NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » PREMA NEBESKIM LEPOTAMA – STARA SRPSKA POEZIJA

PREMA NEBESKIM LEPOTAMA – STARA SRPSKA POEZIJA

 

PREMA NEBESKIM LEPOTAMA
 

DIMITRIJE KANTAKUZIN
(oko 1435-kraj XV veka)
 

NEDOKUČIVOST JE ODASVUD
Kada se rastanemo od moći života –
nedokučivost je odasvud
i žal neutešna,
nema iscelitelja,
nema ni bližnjih.
 
Kada smo čestim uzdasima
i suhim zahvaćeni,
kada oganj plameni
raspaljuje unutrašnjost i rastrzava –
uzdahnućeš iz dubine srca
i sažalitelja ti nećeš naći.
 

VELIKO POZORJE
Ne bacajmo se uzaman i uzalud,
jer jedan je put smrti a ne drugi,
i na sve podjednako nadolazi.
 
Mi se o ovome ne brinemo
i kao hudo ovo smatramo
u šta ćemo uskoro upasti,
iako ne želimo.
 
I tužno će mi se pozorje
vaistinu ukazati gore.
Očima ću gledati zagrobnike,
stradalce i do konca dospevše.
 
Malo tamo proniknuću i umom
i razumeću strašne tajne –
osnažene muke posred duše i tela.
 
Veliko pozorje
vaistinu biva, braćo.
 
MOLITVA SA UMILJENIJEM PRESVETOJ
VLADIČICI NAŠOJ BOGORODICI GOSPOĐI
S MALOM POHVALOM,
DELO DIMITRIJA KANTAKUZINA,
U STIHOVIMA SLAĐA OD MEDA I SAĆA

 

svih tvorca rodi jedina,
svih život, svetlost i blagost,
svih željenih i dobrih kraj.
 
Odakle da načnem plakati, Devo,
odakle da načnem moliti se, dobra,
od kojih govora ili reči, čista,
od kakva srca, od koga jezika?
 
Sav oskvrnjen i nečist jesam kukavni,
sav smradan i u gresima jesam, avaj meni,
sav odbačen, budući bezakoni,
sav svagda grehu do danas rabotavši.
 
Sa ispovedanjem pristupam danas,
sa sramom i savešću smernom,
sa suzama, uzdasima i stenjanjima,
sa tvojom i jedinom nadom.
 
Sve u zakonu i blagodati –
sve pređoh sa preumnoženjem,
svakakvim lukavstvom zlodušnim,
svakakvim bezakonjima, avaj meni.
 
Više od bludnoga ja bludovah sina,
više od bludnice bezakonjen se javih,
više od mitara a i razbojnika,
više od Ananija i Sapfire, avaj meni.
 
Po Kainu ubih dušu kao brat onaj,
po Isavu nečist i neuzdržnik,
po Sodomljanima čajući oganj i sumpor,
po grešnicima svim drevnim revnujući.
 
Kakva li zla ne stvorih samovoljno,
kakve li grehe ne prođoh samovlasno,
kakve li mrzosti ne zdelah sladostrasno,
kakva li stida ne učinih ljuboslasno.
 
Šta reći ili šta progovoriti ne znam,
šta stvoriti najbludniji ne znam,
šta odgovoriti sudiji nemam,
šta pre oplakati od svojih zala ne znam.
 
Da li oplakati bludno moje življenje,
da li oplakati zla kletvoprestupljenja,
da li oplakati nepravde i grabljenja,
da li oplakati klonuća i očajanja?
 
Da uzridam neuzdržanja mnoštvo,
da uzridam visokoumlje onoliko,
da uzridam sujetna pomišljenja,
da uzridam taštinu svojevremsku.
 
Plači, dušo moja kukavna, plači,
plači srce, s utrobom, plači,
plačite, oči, neprestano plačite,
plačite, udi svi moji, plačite.
 
Jedini ja otpadoh od Boga mojega,
jedini od hrišćana pogubih dobrote ja,
jedini predan đavolu s voljom,
jedini ada naslediću gorko.
 
Avaj moje pogibelji voljne,
avaj kakve smrti čekam mučne,
avaj ljutog razlučenja duše,
avaj bez konca mukama ću biti.
 

pomisli gorčinu razlučenja mučna,
pomisli strah i bolovanje tadašnje,
pomisli, ustrepti i užasni se.
 
Anđela nemilostiva čekam prispeće,
anđela po mojemu zlobnu življenju,
anđela ne štedišu no mučitelja mi,
anđela ognjena, nemilosrdna.
 
Ne znam je li poslan da me uzme danas,
ne znam da li to vreme približe se već,
ne znam da li i s oružjem hita,
ne znam da li to jeste noć smrtna?
 
Nema tad pomoći od druga i znanca,
nema ni od braće, srodnika i čeda,
nema ni od imanja dobiti kakve,
nema pomagača niti izbavljača.
 
Tada ćeš oči žalno oboriti,
tada neće jezik iznenada govoriti,
tada će plamen unutra silno obuzeti,
tada će sile telesne onemoćati.
 
Smrt tek nasta ljuta i konac,
smrt i razlučenje skupa,
smrt odavde prevodnica na tamo,
smrt u tamnoj ko uhoda noći.
 
Taman budući u tamu me odšilje ada,
tamnih tako ja česti đavola,
tamno uzljubih stoga anđele,
tamu tamno izabrah, taman sav bih.
 
Ko za mnom da ne usplače, o ljubljeni,
ko za mnom da ne uzrida, o druzi,
ko za mnom da ne uzdahne, slišeći zla ova,
ko za mnom da ne prosuzi, očekujući ovo.
 
Pređe smrti mrtav vaistinu ja,
pređe suda savešću osuđivan,
pređe muka mislima i škrgutu zuba,
pređe konca mučiti se znam bez kraja.
 
Tako ognjena strašim se raspaljenja,
tako škrgut taj zuba žestosrdi čekam,
tako crvljih bojim se škakljivih dela,
tako spoljna tama u stanište meni.
 
Mene tartar da oplače i bezdan,
mene ada da žali tamno dno,
mene što u njemu živeti hoću,
mene tame ljubitelja, a ne svetlosti.
 

prolazi brzo i ruganje jeste,
prolaženja toga ne znaju muži,
prolazi tako i obličje tog sveta.
 
Zašto se udostojih rođenjem ja,
zašto ne pogiboh ugledavši dan,
zašto mi se sretoste kolena,
zašto neprosvešten i grobu predan.
 
Kako da steknem rođenju smrt,
kako po postanju truljenju se predati,
kako ne iskusiti živote zlih,
kako minuti bez grehova ovdašnjih.
 
Ovo malo što posudih od Jova,
ovako govore obično pravedni,
ovako svoj ti okajavam život,
ovako što carstva naslednici vele.
 
Ako oni tako, šta činiti mi grešnom,
ako spasenju ti, među kakve ja,
ako njima strahota smrti tajna,
ako ovo tako, ja kuda da se devam?
 
Ne živi mi se ovih dela život,
ne živim u dobrodeteljima,
ne čekam smrti snošljive i krotke,
ne čekam ni po smrti pokoj.
 
Bolovanje ovo ko da ne pretrpi,
bilo daje zub, bilo oko bolno,
bilo glava, bilo ruka, bilo utroba,
bilo šta da bolujemo od tih malih česti.
 
Buduće svih nas stradanje,
buduće razlučenje duše i tela,
budući strah tamnogroznih lica zloduha,
buduće u adu večno mučenje –
 
Kako ću pretrpeti kukavan i žalan,
kako ću podneti neiskazane bole,
kako ću ugledati ta grozna zloduha lica,
kako ću mitarstva preći vazdušna?
 
Šta danas jadan smišljam,
šta će mi sve biti nepogrešno,
šta sebi sam zlobno ugotovih,
šta se zlo smušava i ustrašuje?
 
No od Boga mojega otpadnuti,
no i pred anđelima razobličenje dela,
no i stida tadašnjeg bezakonja mojih,
no i od svetih razlučenje suzno.
 
Lišen slađanog mi vladike i Boga,
lišen gledanja krasna svetih angela,
lišen sažiteljstva svetih muževa,
lišen dobara rajskih i carstva skupa.
 
O kakva mesta gde me sretoše,
o zle promene i pagube,
o moje poslednje ništosti,
o strašnih mi onih očekujućih muka.
 
Sudište strašno, Danilo me užasnu,
suda se bojim i strepim osuđenja,
sudija pravedan i grešnima strašan,
sud bez milosti nemilostivu delatelju.
 
Danas vas molim za trunku spasenja,
danas vas podvižem od sveta otrgle,
danas vas bogate i uboge molim,
danas, ako je u gresima ko podoban meni.
 
Za mene suze, ljubimi, istočite,
za mene molbe, pravoslavni, uspošljite,
za mene, srodnici i druzi, za mene, molim,
za mene svi, i sud strašni čajući.
 

k Vladičici prolijte molitve,
ka uzdanju i nadanju grešnih,
ka mojemu pribežištu i pokrovu.
 
Ništa ti njoj nemoguće nije,
ništa protivno, samo ako želi,
ništa pogrešno od carice rodu,
ništa od milosti ne voli više.
 
Kome bludni i oskvrnjen da pribegnem ja,
kome da uzdahnem iz dubine srca,
kome da ispustim stenjanja glase,
kome pripasti da sažali mene?
 
Tebi jedinoj grešnih pribežištu,
tebi valonosnih pristaništu,
tebi brižnih brzom utešenju,
tebi bolnih vraču neplaćenu.
 
Da me ne odgurneš, o Vladičice,
da se ne gnušaš mene gnusnoga,
da ti mrska ne bude molitva moja,
da se ne odvratiš gnevom od mene.
 
Nemam nade osim tebe, čista,
nemam drugoga uzdanja,
nemam skrušenja srca,
nemam tečenja kaplje suzne –
 
Čime bih izbegao đavola,
čime željah izbeći večna mučna mesta,
čime polučiti željah milosti,
čime nasladiti se željah blaženstva.
 
Opet te sa strahom i ljubavlju zovem,
opet tebi glasom vapijem silnim,
opet tebi govorim bez odvaženja,
opet beznadežni nadi vernim.
 
Da li ko od bludnih steče milost,
da li ko od oskvrnjenih pomilovan bi,
da li i nečist odbačen bi,
da li se mrzan i zlobnik spasi?
 
Da sujetno mi ne bude moljenje,
da odgurnuto ne bude mi prilaženje,
da nadanja ne nedobijem spasenje,
da ne odvratim se stidom posramljen.
 
Izbavi me mučne smrti, Devo,
izbavi me oskvrnjenih groznih lica zlodušnoga,
izbavi svakoga mučenja mene,
izbavi ognja, tartara i ada mene.
 
Anđela mirna tiha razlučnika,
anđela krotka pošlji tad, carice,
anđela u onaj mi život uvodnika,
anđelu svetlosti uruči me, blaga.
 
Življenje moje posvedoči blagome,
život neposramljen sugubo mi podaj,
životu u radosti od tebe se nadam,
životom k večnom prevedi me žiću.
 
Počastvuj me pričešćenjem tela,
počastvuj me skupa s pričešćenjem krvi,
počastvuj i udostoj neosudno,
počastvuj nesagorivo i rasvetljeno.
 
Svih zlih i mučnih izbavi, Prečista,
svih nevolja i žali istrgni i ne srami,
svih dobara udostoji preko nadanja,
sve mrzane zaludne posrami.
 
Kukavna mi uma uzdigni,
kukavne od žali uzveseli,
kukavnima ne očajanja, jedina,
kukavnike kroz nadanje izbavi.
 
Neizrečenih tvojih nasladih se blagosti,
neizrečenih udostojih se milosti,
neizrečena za nas mi dobročinstva,
neizrečenih joj milosti i milosrđa.
 
Koje sve reči nabrojati mogu ovo,
koje od kojih da kažu prvo ovo,
koje pređe po dugu da se ispoveda,
koje pohvaljenje dostojno –
 
K veličastvu božanstvene slave,
ka visini nadhodnici svega,
ka bezmernoj toj pučini hvale,
k radovanju svima sugubome.
 
Ta lestvica koju Jakov vide,
ta što po njoj Bog na zemlju siđe,
ta neopalima kupina u Sinaju,
ta primi utroba oganj božanstva.
 
Ova runo što Gedeonu bi,
ova bešumno primi slovo oca,
ova svitak zapečaćen se javi,
ova mnogonarečena, prehvalna.
 
O ovoj i proroci prorekoše pređe,
o ovoj i apostoli naučiše se,
o ovoj i jerarsi spovedaše jasno,
o ovoj i mučenici venčaše se.
 
Toj prepodobni raduju se svagda,
toj delo devstva bi čistota,
toj silno bi žena nemoćna priroda,
toj devama i materama što priđe slavna.
 
Ona odušetvoreni Božji prestol,
ona nesmestimog smesti,
ona Adama izbavi preslušanja,
ona Evu oslobodi drevne kletve.
 
Ove radi ratnici se primirismo,
ove radi s anđelima likujemo,
ove radi rajem carstvo zamenismo,
ove radi i spasenju nadamo se.
 
Ovu blažiti po dostojanjujeste nemoguće,
ovu pohvaliti svim silama dužni jesmo,
ovu neućutnim ushvaliti glašenjem,
ovu svih ljudi i moju s tim radost.
 
Ti moje, o Vladičice, nadanje,
ti uzdanje a i pribežište,
ti pokrov, zastupljenje i pomoć,
ti zaštitnica i spasenje.
 
Tobom sve do danas u blagosti ja,
tobom u pravoslavnih česti,
tobom unapredak da je proizići,
tobom hrane raja da mi se nasladiti.
 
Ovu svetlost omračena vida znam,
ovu radovanje mojemu srcu,
ovu na blagost predvodnicu mi,
ovu zla i muka izbavitelja mi.
 
Slobodan mi pristup i govorenje,
slobodno bez smelosti prilazim tebi,
slobodnog me milosti tvoje tvore,
slobodujući, radosno i strašljivo zovem.
 
Tebi se sva moja carice založih,
tebi sebe svega privrgoh, Devo,
tebi da o meni brigovođa budeš,
tebi da mi nikad posramljenje ne dođe.
 
Sama o meni briguj, dobra,
sama me spasonosnih počastvuj česti,
sama svome sinu pomoli se za me,
sama me večnih izbavi muka gorkih.
 
Ovo ti prinosim ispovedanje,
ove ti prinosim molbene glase,
ovo tako maleno pohvaljenje,
ovo kol’ko je u moći, radosti moja.
 
Primi, svih carice, primi,
primi i ne odgurni niti se gnušaj,
primi koja Boga u utrobu primi,
primi kao udove cete dve.
 
Daruj dar što hoćeš i voliš,
daruj dar dostojan tvoje blagosti,
daruj mi Boga mojega milosti,
daruj zlih slobodu i dobrih sladosti.
 
Raduj se da te svagda radosno zovem,
raduj se, višnjim i nižnjim radosti,
raduj se, preradosna čista,
raduj se da je s tobom Gospod.

 

   

4 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *