PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA PETA
O čuvanju od sablazni
 
Onaj, koji svoj život hoće da zasnuje na jevanđelskim zapovestima, uporedo s tim mora za mesto svog boravka izabrati manastir koji je najdalji od sablazni. Mi smo slabi i povređeni grehom. Sablazan koja se nalazi ispred nas ili u našoj blizini, nužno će naići na blagonaklonost naše grehovne povređenosti i ostaviće utisak na nas. Taj utisak na početku može biti i neprimetan. Međutim, kada se on razvije i ojača u čoveku, može ga dovesti do ruba propasti. Ponekad utisak sablazni dejstvuje i veoma brzo, ne dajući, da tako kažemo, iskušavanome nikakvu opomenu niti mogućnost da razmisli: on momentalno pomračuje um, menja raspoloženje srca i baca monaha u pad i padove. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: „Dobro je pobeći od uzročnika greha. Čovek, koji se nalazi u blizini povoda za greh sličan je onome koji stoji na rubu duboke provalije i neprijatelj, kad god to poželi, lako može da ga gurne u tu provaliju. Međutim, ako smo telom udaljeni od povoda za greh, upodobljujemo se onom koji je daleko od provalije. Čak i ako nas neprijatelj povuče ka provaliji, mi ćemo, u trenutku kad nas tamo povlači, moći da se suprotstavimo, i Bog će nam u tome pomoći.“[1] Uzroci i povodi za greh su sledeći: vino, žene, bogatstvo, (prekomerno) telesno zdravlje, vlast i počasti. „To zapravo nisu grehovi“, kaže avva Isaak Sirijski, „ali se naša priroda usled njih lako priklanja grehu, zbog čega je čovek dužan da se brižno čuva od njih.[2]2 Sveti Oci zabranjuju da se za mesto boravka odabere manastir koji je prema mišljenju mirjana slavan[3]: slavoljublje, koje je zajedničko za čitav manastir, nužno mora zaraziti i svakog njegovog člana. Opit je pokazao da vascelo bratstvo može da se zarazi duhom slavoljublja, ne samo zbog veštastvenih prednosti svoga manastira, nego i zbog visokog mišljenja mirjana o pobožnosti (blagočešću) njegovog ustava. Prezir prema bratstvima drugih manastira koji se odatle rađa i u čemu se zapravo i sastoji gordost, lišava mogućnosti monaškog napredovanja, zasnovanog na ljubavi prema bližnjima i smirenju pred njima. Kao primer kako sablazan postepeno i, čini se, neprimetno i neosetno, dejstvuje na monaha, tako da na kraju može u potpunosti da ovlada njime i da ga gurne u strašan pad, navešćemo sledeću povest. U jednom egipatskom manastiru živeo je neki starac koji se teško razboleo i kojeg su služila ostala braća. Avva Mojsije (verovatno onaj, za kojeg prepodobni Kasijan kaže da je bio najobdareniji darom rasućivanja i, uopšte, obiljem duhovnih darova) rekao je ovom starcu: „Ne premeštaj se u okolinu naselja da ne bi pao u blud.“ Starca su začudile i ozlojedile ove reči: „Moje telo je mrtvo, o čemu ti to govoriš?“ On nije poslušao avvu Mojsija i preselio se u okolinu svetovnog naselja. Doznavši za njega, počelo je da ga posećuje mnoštvo žitelja. Tu je, Boga radi, došla da ga služi i neka devojka. Devojka je imala neku bolest i videlo se da ju je starac iscelio, budući da je posedovao dar čudotvorenja. Kad je prošlo neko vreme, pao je s njom i ona je postala bremenita. Meštani su je pitali, od koga je bremenita, a ona je odgovorila da je (bremenita) od starca. Međutim, nisu joj verovali. Starac je zatim rekao: „Ja sam to učinio. Vi, međutim, sačuvajte dete koje treba da se rodi.“ Dete se rodilo i već bilo odojče kad je na jedan skitski praznik ovamo došao starac, noseći dete na ramenima. Ušao je u crkvu u trenutku kad se u njoj okupilo celokupno bratstvo. Ugledavši starca, braća su zaplakala. On im je na to rekao: „Pogledajte ovo dete! To je sin neposlušnosti!“ Starac je posle toga otišao u svoju nekadašnju keliju i počeo da uznosi Bogu svoje pokajanje.[4] Takva je sila sablazni, kad se monah licem u lice nađe ispred nje. Dar iscelenja nije sprečio padanje u blud. Telo, koje je bilo umrtvljeno za greh starošću, usled bolesti i dugotrajnog monaškog podviga, opet je oživelo, budući da je bilo izloženo neprestanom ili čestom dejstvovanju sablazni. Kao primer toga, kako uzročnik greha može trenutno da dejstvuje na monaha, da pomrači njegov um, da izmeni njegovo srdačno raspoloženje i da ga baci u greh, opet ćemo navesti jednu crkvenu povest. Episkop nekog grada ozbiljno se razboleo, zbog čega su svi strepeli za njegov život. Doznavši da je episkop beznadežno bolestan, posetila ga je igumanija i sa sobom povela dve sestre. U vreme dok je ona besedila s episkopom, jedna od njenih učenica, koja je stajala pokraj episkopovih nogu, rukom je dotakla njegovu nogu. Od tog dodira u bolesniku se rasplamsala ljuta bludna bitka. Strasti su lukave, i on je najpre zatražio od igumanije da ovu sestru ostavi kod njega da ga služi, navodeći kao razlog za takvu molbu nedostatak sopstvene posluge. Ništa ne podozrevajući, igumanija je ostavila sestru. Usled đavolskog dejstvovanja, episkop je osetio da mu se obnavlja snaga i sagrešio s monahinjom, koja je postala bremenita. Episkop je napustio katedru i povukao se u manastir. Tu je život okončao u pokajanju, čije je prihvatanje posvedočeno silom čudotvorenja koja je data pokajniku.[5] Takva je naša slabost! Tako sablazni utiču na nas! One su u provaliju pada bacale i svete proroke (v. 2 Sam 11), i svete episkope, i svete mučenike, i svete pustinožitelje. Utoliko pre smo mi, ostrašćeni i slabi, dužni da preduzmemo sve mere predostrožnosti i da se čuvamo od uticaja koji sablazni vrše na nas. Strasti su u monahu gladne: ukoliko su ostavljene bez hrane, mahnito se bacaju na predmet požude, slično divljim zverima puštenim sa lanca.
 


 
NAPOMENE:

  1. Alfavitni Paterik.
  2. 57. slovo, gde, kao i u 56. slovu, govori o uzročnicima greha.
  3. Izreke avve Zinona. Alfavitni Paterik.
  4. Sabesedovanje prvo (Collatio) o rasuđivanju.
  5. Alfavitni Paterik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *