ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

СЛУЖБА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ
(ТРОПАРИ ОСМЕ ПЕСМЕ ДРУГОГ КАНОНА) ГЛАС ОСМИ
 
Не сачека смрти природне
но како жељаше добио јеси,
свекрасно твоје живљење мучењем улепшао јеси
и прешао јеси у вечне обитељи,
где гледаш лепоту неизрециву
и као мученик имајући слободу узвикујеш:
Благословен Бог отаца наших.
 
Пред пуком богосабраним сијајући као звезда богозарна
и њега у светла насеља привео јеси путем страдалачким
и зборовима мученика приброја их са собом,
јер крепко за благочашће крв своју пролисте узвикујући:
Благословите сва дела Господња Господа,
појте и преузносите на све векове.
 
У славу и светлост божанствену прешавши духом,
чедољубив нас сирочад оставио ниси,
но као негда Илија Јелисеју милост на утешење
тако часно тело своје
цело и благоухано нам оставио јеси,
волећи и после смрти своје васпитанике.
 

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Данас сунце своје зраке простире
и озарава свега света крајеве.
Данас задухаше ветри од запада на исток
проповедајући твојих чудеса силу.
 
Јер ево изиђе од запада на исток
реч твоја, о нови мучениче Лазаре!
 
Блажени смо ми данас
више од сваке видљиве и невидљиве твари.
Блажени, уистину, и преблажени,
и по достојању.
Блажени, блажених си земљу наследио.
 
Данас мученици,
лик саставивши за славни помен твој
блажени онај глас Владици свих,
с тобом певају, псалмски призивајући:
прођосмо кроз огањ и воду,
и извео си нас у покој.
 

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ
Које овај?
Говорите у уши моје.
 
Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс,
мојој деци расејаној сабрање?
 
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида
као тамницом мрачним тамницама држати,
и не могоше?
 
Да ли је овај удовству мојему женик?
 

МОЛИТВА КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Дођи, о жениче, дођи
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
 
Прими оружје
и устани и не закасни.
Заби стреле изоштрене
У срца њихова,
које за мене изоштрише,
безакони.
 
Не трпим к тому бремена оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнуше ме.
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, падању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом
као пре, када не би с њима.
 
Да не задрема око твоје.
Да не ослабе ноге твоје.
 
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и за стадо моје!