Prelest

Pitanje:
Pomaze Bog! Postovani oci, do skoro sam imao jedan period teškog duhovnog rastrojstva i uninija.Period je trajao oko mesec dana, i pošto je svačije stradanje najteže i najveće suvišno je pričati da je bilo teško..ali rećiću Vam da iako vodim aktivan crkveni život da sam pao u takvo stanje da je demon ubacivao čak i pomisli o samoubistvu. Nekoliko godina sam mislio da je moj put monaški (iz želja slavoljublja i pomisli da je skoro kraj sveta, i bio sam sklon da se projektujem čitajuci žitija velikih podvižnika, i da mislim da sam ja kao i oni, i da su oni jedini Bogu dragi…pao sam čak i u manihejsku jeres) , moj duhovnik je nekoliko puta iz situacija, skretao pažnju da ja nisam za taj put, ja ga nisam slušao i mnoge stvari sam prećutkivao kako me ne bi više odvraćao od mojih namera.Kasnije se pokazalo da ja nisam za taj put i pošto sam saznao da monaštvo nije cilj ljudskog zivota nego samo put…bilo mi je lakše.Počeo sam da živim prirodnim, običnm životom i u tom normalnom ritmu življenja mi se čak počela dopadati i jedna devojaka…i nisam razmišljao o moanaštvu i imao sam mir.Medjutim taman kad sam došao do tog perioda mira počelo je to strašno iskušenje…dolazio sam do stanja ocaja i velike praznine i rastrojenosti.Strahovi koje su me ubijali su mi bukvalno slomile veru i odsekle od molitve, mislio sam da me Bog kažnjava za to što nisam otišao u manastir, i da sam ga razočaao time sto želim brak, mislio sam da nikad necu biti srećan u svetu (u braku) i da me na ovaj nacin (pustajuci demone na mene) vratiti na pravi put.Nisam čak smeo da kazem u molitvi da bude tvoja volja jer sam se plašio da ce volja Božija biti nešto sto nemogu da prihvatim.Od takvih misli i neprestanog preispitivanja sam pao u očaj i čamotinju.Stanje je bilo očajno jer protiv moje volje pomisli su se takvom brzinom prolazile i samo pustošile.I sve vreme sam samo želeo da budem običan čovek i umesto ranijih želja da budem veliki svetac…..stvorila mi se želja koju je imala moja baka – u raj. pa u kraj samo da se ne pečemo. Oprostite što sam bio opširan, ali morao sam da vam kazem ukratko neke stvari, kako bi shvatili moje pitanje: Ispovedio sam se, i pokajao sto sam tako razmisljao, i zeleo bih da stupim u brak, ali uvek kada se pojave takve misli, deluju na mene kao zemljotres.Kako da na njih ne obracam vise paznju i da postanem imun, i kako da se oslobodim utiska da sam Boga razocarao? i kako da postanem zdrava licnost kako bih mogao na normalan nacin da nadjem osobu i da volim, i da imam porodicu? ?
Miloš


Odgovor:
Dragi brate, Čini mi se da ti već jesi sasvim običan čovek, kao i svi mi. Svima nama je teško da ispunjavamo volju Božiju i svi se užasavamo kada sebe uporedimo sa onim što bi trebali da budemo, onim što Hristos od nas traži u Jevanđelju. U tome je naša stalna borba protiv svojih navika koje nas neprestano vuku na mnogorazličite vrste grešnosti. U tome je naše mučno penjanje, uzdizanje i trud da živimo što bliže hrišćanskim vrednostima, da se stalno uspinjemo i idemo ka idealima, ostavljajući za sobom blato i greh i ne osvrćući se nazad, kao žena Lotova… Kako se boriti sa pomislima? Kada ti neke misli naiđu, probaj sebi da kažeš – neću sada o tome da mislim. Počni svesno da razmišljaš o nečem drugom. Ne dozvoli da te misli „opijaju“, zbunjuju ili plaše. Neguj zdravu pamet i koristi se njome na dobro i spasenje: počni da se moliš Bogu, da čitaš molitve koje znaš napamet, ali opušteno, bez žurbe. Kad izgubiš tok misli, opet se vrati. I tako svaki put, mnogo puta, bezbroj puta. Kao što bezbroj puta peremo ruke, kupamo se, čistimo, hranimo, jedemo i pijemo, tako isto i bezbroj puta se ponovo vraćamo dobrim mislima, molitvi… Da bi ti bilo lakše, ako si u mogućnosti, odmah uzmi da čitaš Sveto Pismo ili dela Svetih otaca, Žitija, bilo šta dušekorisno. Videćeš kako ćeš tamo odmah naći odgovore na misli koje te muče. Od Boga ti utehu i svako dobro želi, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *