Причешће и невенчаност

Питање:
Помаже Бог, Часни оче, дуго размишљам да ли да поставим ово питање, јер је углавном позната тема. Наиме, ја се ето овако обична и грешна, трудим колико толико да пратим наша канонска правила, тј. да будем што боља могу хришћанка и да се што мање грешим о Оца мога. На моју жалост, као млада нисам била неки верник, као и мој супруг, а и наши родитељи. Нисмо се венчали у Цркви, већ само у општини. Мени је 40 год. и имам троје деце: сина 15 год. и две ћерке од 12 год. Да скратим причу, ја сам имала тежак хормонски поремећај услед чега сам се доста угојила. Имала доста стресова и тешких тренутака у животу. Све то ми је изазвало пре 3 год. тешку масивну плућну емболију, где ме је само чудо спасло како кажу доктори. Ја сам схватила да је то чудо сам Господ, да ми је пружио још једну шансу да исправим свој живот. Од тада идем редовно у Храм Божији. Мој супруг и даље неће да се венча самном у цркви и то ме пуно боли. Редовно постим, али нисам сигурна да ли могу и да се причестим и ако мој духовник каже да могу уз наду да ће се мој супруг предомислити. Он се није за ове 3 год. предомислио, већ мисли да сам ја све луђа што сам упорнија. Не знам шта ми је чинити. Ћерке су уз мене, а син имитира оца и сматра да су све ово глупости. Како даље, и да ли сам ја достојна свете Тајне Причешћа. С Богом
Наташа


Одговор:
Драга Наташа, у првим вековима хришћанства било је много мешовотох бракова “по кршењу”, што значи да је један од супружникa познао Христа док други није остајући у многобожачкој вери, али они су и даље остајали у браку и те своје брачне обавезе једно према другом испуњавали. Ова ваша ситуација ме потсећа на ону њихову ондашњу па вам на основу искуства Цркве дајем следеће савете. Колико видим ви не можете ништа много да учините осим да љубављу и молитвом покушате да приволите свог мужа цркви, а Господ ће да види ту вашу свету намеру и притећи ће вам у помоћ. Ако и поред најискренијих молби и разговора он не жели да се са вама венча, онда не остаје ништа друго него да га оставите разних притешњавања, и да у избегавању свађе и непријатних убеђеивања, поткрепљени молитвом да га Господ уразуми, очекујете код њега промене. А молитва може да му размекша срце онда када се обоје најмање надате. Што се тиче вашег духовног живота вама остаје да што пре нађете духовног оца, или да се сусретнете са вашим свештеником и објасните сву ову вашу ситуацију. Ваше покајање је искрено и нема свештеника који вам неће дозволити прилазак св. чаши. Могуће је да ће да добијете одређену епитимију али њу прихватите са радошћу јер ћете тако још више да умирите вашу савест. “Достојанство” светог причешћа је нешто непознато у нашем богословљу јер човек сам по себи, и природи коју он носи НИКАДА није достојан тела и крви Господа Хисуса Христа. Да ли је човек био достојан да се Бог оваплоти и постане део њега -творевине Његових руку? Да ли је понижење да Бог прима на себе иловачу, или да та иловача – ми, примимо Бога? У том Његовом широком плану о нама није, јер је све покривено љубављу и снисхођењем, а не нашим заслугама и условљавањем Божијих покрета. Све је засновано на Божијем хтењу и плану а не на неком нашем достојанству. Важно је да унутрашњим трзајима наше душе покренемо ово грехом и земљом учмало тело, да барем од једног таланта направимо два; да се одазовемо позивима Божијим, где ће по св. Теофану Затворнику, Господ одмах да то примети и нама раширених руку изађе у сустрет. И тада, према том нашем поверењу и нуђењу, Он ће да нас узме у Своје наручје и на рукама да понесе. Дакле, потребно је то наше синовско поверење и њубав.
Желим поново да кажем да треба да нађете свог духовника који ће правилно да оцени ту вашу компликовану ситуацију, где би ви у безрезервном послушању градили свој духовни живот у пуном општењу са Заједницом којој припадате.
Желећи вам сва блага од Господа, и благослова
оЉубо

Comments are closed.