ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

НЕДОКУЧИВОСТ ЈЕ ОДАСВУД
Када се растанемо од моћи живота –
недокучивост је одасвуд
и жал неутешна,
нема исцелитеља,
нема ни ближњих.
 
Када смо честим уздасима
и сухим захваћени,
када огањ пламени
распаљује унутрашњост и растрзава –
уздахнућеш из дубине срца
и сажалитеља ти нећеш наћи.
 

ВЕЛИКО ПОЗОРЈЕ
Не бацајмо се узаман и узалуд,
јер један је пут смрти а не други,
и на све подједнако надолази.
 
Ми се о овоме не бринемо
и као худо ово сматрамо
у шта ћемо ускоро упасти,
иако не желимо.
 
И тужно ће ми се позорје
ваистину указати горе.
Очима ћу гледати загробнике,
страдалце и до конца доспевше.
 
Мало тамо проникнућу и умом
и разумећу страшне тајне –
оснажене муке посред душе и тела.
 
Велико позорје
ваистину бива, браћо.
 
МОЛИТВА СА УМИЉЕНИЈЕМ ПРЕСВЕТОЈ
ВЛАДИЧИЦИ НАШОЈ БОГОРОДИЦИ ГОСПОЂИ
С МАЛОМ ПОХВАЛОМ,
ДЕЛО ДИМИТРИЈА КАНТАКУЗИНА,
У СТИХОВИМА СЛАЂА ОД МЕДА И САЋА
 

свих творца роди једина,
свих живот, светлост и благост,
свих жељених и добрих крај.
 
Одакле да начнем плакати, Дево,
одакле да начнем молити се, добра,
од којих говора или речи, чиста,
од каква срца, од кога језика?
 
Сав оскврњен и нечист јесам кукавни,
сав смрадан и у гресима јесам, авај мени,
сав одбачен, будући безакони,
сав свагда греху до данас работавши.
 
Са исповедањем приступам данас,
са срамом и савешћу смерном,
са сузама, уздасима и стењањима,
са твојом и једином надом.
 
Све у закону и благодати –
све пређох са преумножењем,
свакаквим лукавством злодушним,
свакаквим безакоњима, авај мени.
 
Више од блуднога ја блудовах сина,
више од блуднице безакоњен се јавих,
више од митара а и разбојника,
више од Ананија и Сапфире, авај мени.
 
По Каину убих душу као брат онај,
по Исаву нечист и неуздржник,
по Содомљанима чајући огањ и сумпор,
по грешницима свим древним ревнујући.
 
Каква ли зла не створих самовољно,
какве ли грехе не прођох самовласно,
какве ли мрзости не зделах сладострасно,
каква ли стида не учиних љубосласно.
 
Шта рећи или шта проговорити не знам,
шта створити најблуднији не знам,
шта одговорити судији немам,
шта пре оплакати од својих зала не знам.
 
Да ли оплакати блудно моје живљење,
да ли оплакати зла клетвопреступљења,
да ли оплакати неправде и грабљења,
да ли оплакати клонућа и очајања?
 
Да узридам неуздржања мноштво,
да узридам високоумље онолико,
да узридам сујетна помишљења,
да узридам таштину својевремску.
 
Плачи, душо моја кукавна, плачи,
плачи срце, с утробом, плачи,
плачите, очи, непрестано плачите,
плачите, уди сви моји, плачите.
 
Једини ја отпадох од Бога мојега,
једини од хришћана погубих доброте ја,
једини предан ђаволу с вољом,
једини ада наследићу горко.
 
Авај моје погибељи вољне,
авај какве смрти чекам мучне,
авај љутог разлучења душе,
авај без конца мукама ћу бити.
 

помисли горчину разлучења мучна,
помисли страх и боловање тадашње,
помисли, устрепти и ужасни се.
 
Анђела немилостива чекам приспеће,
анђела по мојему злобну живљењу,
анђела не штедишу но мучитеља ми,
анђела огњена, немилосрдна.
 
Не знам је ли послан да ме узме данас,
не знам да ли то време приближе се већ,
не знам да ли и с оружјем хита,
не знам да ли то јесте ноћ смртна?
 
Нема тад помоћи од друга и знанца,
нема ни од браће, сродника и чеда,
нема ни од имања добити какве,
нема помагача нити избављача.
 
Тада ћеш очи жално оборити,
тада неће језик изненада говорити,
тада ће пламен унутра силно обузети,
тада ће силе телесне онемоћати.
 
Смрт тек наста љута и конац,
смрт и разлучење скупа,
смрт одавде преводница на тамо,
смрт у тамној ко ухода ноћи.
 
Таман будући у таму ме одшиље ада,
тамних тако ја чести ђавола,
тамно узљубих стога анђеле,
таму тамно изабрах, таман сав бих.
 
Ко за мном да не усплаче, о љубљени,
ко за мном да не узрида, о друзи,
ко за мном да не уздахне, слишећи зла ова,
ко за мном да не просузи, очекујући ово.
 
Пређе смрти мртав ваистину ја,
пређе суда савешћу осуђиван,
пређе мука мислима и шкргуту зуба,
пређе конца мучити се знам без краја.
 
Тако огњена страшим се распаљења,
тако шкргут тај зуба жестосрди чекам,
тако црвљих бојим се шкакљивих дела,
тако спољна тама у станиште мени.
 
Мене тартар да оплаче и бездан,
мене ада да жали тамно дно,
мене што у њему живети хоћу,
мене таме љубитеља, а не светлости.
 

пролази брзо и ругање јесте,
пролажења тога не знају мужи,
пролази тако и обличје тог света.
 
Зашто се удостојих рођењем ја,
зашто не погибох угледавши дан,
зашто ми се сретосте колена,
зашто непросвештен и гробу предан.
 
Како да стекнем рођењу смрт,
како по постању труљењу се предати,
како не искусити животе злих,
како минути без грехова овдашњих.
 
Ово мало што посудих од Јова,
овако говоре обично праведни,
овако свој ти окајавам живот,
овако што царства наследници веле.
 
Ако они тако, шта чинити ми грешном,
ако спасењу ти, међу какве ја,
ако њима страхота смрти тајна,
ако ово тако, ја куда да се девам?
 
Не живи ми се ових дела живот,
не живим у добродетељима,
не чекам смрти сношљиве и кротке,
не чекам ни по смрти покој.
 
Боловање ово ко да не претрпи,
било даје зуб, било око болно,
било глава, било рука, било утроба,
било шта да болујемо од тих малих чести.
 
Будуће свих нас страдање,
будуће разлучење душе и тела,
будући страх тамногрозних лица злодуха,
будуће у аду вечно мучење –
 
Како ћу претрпети кукаван и жалан,
како ћу поднети неисказане боле,
како ћу угледати та грозна злодуха лица,
како ћу митарства прећи ваздушна?
 
Шта данас јадан смишљам,
шта ће ми све бити непогрешно,
шта себи сам злобно уготових,
шта се зло смушава и устрашује?
 
Но од Бога мојега отпаднути,
но и пред анђелима разобличење дела,
но и стида тадашњег безакоња мојих,
но и од светих разлучење сузно.
 
Лишен слађаног ми владике и Бога,
лишен гледања красна светих ангела,
лишен сажитељства светих мужева,
лишен добара рајских и царства скупа.
 
O каква места где ме сретоше,
о зле промене и пагубе,
о моје последње ништости,
о страшних ми оних очекујућих мука.
 
Судиште страшно, Данило ме ужасну,
суда се бојим и стрепим осуђења,
судија праведан и грешнима страшан,
суд без милости немилостиву делатељу.
 
Данас вас молим за трунку спасења,
данас вас подвижем од света отргле,
данас вас богате и убоге молим,
данас, ако је у гресима ко подобан мени.
 
За мене сузе, љубими, источите,
за мене молбе, православни, успошљите,
за мене, сродници и друзи, за мене, молим,
за мене сви, и суд страшни чајући.
 

к Владичици пролијте молитве,
ка уздању и надању грешних,
ка мојему прибежишту и покрову.
 
Ништа ти њој немогуће није,
ништа противно, само ако жели,
ништа погрешно од царице роду,
ништа од милости не воли више.
 
Коме блудни и оскврњен да прибегнем ја,
коме да уздахнем из дубине срца,
коме да испустим стењања гласе,
коме припасти да сажали мене?
 
Теби јединој грешних прибежишту,
теби валоносних пристаништу,
теби брижних брзом утешењу,
теби болних врачу неплаћену.
 
Да ме не одгурнеш, о Владичице,
да се не гнушаш мене гнуснога,
да ти мрска не буде молитва моја,
да се не одвратиш гневом од мене.
 
Немам наде осим тебе, чиста,
немам другога уздања,
немам скрушења срца,
немам течења капље сузне –
 
Чиме бих избегао ђавола,
чиме жељах избећи вечна мучна места,
чиме получити жељах милости,
чиме насладити се жељах блаженства.
 
Опет те са страхом и љубављу зовем,
опет теби гласом вапијем силним,
опет теби говорим без одважења,
опет безнадежни нади верним.
 
Да ли ко од блудних стече милост,
да ли ко од оскврњених помилован би,
да ли и нечист одбачен би,
да ли се мрзан и злобник спаси?
 
Да сујетно ми не буде мољење,
да одгурнуто не буде ми прилажење,
да надања не недобијем спасење,
да не одвратим се стидом посрамљен.
 
Избави ме мучне смрти, Дево,
избави ме оскврњених грозних лица злодушнога,
избави свакога мучења мене,
избави огња, тартара и ада мене.
 
Анђела мирна тиха разлучника,
анђела кротка пошљи тад, царице,
анђела у онај ми живот уводника,
анђелу светлости уручи ме, блага.
 
Живљење моје посведочи благоме,
живот непосрамљен сугубо ми подај,
животу у радости од тебе се надам,
животом к вечном преведи ме жићу.
 
Почаствуј ме причешћењем тела,
почаствуј ме скупа с причешћењем крви,
почаствуј и удостој неосудно,
почаствуј несагориво и расветљено.
 
Свих злих и мучних избави, Пречиста,
свих невоља и жали истргни и не срами,
свих добара удостоји преко надања,
све мрзане залудне посрами.
 
Кукавна ми ума уздигни,
кукавне од жали узвесели,
кукавнима не очајања, једина,
кукавнике кроз надање избави.
 
Неизречених твојих насладих се благости,
неизречених удостојих се милости,
неизречена за нас ми доброчинства,
неизречених јој милости и милосрђа.
 
Које све речи набројати могу ово,
које од којих да кажу прво ово,
које пређе по дугу да се исповеда,
које похваљење достојно –
 
К величаству божанствене славе,
ка висини надходници свега,
ка безмерноj тој пучини хвале,
к радовању свима сугубоме.
 
Та лествица коју Јаков виде,
та што по њој Бог на земљу сиђе,
та неопалима купина у Синају,
та прими утроба огањ божанства.
 
Ова руно што Гедеону би,
ова бешумно прими слово оца,
ова свитак запечаћен се јави,
ова многонаречена, прехвална.
 
O овој и пророци прорекоше пређе,
о овој и апостоли научише се,
о овој и јерарси споведаше јасно,
о овој и мученици венчаше се.
 
Тој преподобни радују се свагда,
тој дело девства би чистота,
тој силно би жена немоћна природа,
тој девама и матерама што приђе славна.
 
Она одушетворени Божји престол,
она несместимог смести,
она Адама избави преслушања,
она Еву ослободи древне клетве.
 
Ове ради ратници се примирисмо,
ове ради с анђелима ликујемо,
ове ради рајем царство заменисмо,
ове ради и спасењу надамо се.
 
Ову блажити по достојањујесте немогуће,
ову похвалити свим силама дужни јесмо,
ову неућутним усхвалити глашењем,
ову свих људи и моју с тим радост.
 
Ти моје, о Владичице, надање,
ти уздање а и прибежиште,
ти покров, заступљење и помоћ,
ти заштитница и спасење.
 
Тобом све до данас у благости ја,
тобом у православних чести,
тобом унапредак да је произићи,
тобом хране раја да ми се насладити.
 
Ову светлост омрачена вида знам,
ову радовање мојему срцу,
ову на благост предводницу ми,
ову зла и мука избавитеља ми.
 
Слободан ми приступ и говорење,
слободно без смелости прилазим теби,
слободног ме милости твоје творе,
слободујући, радосно и страшљиво зовем.
 
Теби се сва моја царице заложих,
теби себе свега привргох, Дево,
теби да о мени бриговођа будеш,
теби да ми никад посрамљење не дође.
 
Сама о мени бригуј, добра,
сама ме спасоносних почаствуј чести,
сама своме сину помоли се за ме,
сама ме вечних избави мука горких.
 
Ово ти приносим исповедање,
ове ти приносим молбене гласе,
ово тако малено похваљење,
ово кол’ко је у моћи, радости моја.
 
Прими, свих царице, прими,
прими и не одгурни нити се гнушај,
прими која Бога у утробу прими,
прими као удове цете две.
 
Даруј дар што хоћеш и волиш,
даруј дар достојан твоје благости,
даруј ми Бога мојега милости,
даруј злих слободу и добрих сладости.
 
Радуј се да те свагда радосно зовем,
радуј се, вишњим и нижњим радости,
радуј се, прерадосна чиста,
радуј се да је с тобом Господ.