PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA JEDANAESTA
O otšelničkom životu
 
Neka od vozljubljene braće ne bude skriveno ni to, da najuzvišeniji oblici monaškog življenja, kao otšelništvo u dubokim pustinjama, bezmolvije u zatvorništvu ili življenje kod duhonosnog starca uz potpunu poslušnost, nisu ustrojeni slučajno, niti po ljudskoj samovolji i razumevanju, nego na osnovu posebnog nadzora, određenja, priziva i otkrovenja Božijeg. Antonije Veliki, glava monaštva i utemeljivač opštežića, udaljio se u pustinju tek onda kada je bio odeven u višnju silu i ne drugačije, nego na osnovu priziva Božijeg. Iako to nije sasvim otvoreno rečeno u njegovom žitiju, na to jasno ukazuju dalji događaji u životu prepodobnog. U njegovom žitiju govori se o tome da je za najdublju (unutrašnju) pustinju radi najstrožijeg bezmolvija bio poučen božanstvenim glasom i zapovešću.[1] Prepodobnom Makariju Velikom, nešto mlađem savremeniku prepodobnog Antonija, javio se heruvim i pokazao mu besplodnu, divlju ravnicu, koja će kasnije postati znameniti egipatski skit. On mu je zapovedio da se tu smesti i da živi, obećavši da će ovu pustinjsku ravnicu nastaniti mnoštvo otšelnika.[2] Boraveći u carskim palatama, Arsenije Veliki se molio Bogu da mu ukaže na put spasenja. On je začuo glas koji mu je rekao: „Arsenije, beži od ljudi i spašćeš se!“ Arsenije se povukao u pomenuti skit, gde je ponovo preklinjao Boga da ga pouči spasenju. Tu je ponovo začuo onaj isti glas: „Arsenije, beži (od ljudi) i ćuti, bezmolvstvuj, jer je to koren bezgrešnosti!“[3] Prepodobna Marija Egipćanka je zapovešću Božijom prizvana na otšelništvo u Zajordanskoj pustinji.[4] Prizvavši na bezmolvije i otšelništvo Svoje izabranike, tj. one, za koje je On provideo da su sposobni za bezmolvije i otšelništvo, Bog im je za takvo življenje dao načine i sredstva kakva čovek sam po sebi ne može da ima. Čak i u ta vremena, kad je monaštvo procvetalo i kad je bilo mnogo duhonosnih rukovoditelja, retki su bili oni, koji su smatrani sposobnima za bezmolvije, a osobito za bezmolvije u otšelništvu. „Retki su oni koji zaista žive po idealu bezmolvija. To mogu samo oni kojima Bog pomaže u borbi i koji su primili božansku utehu, jer samo ta uteha može da im olakša muke“, kaže Sveti Jovan Lestvičnik[5], kao i: „Bezmolvije pogubljuje neopitnog.“[6] Zatvornici i bezmolvnici često su bivali izloženi najvećim duševnim nedaćama. Nedaćama su bivali izloženi oni, koji su u zatvorništvo stupili samovoljno, a ne budući prizvani od Boga.
U Prologu se može pročitati sledeća povest. U Palestini, u podnožju velike i visoke litice, nalazio se jedan manastir, dok se u samoj litici nalazio vertep (peštera, pećina) iznad manastira. Monasi tog manastira su pripovedali: „Pre nekog vremena, jedan od naše braće dobio je želju da živi u pećini koja se nalazi u planini, pa je to i zatražio od igumana. Iguman je imao dar rasuđivanja i rekao je ovom bratu: ‘Sine moj, kako to da hoćeš da živiš sam u pećini, kad još nisi nadvladao telesne i duševne strasne pomisli? Onaj ko želi da bezmolvstvuje mora biti pod rukovođenjem učitelja, umesto da upravlja sam sobom. Ti nipošto nisi dostigao odgovarajuću meru, a tražiš od moje malenkosti da ti dozvoli da sam živiš u pećini. Ja mislim da ti ne razumeš raznolike zamke đavolske. Za tebe je neuporedivo bolje da služiš ocima, da njihovim molitvama dobijaš pomoć Božiju i da sa njima u određeno vreme slaviš i hvališ Svevladiku, nego da se sam boriš sa bezbožnim i lukavim pomislima. Zar nisi čuo šta kaže bogoglasni otac, pisac Lestvice: Teško onome koji živi u usamljeništvu! Ako padne u čamotinju (uninije) ili lenjost, nema nikoga da ga podigne. A tamo gde su dva ili tri sabrana u Moje ime, tamo sam i Ja među njima, rekao je Gospod.’ Tako mu je govorio iguman, ali nije mogao da odvrati monaha od dušegubnih pomisli. Videvši njegovu nesavladivu želju i uporne molbe, iguman mu je najzad dozvolio da živi u pećini. Ispraćen molitvom igumana, on se popeo u pećinu. U vreme uzimanja hrane, jedan od manastirske braće donosio ju je do pećine. Zatvornik je imao korpicu privezanu za uže, koju je spuštao da bi uzeo hranu. Nakon što je monah neko vreme proveo u pećini, danonoćno je počeo da ga zbunjuje đavo, koji se uvek bori sa onima što žele da žive bogougodno. Posle nekoliko dana, demon se preobrazio u svetlog angela, javio se monahu i rekao: ‘Znaj da me je zbog tvoje čistote i uzornog života Gospod poslao da te služim.’ Monah je na to odgovorio: ‘Kakvo sam to dobro učinio, da bi me služio angeo?’ Ćavo je progovorio: ‘Sve što si do sada učinio je veliko i uzvišeno. Napustio si svetovne divote i postao monah. Trudiš se u postu, molitvi i bdenju. Zatim si napustio manastir i došao da živiš ovde. Kako da angeli ne služe tvojoj svetinji?’ Tim rečima ga je dušegubna zmija dovela do nadmenosti i do gordosti; od tog vremena đavo je počeo stalno da mu se javlja. Jednom je neki čovek, kojeg su opljačkali lopovi, došao kod ovog monaha. Nečisti demon, koji ga je prevario javivši se u liku angela, tada mu je rekao: ‘Ovog čoveka su opljačkali lopovi. Ono što je ukradeno skriveno je na tom i tom mestu. Reci mu da pođe tamo i da uzme što je njegovo.’ Prišavši ka pećini, čovek se poklonio. Monah mu odozgo kaže: ‘Dobro je, brate, što si došao! Znam, dogodila ti se nesreća, jer su kod tebe dolazili lopovi, i ukrali su ti to i to. Ne jadikuj! Oni su ukradeno ostavili tu i tu. Otiđi tamo i sve ćeš pronaći, a za mene se pomoli!’ Čovek se začudio, poslušao i pronašao ukradene stvari. On je monaha proslavio po čitavoj toj zemlji, govoreći da je monah koji živi u pećini prorok. Kod monaha je počelo da pritiče mnoštvo ljudi. Kad bi ga slušali, čudili su se učenju koje im je on prenosio prema nagovoru đavola. On je predskazivao, i njegova predskazanja bi se obistinila. Nesretnik je tokom dužeg perioda živeo u takvoj zabludi. Drugoga dana druge nedelje po Vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista, nečisti demon se javio monahu i rekao: ‘Znaj, oče, da će zbog tvog neporočnog i ravnoangelskog života doći i drugi angeli i da će te u telu vazneti na nebo. Tamo ćeš se, zajedno sa svim angelima, naslađivati gledanjem neizrecive lepote Gospodnje.’ Kad je to izgovorio, demon je postao nevidljiv. Međutim, čovekoljubivi i mnogomilostivi Bog, koji ne želi ljudsku propast, položio je u srce ovoga monaha želju da o svemu što se dogodilo obavesti igumana. Kad je došao brat koji je obično donosio hranu zatvorniku, ovaj mu je, pomolivši se iz pećine, rekao: ‘Idi, brate, i reci igumanu da dođe ovamo!’ Brat je to i preneo igumanu. Iguman je požurio da ode tamo. Lestvicama se popeo do pećine, kod zatvornika, i rekao: ‘Zašto si mi, sine moj, zapovedio da dođem ovamo?’ Zatvornik je odgovorio: ‘Čime ću ti, sveti oče, uzvratiti za sve, što si učinio za moju nedostojnost?’ ‘Kakvo sam ti to dobro učinio?’, upitao je iguman. Monah na to kaže: ‘Uistinu, oče, ja sam se posredstvom tebe udostojio mnogih i velikih dobara. Ti si me obukao u angelski obraz, posredstvom tebe vidim angele i bivam udostojen da besedim sa njima. Posredstvom tebe dobio sam dar prozorljivosti i proroštva.’ Kad je to čuo, iguman se začudio i rekao: ‘Nesretniče! Zar ti da vidiš angele? Zar ti da budeš udostojen dara prozorljivosti? Teško tebi, nesretniče! Zar ti nisam govorio da ne ideš u pećinu, da te demoni ne bi prevarili?’ Monah je na to prigovorio: ‘Ne govori tako, časni oče! Zbog tvojih svetih molitava ja vidim angele. Sutra će me oni vazneti na nebesa, zajedno sa mojim telom. Neka tvoja svetinja zna, da ću Gospoda Boga našeg preklinjati da i tebe uzmu angeli, da bi i ti bio sa mnom u nebeskoj slavi.’ Saslušavši to, iguman mu je preteći rekao: ‘Nesretniče, tebe je obmanuo demon! Mećutim, ako sam već došao ovamo, neću odavde odlaziti. Ostaću ovde da vidim šta će se s tobom dogoditi. Ja neću videti nečiste demone, koje ti nazivaš angelima. Međutim, ti me obavesti kad budeš video da su došli.’ Iguman je zapovedio da se ukloni lestvica, i ostao je u pećini sa prelešćenim, neprestano obitavajući u postu i psalmopojanju. Kad je nastupio čas u koji se prelešćeni nadao da će se vazneti na nebesa, video je demone kako pristupaju i rekao: ‘Došli su, oče.’ Iguman ga je tada zagrlio i zavapio: Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomozi Svom prelešćenom slugi i ne dozvoli nečistim demonima da zavladaju nad njim.’ Kad je iguman to izgovorio, demoni su ščepali i počeli da vuku prelešćenoga, nastojeći da ga otmu iz igumanovog naručja. Iguman je zapretio demonima i oni su, strgnuvši s prelešćenog njegovu mantiju, iščezli. Mantiju su mogli videti kako lebdi visoko u vazduhu, da bi se najzad sakrila. Nakon izvesnog vremena, opet su videli mantiju kako leti dole i pada na zemlju. Starac je tada rekao prelešćenome: ‘Bezumniče i nesretniče! Vidiš li kako su demoni postupili sa tvojom mantijom? Nameravali su da isto tako postupe i sa tobom. Nameravali su da te uzdignu u vazduh, kao Simona vrača i da te zatim bace dole kako bi se razbio, i jadno ispustio grešnu dušu!’ Iguman je zatim pozvao monahe, zapovedio im da donesu lestvicu i prelešćenog monaha odveo iz pećine u manastir. Da bi smirio njegove pomisli, odredio mu je da služi u pekari, u kuhinji i na ostalim manastirskim poslušanjima. Na taj način je spasao ovog brata.“[7]
Usled prevremenog stupanja u zatvorništvo takvom iskušenju bili su izloženi i naši sunarodnici, prepodobni Isaakije i Nikita Pečerski.[8] Iz životopisa prepodobnog Isaakija, savremenika prepodobnih Antonija i Teodosija, primećuje se da je u zatvorništvo stupio po sopstvenoj volji. Upražnjavao je najnaporniji telesni podvig. Težnja ka još napornijem podvigu podstakla ga je da se zaključa u jednu od najtešnjih pećina Kijevo-pečerskog manastira. Hranio se prosforom i pio samo vodu, pa je i tu oskudnu hranu primao svakog drugog dana. Pri tako napornom telesnom podvigu i bez opitnih saznanja o duševnim podvizima i borbi, nemoguće je a da se ne plati odrećena cena i takvom podvigu i samome sebi. Iskušenje koje demoni navode na podvižnika obično se zasniva na njegovom unutrašnjem raspoloženju. „Ukoliko čovek sam po sebi ne daje povoda satani da ga potčini svom uticaju, satana nikako ne može nasilno da zavlada nad njim“, kaže prepodobni Makarije Egipatski.[9] Demoni su se pred Isaakijem pojavili u liku svetlih angela. Jedan od njih blistao je više od ostalih. Demoni su ga nazivali Hristom, i tražili su od podvižnika da mu se pokloni. Podvižnik se poklonjenjem, koje dolikuje jedino Bogu i koje je učinio pred đavolom, potčinio demonima, koji su ga izmučili nasilnim telesnim kretanjem (plesanjem) do polusmrti. Prepodobni Antonije, koji je služio zatvornika, došao je kod njega noseći uobičajenu hranu. Međutim, kada je video da zatvornik ne daje nikakvog glasa i shvatio da se s njim dogodilo nešto posebno, uz pomoć drugih monaha razvalio je čvrsto zatvoreni ulaz u Isaakijevu pećinu. Izneli su ga kao mrtvog i položili pred pećinu. Primetivši da je još uvek živ, vratili su ga u pećinu i položili na postelju. Naizmenično su ga negovali prepodobni Antonije i Teodosije. Isaakiju su se usled ovog iskušenja oduzeli i um i telo. Nije bio u stanju niti da stoji, niti da sedi niti da se, ležeći, okrene s jedne na drugu stranu. Tako je dve godine ležao sasvim nepomično, i nem i gluv. Tokom treće godine je progovorio i zatražio da ga podignu i postave na noge. Zatim je, kao dete, počeo da uči da hoda. Međutim, nije izražavao nikakvu želju niti misao da poseti crkvu. Na to su ga jedva i nasilno primorali, i on je postepeno počeo da odlazi u hram Božiji. Posle toga je počeo da odlazi i u trpezariju i postepeno je naučio i da upotrebljava hranu. Tokom te dve godine, dok je nepomično ležao, on nije okusio ni hleb ni vodu.
Najzad se u potpunosti oslobodio strašnog i čudnog utiska koji je na njega ostavilo javljanje i dejstvovanje demona, i prepodobni Isaakije je kasnije zadobio visoku meru svetosti. – Prepodobni Nikita je bio mlađi od prepodobnog Isaakija, mada je bio njegov savremenik. Budući podstaknut revnošću, zatražio je od igumana blagoslov da se podvizava u zatvorništvu. Tada je iguman je bio prepodobni Nikon, i on mu je to zabranio govoreći: „Sine moj, neće biti od koristi tebi, tako mladom, da živiš u dokolici! Bolje će biti da budeš sa braćom; ako ih budeš služio, nećeš izgubiti svoju platu! I sam znaš da su Isaakija Pećinožitelja, dok je živeo u zatvorništvu, prelestili demoni. On bi propao da ga, blagodareći molitvama naših prepodobnih otaca, Antonija i Teodosija, nije spasla posebna blagodat Božija!“ Nikita je na to odgovorio: „Ja se nipošto neću prelestiti ničim sličnim, i želim da se čvrsto suprotstavim demonskim zamkama, da molim čovekoljupca Boga da me udostoji dara čudotvorenja kao i Isaakija Zatvornika, koji i sada tvori mnoga čudesa!“ Iguman je opet rekao: „Tvoja želja prevazilazi tvoje snage. Dobro pazi da se ne pogordiš i ne padneš! Naprotiv, ja ti zapovedam da služiš braći i od Boga ćeš dobiti venac za svoju poslušnost.“ Budući privučen silnom revnošću prema zatvorničkom životu, Nikita ni najmanje nije hteo da obrati pažnju na ono, što je govorio iguman. On je izvršio ono što je zamislio: zaključao se u zatvor i ostao u njemu, moleći se i nikuda ne izlazeći. Kad je prošlo neko vreme, jednom je, tokom molitve, začuo glas koji se zajedno sa njim molio i osetio neobičan miomiris. Budući obmanut, rekao je samome sebi: „Ako to ne bi bio angeo, ne bi se zajedno sa mnom molio, niti bi se osećao miomiris Duha Svetoga!“ Nikita je zatim počeo usrdno da se moli, govoreći: „Gospode! Javi mi se Ti Sam primetno, da bih Te video!“ Glas mu je tada rekao: „Ti si mlad! Neću ti se javljati da se ne bi pogordio i pao!“ Zatvornik je sa suzama odgovorio: „Gospode! Neću se prelestiti ni na koji način, jer me iguman naučio da ne obraćam pažnju na demonsku prelest i učiniću sve što mi Ti zapovediš!“ Zadobivši vlast nad njim, dušegubna zmija je na to rekla: „Nemoguće je čoveku da me vidi dok je još u telu! Međutim, ja ću poslati svog angela da bude sa tobom, a ti izvršavaj njegovu volju!“ S tim rečima, pred zatvornika je stao demon u obličju angela. Nikita je pao pred njegove noge i poklonio mu se kao angelu. Demon mu je rekao: „Od sada nemoj više da se moliš nego čitaj knjige. Tako ćeš neprestano besediti sa Bogom. Osim toga, bićeš u mogućnosti da onima, koji dolaze kod tebe, preneseš dušekorisne reči, a ja ću se neprestano moliti Svetvorcu za tvoje spasenje.“ Poverovavši tim rečima, zatvornik se još više obmanuo: prestao je da se moli i zanimao se čitanjem. Radovao se gledajući demona kako se neprestano moli, jer je pretpostavljao da se za njega moli angeo. Zatim je sa onima, koji su dolazili kod njega, počeo da besedi o Pismu i da prorokuje, slično palestinskom zatvorniku. Slava o njemu raširila se među mirjanima i na dvoru velikog kneza. On zapravo nije prorokovao nego je, budući obavešten od prisutnog demona, kazivao posetiocima gde se nalazi ukradeno ili gde se nešto, u nekom od njega udaljenom mestu, dogodilo[10]. Tako je velikog kneza Izjaslava obavestio o ubistvu novgorodskog kneza Gljeba i savetovao ga da velikokneževskog sina tamo postavi za kneza. Mirjanima je to bilo dovoljno da zatvornika proglase za proroka. Primećeno je da mirjane, kao i same monahe koji su lišeni duhovnog rasuđivanja, gotovo uvek privuku prevaranti, licemeri i oni koji se nalaze u demonskoj prelesti i da njih smatraju za svete i blagodatne. U poznavanju Starog Zaveta, niko nije mogao da se uporedi sa Nikitom. On, međutim, nije podnosio Novi Zavet, i svoje besede nikad nije zasnivao na Jevanđelju ili apostolskim Poslanicama. Na osnovu tog čudnog usmerenja njegovog učenja, oci Kijevopečerskog manastira su razumeli da ga je demon prelestio. U manastiru je tada bilo mnogo svetih monaha, ukrašenih blagodatnim darovima. Oni su svojim molitvama oterali demona od Nikite, i Nikita je prestao da ga viđa. Oci su izveli Nikitu iz zatvora i tražili da im kaže nešto iz Starog Zaveta. Međutim, on je pod zakletvom tvrdio da nikada nije ni čitao one knjige, koje je ranije znao napamet. Pokazalo se da je on, usled utiska koji je na njega ostavio demon, zaboravio čak i da čita, tako da su ga s mukom i uz veliki trud ponovo naučili da čita. Molitvama Svetih Otaca uspeo je da dođe sebi; spoznao je i ispovedio svoj greh i oplakao ga gorkim suzama. Smirenim življenjem u bratstvu dostigao je visok stepen svetosti i dar čudotvorenja. Sveti Nikita je kasnije bio rukopoložen za episkopa novgorodskog.
Najnoviji opiti potvrđuju ono što su jasno dokazali opiti prošlih vremena. I sada je prelest – a tako se na monaškom jeziku naziva samoobmana sjedinjena s demonskom obmanom – neizbežna posledica prevremenog povlačenja u duboko usamljeništvo ili posebnog podviga u kelijskom usamljeništvu. U vreme kada je pisac ovih podvižničkih saveta bio mladić, oko 1824-1825. godine, posetio je Aleksandro-Nevsku lavru, da bi se o svojim pomislima posavetovao sa monahom Joanikijem, svećarom Lavre i učenikom staraca Teodora i Leonida. Kod tog monaha su mnogi mirjani, koji su vodili podvižnički život, dolazili radi duhovnog saveta.[11] Kod njega je dolazio i vojnik Pavle iz Pavlovskog puka. Pavle se beše preobratio iz raskolništva, nakon što je, budući pismen, prethodno bio raskolnički učitelj. Pavlovo lice blistalo je od radosti. Međutim, usled silne usrdnosti koja se rasplamsala u njemu, Pavle se predao neumerenom telesnom podvigu, neusklađenom s njegovom telesnom građom, budući da o duševnom podvigu nije imao dovoljno znanja. Jednom prilikom, tokom noći, Pavle je stajao na molitvi. Odjednom se oko ikone pojavila svetlost, blistava kao sunce, dok se usred te svetlosti pojavio golub, koji je sijao od beline. Od goluba se razlegao glas: „Prihvati me; ja sam Sveti Duh i došao sam da bih se nastanio u tebi.“ Pavle je radosno pristao. Golub je kroz usta ušao u njega a Pavle je, iscrpljen postom i bdenjem, iznenada u sebi osetio snažnu bludnu strast. Napustio je molitvu i otišao u javnu kuću. Njegova gladna strast učinila je da zasićenje strasti bude nemoguće. Sve javne kuće i sve njemu dostupne bludnice postali su njegova stalna jazbina. Najzad se osvestio. Svoju obmanutost demonskim javljanjem i oskrnavljenje koje je bilo posledica prelesti izložio je u pismu upućenom jeroshimonahu Leonidu, koji je tada živeo u Aleksandro-Svirskom manastiru. U pismu se ispoljilo prethodno visoko duhovno stanje paloga. Pomenuti mladić bio je tada kelejnik jeroshimonaha Leonida (18271828) i, uz blagoslov starca, pročitao je Pavlovo pismo. Jeroshimonah Leonid se u proleće 1828. preselio najpre u Plošanskuju, a zatim u Optinu pustinju. Na putu ga je pratio njegov kelejnik, koji je tom prilikom posetio i neke manastire Kaluške i Orlovske eparhije. Kad je boravio u čuvenoj Bjelobjereškoj pustinji, tamo je u to vreme rasoforni monah Serapion bio slavan po svom podvižničkom životu. On je prilikom svog usamljeničkog kelijskog pravila video angela. Serapiona nisu proslavljali samo mirjani nego i monasi, budući da kod nas u Rusiji preovlađuje telesni podvig, dok je o podvigu duševnom gotovo izgubljen i sam pojam. Oni su Serapiona isticali kao obrazac monaškog života. Godine 1829. Serapion se usled duševnog rastrojstva premestio u Optinu pustinju, da bi tu bio rukovođen savetima jeroshimonaha Leonida.
Prilikom jednog savetovanja sa starcem iščupao je veliki deo starčeve brade. Budući da je u skit Optine pustinje smešten usled poštovanja prema njegovoj podvižničkoj slavi, Serapion je jednom prilikom tokom noći došao kod starešine skita, jeromonaha Antonija. Obavestio ga je da mu se upravo javio Jovan Preteča i zapovedio mu da zakolje ovog Antonija, jeroshimonaha Leonida, jeromonaha Gavrila i spahiju Željabovskog, koji je u to vreme bio skitski gost. „A gde ti je nož?“, upitao ga je dosetljivi i neustrašivi Antonije. „Nemam nož“, odgovorio je prelešćeni. „Ti si, znači, bez noža došao da kolješ?“, prigovorio je Antonije i udaljio u keliju prelešćenog, koji je morao biti predat u dom umobolnih, gde je i okončao. Kako smo čuli, Serapion je pred kraj došao sebi i otišao (sa ovog sveta) sa nadom u spasenje. Mora se primetiti da pali duh, kada želi da ovlada Hristovim podvižnikom, ne dejstvuje kao gospodar, nego traži da privuče čovekovu saglasnost na predloženu prelest. Tek kada dobije saglasnost, on može da ovlada onim, koji je tu saglasnost izrazio. Opisujući napad palog angela na čoveka, Sv. David ga je izrazio sa svom tačnošću, rekavši: U zasedi je da zgrabi siromaha, da zgrabi siromaha da ga uvuče u zamku svoju (Ps 9,30-31). Sveti Duh dejstvuje samovlasno, kao Bog. Dolazi u ono vreme kada čovek, koji se smirio i ponizio, ni najmanje ne očekuje Njegov dolazak. Iznenada se menjaju i um i srce. On Svojim dejstvom obuhvata vascelu čovekovu volju i sve njegove sposobnosti, tako da čovek nije u mogućnosti da razmišlja o dejstvu koje se u njemu izvršava. Kada obitava u nekome, blagodat ne pokazuje ništa uobičajeno ili čulno, nego ga tajno poučava onome što ranije nije video, niti je nekada zamišljao. Um se tada tajno poučava uzvišenim i skrivenim tajnama koje, prema božanstvenom Pavlu, čovečije oko ne može da vidi, niti um, sam po sebi, može da shvati… Čovečiji um sam po sebi, kada nije sjedinjen sa Gospodom, rasuđuje prema sopstvenim snagama. Kada se sjedini sa ognjem Božanstva i sa Svetim Duhom, tada sav biva obuzet božanstvenom svetlošću, sav postaje svetlost i rasplamsava se u plamenu Svesvetog Duha, ispunjava se božanstvenim poznanjem, i nemoguće mu je da u plamenu Božanstva misli o svome i o onome o čemu bi hteo da misli. Tako je prepodobni Maksim Kavsokalivit govorio prepodobnom Grigoriju Sinajskom.[12] Naprotiv, prilikom demonskih javljanja čoveku se uvek daje sloboda da rasuđuje o pojavi, da je prihvati ili odbaci. To se ispoljava u demonskim pokušajima da obmanu Svetitelje Božije. Jednom prilikom, kada je Pahomije Veliki obitavao u usamljeništvu, izvan manastirskog žamora, ispred njega je stao đavo u velikoj svetlosti i rekao: „Raduj se, Pahomije! Ja sam Hristos i došao sam kod tebe kao kod svog prijatelja!“ Svetitelj je, rasuđujući sam sa sobom, pomislio: „Hristov dolazak čoveku sjedinjen je s radošću kojoj je stran svaki strah. U tom trenutku iščezavaju sve čovekove pomisli i um tada vascelo biva uperen u zrenje onoga što vidi. Ja sam, međutim, videvši ovoga što mi se predstavlja, ispunjen pometnjom i strahom. To nije Hristos, nego satana.“ Nakon ovog razmišljanja, prepodobni je odvažno rekao pojavi: „Đavole, idi od mene! Proklet si i ti, i tvoje viđenje, i podmuklost tvojih lukavih zamisli.“ Đavo je bez oklevanja otišao, ispunjavajući keliju smradom.[13]
Nemoguće je da čovek, koji se još uvek nalazi u oblasti telesnog mudrovanja i koji još nije zadobio duhovni uvid u palu čovečiju prirodu, ne pridaje izvesnu vrednost svojim delima i da sebi ne pripiše izvesne zasluge, ma koliko da takav čovek izgovara smirene reči i ma koliko da izgleda smiren po svojoj spoljašnjosti. Telesnom mudrovanju nije svojstveno istinsko smirenje i za njega je ono nemoguće: smirenje je plod duhovnog poznanja. Prepodobni Marko Podvižnik kaže: „Oni, koji sebe ne smatraju dužnicima svake zapovesti Hristove, poštuju zakon Božiji telesno, tj. ne razumeju ni šta govore, ni šta tvrde (l Tim 1,7); zbog toga i misle da ga ispunjavaju svojim delima.“[14] Reči Svetog Oca otkrivaju da se onaj, koji sebi pripisuje neko dobro delo, nalazi u stanju samoobmane. To stanje samoobmane služi kao osnova za demonsku prelest: pali angeo nalazi utočište u lažnom, gordom shvatanju hrišćanina, i na to shvatanje lako kalemi svoju obmanu. On posredstvom obmane potčinjava čoveka svojoj vlasti i baca ga u takozvanu demonsku prelest. Iz gorenavedenih opita očigledno je da nijedan od prelešćenih nije sebe smatrao nedostojnim viđenja angela, odakle sledi da je sebi pripisivao izvesne zasluge. Telesni i duševni čovek i nije u stanju da drugačije sudi o sebi. Zbog toga su Sveti Oci uopšteno o svim onim podvižnicima, koji su nedovoljno obrazovani duševnim delanjem i neosenjeni blagodaću, rekli da je bezmolvije za njih pogubno.
U vezi sa zatvornicima i bezmolvijem, poučno je ponašanje prepodobnih Varsanufija Velikog i njegovog sabrata Jovana Proroka, koji se s njim podvizavao u postu. Njih dvojica su i sami bili zatvornici u opštežiću avve Serida. Sva braća tog manastira ili bar većina njih, rukovođeni su poukama tih velikih ugodnika Božijih, preispunjenih Duhom Svetim. Njihovim poukama rukovodio se i iguman Serid, kojeg je Varsanufije Veliki nazivao sinom. Serid je i služio svetog starca, koji nije izlazio iz kelije i koji je primao samo Serida, tako da je njegovim posredovanjem davao pisane odgovore ostaloj braći. Budući rukovođeno poukama bogonadahnutih ljudi, manastirsko bratstvo je pokazivalo brz i obilat duhovni napredak. Neki od njih osposobili su se za zatvornički život na koji ih je prizvao Bog, provideći njihove sposobnosti. Tako je Varsanufije Veliki predskazao Jovanu Mirosavskom da mu je od Boga predodređeno bezmolvije. Pripremivši tog monaha življenjem prema jevanđelskim zapovestima usred monaške zajednice, u vatri poslušnosti, u svoje vreme, od Boga naznačeno, uveo ga je u zatvorništvo.[15] Iz prepiske Varsanufija Velikog sa Jovanom Mirosavskim vidi se da su Jovana i nakon stupanja u zatvorništvo spopadale strasne pomisli. Strasti su još više uznemiravale ostale monahe, kojima je bilo dopušteno zatvorništvo. Zatvorništvo im, međutim, nije bilo zabranjeno. Naprotiv, prepodobnom avvi Doroteju, koji se odlikovao i duhovnom i svetovnom mudrošću i sposobnošću da rukovodi druge monahe, koji je taj duhovni dar dokazao i na delu, duhonosni oci su zabranili zatvorništvo, ma koliko da ga je on želeo. „Bezmolvije daje čoveku povod za ponositost, pre nego da zadobije sebe, tj. pre nego da bude neporočan“, govorili su mu oni. Za istinsko bezmolvije ima mesta tek onda, kada je čovek već poneo krst. Dakle, ako budeš sastradavao sa bližnjima dobićeš pomoć, a ako se pak uzdržiš od sastradanja, želeći da se uzvisiš do onoga, što prevazilazi tvoju meru, znaj da ćeš izgubiti i ono što imaš. Ne odstupaj ni unutra ni napolje, nego se pridržavaj sredine, razumevajući šta je volja Gospodnja jer su dani zli (Ef 5,19). Moje reči znače sledeće: ne usuđuj se na bezmolvije i ne budi nemaran prema sebi kada se nalaziš usred briga: tu je srednji put, na kojem ne postoji opasnost od pada. U bezmolviju se mora imati smirenje i brižna budnost nad sobom, moraju se uzdržavati sopstvene pomisli. Sve ovo nije ograničeno nekim određenim vremenom. Svako je dužan da sa zahvalnošću trpi ono, što mu se usled okolnosti događa. Ukoliko čovek više nishodi u smirenje, utoliko više napreduje. Boravak u keliji ne čini te opitnim, jer u njoj boraviš bez žalosti (očigledno: usled nedostizanja bitke sa demonima, što onog, koji je zatvoren u keliju, dovodi do tako teške žalosti i borbe, kakva je sasvim nepoznata monahu u opštežiću).[16] Posredstvom toga, što si prevremeno ostavio sve brige, đavo ti ne priprema spokojstvo nego pometnju, tako da će te primorati da na kraju kažeš: „Bolje da se nisam ni rodio.“[17] Prepodobni Dorotej, kojeg je vaseljenska Crkva priznala za svetitelja, jedan od najboljih podvižničkih pisaca, boravio je među braćom u opštežiću, a nakon upokojenja svojih svetih učitelja osnovao je svoj manastir i u njemu bio nastojatelj. Sveti Jovan Lestvičnik primećuje da oni, koji su skloni ponositosti i ostalim duševnim strastima nikako ne bi trebalo da odabiraju usamljenički život, nego da bi trebalo da žive među bratstvom i da se spasavaju izvršavanjem zapovesti,[18] jer je preblaženo svako življenje, bilo da je ono u pustinji ili među bratstvom, kada je saglasno sa voljom Božijom i kada mu je cilj ugađanje Bogu.[19] Iz prevremenog bezmolvija klija demonska prelest ne samo ona očigledna, nego i ona koja je spolja nevidljiva: misaona, moralna, koja je daleko opasnija od one prve, jer se veoma teško leči a često je i neizlečiva. Prelesti te vrste, koje se zasnivaju na ponositosti, Sveti Oci nazivaju mnenjem.[20] Ona se sastoji u tome da podvižnik prihvata lažne pojmove o duhovnim predmetima, kao i o samome sebi, i da ih smatra za istinite. Usled prirodnog saosećanja i sadejstva uma srcu i srca umu, lažne pojmove i sozercanja neminovno prate zavodljiva i sladosna srčana osećanja. Ona nisu ništa drugo do dejstvovanje istančanog sladostrašća i slavoljublja. Oni, koji su zaraženi tom prelešću, postaju propovednici lažnog podvižničkog učenja, a ponekad i jeresijarsi za večnu pogibelj kako svoju, tako i svojih bližnjih. Sveti Isaak Sirijski u svom 55. slovu pominje kako je neki Malpas u otšelništvu vodio najstrožiji podvižnički život, s ciljem da dostigne visok duhovni stepen, ali da je pao u ponositost i očiglednu demonsku prelest, postavši izumitelj i načalnik (predvodnik) jeresi evktita. Kao obrazac podvižničke knjige, napisane u stanju prelesti koja se naziva mnenjem, može se navesti delo Tome Kempijskog pod nazivom Ugledanje na Isusa Hrista.
Ono odiše istančanim sladostrašćem i umišljenošću, što u ljudima oslepljenim i preispunjenim strastima stvara osećanje naslade, koje oni smatraju za okušanje božanstvene blagodati. Nesrećni i pomračeni! Oni ne shvataju da su, omirisavši istančani miris strasti koje žive u njima, počeli njime da se naslaćuju i da ga u svom slepilu smatraju za miomiris blagodati! Oni ne shvataju da su za duhovno naslađivanje sposobni samo svetitelji, da duhovnoj nasladi mora prethoditi pokajanje i očišćenje od strasti, da grešnik nije sposoban za duhovnu nasladu, da mora biti svestan da je nedostojan ove naslade i odbaciti je ukoliko počne da mu pristupa, da je mora odbaciti kao nesvojstvenu sebi, kao očigledno i pogibeljno samoobmanjivanje, kao istančano kretanje slavoljublja, umišljenosti i sladostrašća. Slično Malpasu, u otšelništvu su najsnažniju demonsku prelest dostigli i Francisko Asiški, i Ignacio Lojola, i ostali podvižnici latinstva,[21] koji se u njegovom krilu (u krilu latinstva) smatraju za svetitelje. „Kada je Francisko vaznet na nebo“, pripoveda pisac njegovog žitija, „Bog Otac je, videvši ga, na trenutak bio u nedoumici kome da da prednost – da li Svom Sinu po prirodi ili Svom sinu po blagodati – Francisku.“ Šta može biti strašnije i nakaznije od ove hule, i žalosnije od ove prelesti!
U naše vreme i u našoj otadžbini, otšelništvo u nenastanjenu pustinju može se smatrati potpuno nemogućim a zatvorništvo veoma teškim, budući da su sada opasniji i neprihvatljiviji nego u bilo koje drugo vreme. U tome bi trebalo videti volju Božiju i pokoriti joj se. Ako hoćeš da budeš Bogu ugodan bezmolvnik, zavoli molčanije i uloži svaki napor da se na njega privikneš. Ne dozvoli sebi da praznosloviš ni u crkvi, ni u trpezariji, ni u keliji; ne dopusti sebi da izlaziš iz manastira osim u slučaju krajnje potrebe, i samo za najkraće moguće vreme. Ne dozvoli sebi naročito blisko poznanstvo, niti u manastiru niti izvan njega. Ne dopusti sebi slobodno obraćanje niti pogibeljnu dokolicu, nego se ponašaj kao pridošlica i stranac u manastiru, ali i u samom ovozemaljskom životu. Na taj način ćeš postati bogougodni bezmolvnik, pustinjak i otšelnik. Ako Bog vidi da si sposoban za pustinju ili za zatvor, onda će ti On, Svojim neizrecivim sudovima, obezbediti pustinjački i bezmolvnički život, kao što ga je obezbedio i blaženom Serafimu Sarovskom, ili će ti omogućiti zatvor, kao što ga je omogućio blaženom Georgiju, zatvorniku Zadonskog manastira.
 


 
NAPOMENE:

  1. Žitije prepodobnog Antonija Velikog, Četij Minej, 17. januar i Vitae rarum Patrologiae coursus completus, t. LXXIII.
  2. Alfavitni Paterik.
  3. Alfavitni Paterik i nezaboravne povesti o podvižništvu Svetih i blaženih otaca
  4. Četij Minej, 1 april.
  5. Lestvica, 4. pouka, 120. glava, prema ruskom izdanju.
  6. V. Lestvicu, 27. pouku.
  7. Prolog, za 9. dan januara.
  8. Pečerski Paterik i Četij Minej za 31. januar.
  9. 4. slovo, 12. glava.
  10. U naše vreme, u Moskvi, u domu umobolnih, nalazio se sličan prorok, kod kojeg je priticalo mnoštvo radoznalaca. Taj prorok se zvao Ivan Jakovljevič. Žitelji Moskve posetili su nekog monaha pustinjaka, i pred njim počeli da hvale svog proroka. Govorili su mu da su se u njegov dar prozorljivosti uverili sopstvenim iskustvom, da su ga pitali za svog rođaka koji se tada nalazio na prinudnom (robijaškom) radu u Nerčinskoj. Ivan Jakovljevič neko vreme nije odgovarao, i kada su ga ljubopitljivci počeli požurivati da odgovori, on je rekao: ‘Da li je Nerčinska daleko?’ ‘Preko šest hiljada vrsta’, odgovorili su oni. ‘Zar onda možeš brzo tamo da otrčiš’, prigovorio je on. Njegov odgovor sastojao se u tome, što im je rekao da su noge zatočenika oguljene do krvi. Nakon izvesnog vremena, dobili su pismo od rođaka iz Nerčinske, u kojem i je on opisivao težinu svog položaja i pomenuo da su mu okovi do krvi ogulili noge. ‘Zamislite kako je prozorljiv Ivan Jakovljevič’, s usklikom su Moskovljani završili svoje kazivanje. Monah im je odgovorio: ‘Nema tu prozorljivosti, i tu se očigledno radi o povezanosti sa palim duhom. Duhu Svetom nije potrebno vreme. On bez oklevanja saopštava i nebeske i zemaljske tajne. Ivan Jakovljevič je iz Moskve u Nerčinsk poslao palog demona koji se nalazio uz njega, i on je otuda doneo prazno i veštastveno svedočenje, koje je zadovoljilo slavoljublje proroka i radoznalost telesnih ljudi koji su se kod njega raspitivali. Sveti Duh svagda obznanjuje o nečemu duhovnom, dušespasonosnom i suštinski potrebnom, dok pali duh svagda obznanjuje nešto telesno, budući da nakon svog pada gmiže po grehovnim strastima i veštastvenošću’ Kao primer dejstvovanja i karaktera koji pripadaju svetoj i od Boga darovanoj prozorljivosti, predstavićemo značajan događaj iz crkvene istorije. Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, pripovedajući episkopu Amoniju o svojim stradanjima koja je uzrokovao car Julijan Otpadnik, kaže: „U to vreme video sam velike ljude Božije Teodora, nastojatelja tavenisiotskih monaha, i Pamona, avvu onih monaha koji su živeli u okolini Antinoje. Nameravajući da se sakrijem kod Teodora, popeo sam se u njegovu lađu, koja je bila zaklonjena sa svih strana. Da bi mi iskazao poštovanje, Pamon je putovao sa mnom. Vetar nam nije pogodovao, i ja sam se molio teskobnog srca. Teodorovi monasi izašli su na obalu i vukli lađu. Videvši moju žalost, avva Pamon je počeo da me teši. Ja sam mu odgovorio: ‘Veruj da u vreme mira moje srce nema toliko hrabrosti koliko u vreme progona jer se, stradajući za Hrista i ukrepljujući se Njegovom blagodaću, nadam da ću time od Njega dobiti veću milost, makar me i ubili.’ Nisam još ni izgovorio te reči, a Teodor je pogledao avvu Pamona i nasmešio se; avva Pamon mu je uzvratio pogled i takođe se nasmešio. Ja sam ih upitao: ‘Zašto se smejete mojim rečima? Da li me optužujete za plašljivost?’ Obrativši se Pamonu, Teodor je rekao: ‘Reci patrijarhu šta je uzrok našem smehu.’ Međutim, Pamon je odgovorio: ‘Na tebi je da to učiniš.’ Teodor je onda rekao da je toga časa u Persiji ubijen Julijan, kao što je Bog i predskazao o njemu: Nadmen i nepravedan čovek i gordeljivac ništavno okončava (Av 2,5 prema crkvenoslovenskom prevodu). Hrišćanima će ustati car, nadmoćan čovek ali krotkog duha. Zbog toga ne zalazi dublje u Tivaidu, ne napreži se, nego potajno pođi u susret novom caru. Videćeš se s njim na putu i on će te veoma blagonaklono primiti. Vratićeš se svojoj crkvi, a njega će Bog uskoro uzeti iz ovog života. Sve se upravo tako i dogodilo.“ (v. Sancti Athanasii opera omnia, tom. 2, pag. 979982)
  11. Monah Joanikije je bio Teodorov rođak. Nakon Teodorovog upokojenja nije prestao da kontaktira sa Leonidom, da bi kasnije, radi sažiteljstva s njim, prešao u Optinu.
  12. Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  13. Četij Minej, 15. maj.
  14. Slovo o duhovnom zakonu, 34. glava.
  15. Odgovori, 1-54.
  16. Vidi žitija prepodobnih Antonija Velikog, Onufrija Velikog i drugih otšelnika i zatvornika.
  17. Odgovori312, 313.
  18. Pouka 8, gl. 10,18, 21,25; pouka 27, gl. 13,36.
  19. 88 glava prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  20. Glave 128, 131, 132. Sv. Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, 1. tom, u ruskom izdanju.
  21. Nakon otpadanja Zapadne od Istočne Crkve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *