NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA SEDMA
O čuvanju sebe od dobra koje pripada paloj ljudskoj prirodi
 
Da li ti je došla neka dobra misao? Zaustavi se, i nikako nemoj težiti da je brzopleto i nepromišljeno ispuniš. Osećaš li u srcu neku dobru težnju? Zaustavi se, i nemoj se usuditi da te ona privuče. Uporedi je s Jevanđeljem. Razmotri, da li je tvoja dobra misao i tvoja dobra srdačna težnja saglasna sa svesvetim učenjem Gospodnjim. Uskoro ćeš uvideti da ne postoji nikakva saglasnost između jevanđelskog dobra i dobra pale ljudske prirode. Dobro naše pale prirode je pomešano sa zlom, zbog čega je i samo to dobro postalo zlo, kao što i dobra i ukusna hrana, kada se pomeša sa otrovom, i sama postaje otrovna. Čuvaj se od tvorenja dobra pale prirode! Tvoreći to dobro, uvećaćeš svoj pad, uvećaćeš preuznošenje i gordost u sebi i dostići ćeš najtešnju sličnost sa demonima. Naprotiv, ukoliko kao istinski i verni učenik Bogočoveka budeš tvorio jevanđelsko dobro, upodobićeš se Bogočoveku Koji voli život svoj (dušu svoju) izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovom svijetu sačuvaće ga za život viječni, kaže Gospod (Jn 12,25). Ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za Mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj Mene radi i Jevanđelja onaj će ga sačuvati (Mk 8,34-35). Gospod zapoveda potpuno odbacivanje pale prirode i mržnju prema njenim pobudama, ne samo prema onima koje su očigledno zle, nego prema svima bez izuzetka, pa i prema onima koje su prividno dobre. Velika je nesreća slediti pravdu pale prirode. S tim je povezano odbacivanje Jevanđelja, odbacivanje Iskupitelja, odbacivanje spasenja. Ko ne mrzi… i na život svoj, ne može biti Moj učenik, rekao je Gospod (Lk 14,26). Objašnjavajući gorenavedene reči Gospodnje, veliki Varsanufije kaže: „Kako da se čovek odrekne samoga sebe? Samo tako, što će se odreći prirodnih želja i slediti za Gospodom. Gospod upravo zbog toga i govori o prirodnom a ne o neprirodnom: ukoliko neko napusti samo ono neprirodno, taj još ništa svoje nije napustio Boga radi, jer mu ono protivprirodno ionako ne pripada. Onaj pak, koji je napustio prirodno, svagda kliče s Apostolom Petrom: Eto, mi smo ostavili sve i za Tobom pošli; šta će, dakle, nama biti? i uverava se obećanjem da će naslediti život večni (Mt 19,27,29). Budući da Petar nije bio bogat, šta je to onda ostavio, i čime se hvalio, ako nije ostavio svoje prirodne želje? Ako čovek ne umre za telo i ne živi duhom, on ne može vaskrsnuti dušom. Kao što mrtvac nema prirodnih želja, tako ih nema ni onaj koji je duhom umro za telo. Ako si umro za telo, kako u tebi mogu da žive prirodne želje? Ako još nisi dostigao duhovnu meru, ako si umom još u mladenačkom (dečjem) uzrastu, smiri se pred učiteljem i karaće te sa milošću (Ps 140,5). Ništa ne čini bez saveta (Sir32,19[1]), čak i ako bi ti se učinilo da je nešto prividno dobro, jer se demonska svetlost na kraju pretvara u tamu.“[2] Upravo to se mora reći i za svetlost pale ljudske prirode. Slediti za tom svetlošću i razvijati je u sebi znači stvarati potpuno pomračenje u svojoj duši i otuđivati se od Hrista. Onaj, koji je tuđ hrišćanstvu, tuđ je i Bogu: Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca (Jn 5,23) i on je bezbožnik.
U našem veku, koji se gordi svojim napretkom, većina ljudi, koji sebe proglašavaju za hrišćane i poslenike najvećeg dobra, usmerila se ka izvršavanju pravde pale prirode, s prezirom odbacujući jevanđelsku pravdu. Neka ta većina posluša reč Gospodnju: Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim (Mt 15,89). Poslenik čovečije pravde ispunjen je preuznošenjem, umišljenošću i samoobmanjivanjem. On propoveda i trubi o sebi, ne obraćajući nikakvu pažnju na zabranu Gospodnju (v.Mt 6,1-18). Mržnjom i osvetom plaća onima koji bi se odvažili da otvore usta radi najosnovanijeg i najdobronamernijeg protivurečenja njegovoj pravdi. Sebe smatra dostojnim i više nego dostojnim i zemaljskih i nebeskih nagrada. Naprotiv, poslenik jevanđelskih zapovesti je svagda pogružen u smirenje: upoređujući svoje tvorenje sa uzvišenošću i čistotom svesvetih zapovesti, on ga uvek smatra krajnje nedovoljnim i nedostojnim Boga. On smatra da je zaslužio i privremene i večne kazne za svoja sagrešenja, za neraskinuto zajedništvo sa satanom, za pad koji je zajednički svim ljudima, za svoje sopstveno obitavanje u padu i, najzad, za najnedovoljnije i često iskrivljeno izvršavanje zapovesti. On pokorno priklanja glavu pred svakom patnjom koju mu pošalje Promisao Božiji, znajući da Bog patnjama poučava i obrazuje Svoje sluge u vreme njihovog zemnog tuđinovanja.
Milosrdan je prema svojim neprijateljima i moli se za njih kao za braću koju su privukli demoni, kao za udove jednog tela pogođene bolešću u svom duhu, a moli se i za svoje dobročinitelje, kao za oruđa Promisla Božijeg.
 


 
NAPOMENE:

  1. Knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova (prim. izd.).
  2. 59. odgovor.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *