ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

 

ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА
 

ПАЈСИЈЕ ЈАЊЕВАЦ
(средина XVI века-1647)
 

СЛУЖБА СВЕТОМЕ ЦАРУ УРОШУ
(СТИХИРЕ ИСПРЕД КАНОНА)

ГЛАС ЧЕТВРТИ

 
Ако си завишћу и био убијен
од својих блиских,
ти се блиско у рају настањујеш
са прародитељима својим,
ако и неправедну смрт поднео јеси,
ликујеш са светима,
а убице твоје ускоро погибоше.
 
ГЛАС ТРЕЋИ
 
У светлости светих добродетељи
просијао јеси светлећи као сунце,
осијавајући све праведним сијањем,
данас се радују сви родови
отачаства језика српског
моштију својих јављањем,
све испунио јеси благоухањем
и просветлио јеси своје отачаство
сваком лепотом,
мигом божанственог Духа
све примио јеси,
многострадални Урошу,
моли се за нас
штоватеље светога спомена твога.
 
ГЛАС ДРУГИ
 
С надземаљским чиновима сада боравиш
с небеса примив богосазнање,
молбене гласе теби одашиљемо:
Покрени род свој,
за нас моли се увек,
да сачувани будемо,
Урошу достоблажени.
 
Богосазнања светлошћу сијајући
и светску красоту презрео јеси,
Аврааму у крилу почиваш,
не презри нас молитеље ти, многострадални
и незаборавни Урошу свечасни.
 
Истинитим венцем увенчан,
царску дијадему надевајући,
венац лепоте примио јеси диван,
не презри, благи, певаче ти који те штују
предстојећи с анђелима у слави.

 

   

5 Comments

  1. Одакле Андрији латиница? Преводилац је екавац..

  2. Odakle svetom Savi ekavica?

    • Српскословенски се увек писао екавицом, јекање је руског порекла

      • Радован Јовчић

        Немој причати глупости и лажи. Сви средњовјековни српски великаши су причали ијекавицом.
        Доказ су живући језици горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски, те чешки и руски који и дан-данас користе онај глас који сви лажно и нетачно читају јат, уствари се чита јет, и његова гласовна звучност је је, а он се пише ћирилично ѣ и латинично ĕ. Дотични језици га користе и увијек га читају је. Тако да мѣсто се чита мјесто. Маколико год хтјели, и маколико год давили и уништавали, преживјели језици доказују да је ијекавица непромијењени средњовјековни српски језик којег су причали сви средњовјековни српски великаши.