ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

НАТПИС НА КОСОВСКОМ СТУБУ
Ове речи написане бише
на мраморном стубу на Косову
 
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег,
видећеш како посред поља усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због кога узрока
и како и зашто стојим ја овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негде бејаше велики самодржац,
чудо земаљска и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање НИШТИХ,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својима, безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисну храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород.
штене лавово и василисково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро с?м прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тог убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
и час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
 

најслађем, најљубазнијему
и нераздвојном срца мог,
сугубо жељеном, и много,
премудрошћу обилном,
царства мог искреноме,
(име рекавши),
љубазан у Господу целов,
и неоскудно с тим
милости наше даровање.
 

што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење;
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?
 

и чудодела Божја ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи, –
и није чудо,
јер љубав је Бог,
као што рече Јован Громовник.
 

јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
“Изиђимо у поље.”
 

љубави је дело.
добродетељ превазиђе сваку.
 

“К’о миро с главе
на браду силази Арону,
и к’о аермонска роса
на горе што силази сионске.”
 

љубави прикладни,
љубав узљубите,
ал’ право и незазорно,
младићство да не повредите и девство,
божанственоме чим наше
пријања биће,
божанствено да не узнегодује.
Јер Апостол рече,
Божјега Светога Духа не растужујте,
знамење што јавно њиме
добисте у крштењу.
 

ил’ телом или духом,
но да ли горе раздвојише нас,
да ли реке,
Давид да рече: “Горе Гелвујске
дажд на вас да не сиђе, ни роса.
Саула јер не сачувасте,
ни Јонатана?”
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте,
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу мојему.
 

и да исуше,
као за Мојсија море,
судије као за Исуса,
ћивота ради Јордан.
 

и снова да видимо се,
и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
и са Духом Светим
у бескрај на веке,
амин.