ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

 

ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА
 

АНДОНИЈЕ РАФАИЛ ЕПАКТИТ
(крај XIV в.- после 1419)
 

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ
Каквим ћу речима плачевне песме
венац исплести успомени твојој?
О слаткога звања
весело названа ствари!
Каквог ћу надања весеље
пружити разуму
туговањем претворену природу
и у бистринама сузне воде
лик ридања сагледати?
О ко ће дати
глави мојој воду –
туговања жалост да омијем?
Ко ово гледа
зар се ужаснуо не би,
о љубљени,
како и ваздух туговања убрусом
прикрива природу.
 

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Што још за нас такве тајне смотрења,
о Лазаре?
Кога узревши, утешење
за болезни да обретемо,
о свељубазни господине оче?
Које да имамо наде ми који остајемо?
Када ћемо те угледати,
или чути глас твој?
Како наше младости
слатки сјај радости
облаком туговања
изненада покри се?
Како благоданствова
слатко гледана твојих очију
и напрасно се угаси лампада?
Коме поверио јеси
новорасли цвет нашега узраста
о упућивању к Богу
да се стара?
Како да призовемо
помоћника и учитеља
у управљању наше области?
Кога господара делатељи
као грозд у муљачи борилишта
да се изгњече?
Кога кастрофилакта житељи
као пшеница изобилна
изненада да се поже?
Кога управитеља изводитељи
од наших очију
као пламен живогрејателни да се угасе?
Које госпође посланици
од наше државе поља
као ружа ненадно обра се?
Авај, беде,
авај, коме остављени бисмо
необичног војинства
слуговања приносити!
О слатко нашега народа име,
о невоље, исходни,
скрбног подвига
беде наше спомен!
О туговања новоизникла грано,
уздања плода који није за брање!
О тугеисходна нашем истоку
и сузе виновна данице!
О ридања нашег седиште,
рукама Агарена узвишени престоле!
О злобне и тамне ноћи
која истока светило не опажа!
О скиптије наше власти,
туговања сузама ишаран!
О маглообразна дијадемо
плачевне шиваде,
бисером обложена.

 

   

5 Comments

  1. Одакле Андрији латиница? Преводилац је екавац..

  2. Odakle svetom Savi ekavica?

    • Српскословенски се увек писао екавицом, јекање је руског порекла

      • Радован Јовчић

        Немој причати глупости и лажи. Сви средњовјековни српски великаши су причали ијекавицом.
        Доказ су живући језици горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски, те чешки и руски који и дан-данас користе онај глас који сви лажно и нетачно читају јат, уствари се чита јет, и његова гласовна звучност је је, а он се пише ћирилично ѣ и латинично ĕ. Дотични језици га користе и увијек га читају је. Тако да мѣсто се чита мјесто. Маколико год хтјели, и маколико год давили и уништавали, преживјели језици доказују да је ијекавица непромијењени средњовјековни српски језик којег су причали сви средњовјековни српски великаши.