Прељуба

Питање:
Помаже Бог, драги мој оче, не знам ни како да почнем ово писмо јер сам толико погрешила да се кајем, срамим мојих поступака и дела. Шта да радим, драги оче, посаветујте ме. Не смем код свог духовника. Једне ноћи током овог ускрсњег поста, преварила сам мужа којег највише волим, само зато што ме онај ђаво навео на то да урадим и одем код другога. Шта сад да радим? Имам леп и добар брак и ја не ваљам. Ја сам крива за све лоше. Живим у великом граду и свашта видим. Чујем па утиче. Лепа сам, па ме салећу.У браку сам 4 године, муж ме воли и поштује. Да ли да идем неком другом свештенику да се исповедам, јер мом духовнику не могу. Срам ме је, јер ми је уз то и рођак…Стидим се и кајем, оче. Реците ми, шта ћу, ја сам блудничила. Опростите, оче, овој свегрешној жени.
Грешница

Одговор:
Драга сестро, ви ми звучите као да сте прошли поред излога на којем су били изложени миришљави мрсни колачи, па нисте издржали и морали да их пробате (ах, шта је то, један или два колачића? ) . Помињете неку јаку љубав према вашем мужу која у реалности није светлија од једне димљене вешалице. Управо тако! Можда ово брутално звучи, али одлично дочарава ваше схватање љубави – “ваше велике”.
Да волите свог мужа, не бисте то урадили и то за време Великог поста! Ја не кажем да људи не падају у овај грех, али не они који “највише воле” своје супужнике (да су ти људи болесни, онда питање тражи другачији прилаз) . Изневерили сте вашег мужа, и изневерили сте мајку Цркву пред којом сте рекли “да”, и поврх свега, слагали сте Христа. И још увек лажете мужа јер он не зна. Каква хипокризија; јер ако “највише волите свог мужа”, немогуће је да за једну ноћ тек тако изложите ваше брачно освећено тело физичкој инвазији другог мушкарца (без осећања) . Пре ће бити да живите у илузији да у вашем срцу има љубави за вашег супруга! Чини ми се да сте ту змију према том мушкарцу дуго гајили, па је само досла “та ноћ”. Или сте љубоморни на свог мужа, па му се светите; или сте љути на њега; или сте ментално неизбалансирана особа која доноси брзе и неочекиване одлуке, којој је без сваке сумње потребна помоћ друге врсте? Духовништво није “играње школице” – скакутање од једног свештеника до другог! “Стидим се и кајем се, оче”, као и “срам ме је” доказује да обмањујете и мене. (А тек саму себе! ) Ваш духовник управо то треба да зна; и треба да се стидите њега; а што је најважније он ТРЕБА да види колико сте лоша супруга и његово духовно чедо. Он треба да зна колико сте болесни да би вам одредио дијагнозу и дао адекватан лек. А ви лажете свог мужа којег “волите” па сад хоћете да лажете и духовника – из тешког у још тежи грех. Ви потхрањујете лицемерје и ваш егоцентризам према свему светом и Божјем, у потпуном нехришћанском понашању, као да сте сами у овом свету и једино имате неке прохтеве и жеље. Ако се заиста кајете, онда би требало да свом духовнику и кажете шта сте урадили (по правди Божјој, и мужу) , и да оберучке прихватите заслужену епитимију и “сузама омијете ноге Христове”. Исповест није блаблаоница без суза у којој се не открива наша права личност пред човеком – исповедником, који је ту поред нас као “сведок” (требник) . Он је ту само због тога што треба да произведе ефекат правог стида и срамоте, а није Бог који једини има право да отпуста грехе. Стид и срамота, и самоунижење – то показивање своје грешности јесте кључна ствар свете Тајне исповести.
Знајте да ћете скривањем овог греха од свог духовника навући на себе велико бреме које ће вас повести у још теже и чешће падове, и на крају у саму духовну смрт. То ће се десити због изразите гордости која вам смета да се смирите и пред Богом унизите. Свети Оци кажу да ми скривањем наших грехова желимо да прикажемо како смо добри, а то је неизрецива гордост и самољубље (у овом писму сте то и мени открили) . “Грешна сам…”, али пред духовником и мужем желим да останем добра, невина, искрена, .. јер сам и “лепа”. Где је овде ваша “срамота”? ! То није права и искрена хришћанска срамота заснована на Христовим речима да – да, и не – не! Дакле, никакав други свештеник, него ту вашу срамоту постено отрпите пред вашим духовником и рођаком. То ће бити први плодови вашег искреног покајања, наравно, уз оно остало што вам духовник одреди.
А да ли чујете нешто у цркви и да ли и то на вас “утиче”, или само оно што видите и чујете са улице? Зато је потребна црквеност (посећивање служби) да избалансира и облагодати тежину нашег живота у овом свету “грешном и прељубничком”.
Желим вам духовне снаге и добре воље да ово све хришћански издржите, јер заиста нема греха који не може да се опрости ако је омивен огњем чистосрдачног и одговорног покајања.
Желећи вам сва блага од Господа, Ваш о. Љубо