljnom ustavu, knj. 2, gl. 3.
  2. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 32 i 34, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  3. 8. slovo
  4. Alfavitni Paterik i Nezaboravna kazivanja…
  5. Sv. Jovan Lestvičnik, Lestvica, 4. pouka.
  6. 1. slovo.
  7. Alfavitni Paterik, slovo F.
  8. Četij Minej, za dan 9. jula.
  9. Alfavitni Paterik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *