ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
в) Немања и православна вера
 
1. Немања је основао српску државу и утврдио је у њој православну хришћанску веру. Та два његова дела иду упоредо и у присној су вези међу собом. Стеван Немања није био наш први владар који је окупио српске земље у једну државу, но он је умео да својој држави даде трајније основе него што су то учинили Часлав и Бодин. Међу тим трајним основама државе на првом је месту хришћанска вера и православна Црква.
Када је Немања прегао да од племена начини народ и од покрајина државу, имао је пред собом читав низ јаких снага које су народ разједињавале и којима се није ишло у државни ред: 1) разрожне покрајинске тежње, 2) многобоштво, 3) богумилство, 4) борбу двеју Цркава, 5) неукроћеност и сировост народа и племенских старешина. Све је то народ и разједињавало и чинило неспособним за бољи друштвени живот. У таким приликама је Немања, као прави државотворац, морао желети неку велику снагу и организацију која народ питоми и унутрашње изједначује и сједињује. Ту је снагу осећао у хришћанској вери и православној Цркви. Због тога је била главна Немањина државничка брига да у свом народу утврди православну веру и да јој даде маха за развој.
2. Тиме је Немања српску државу и друштво ставио на духовне, верске и моралне основе, а то је био огроман посао. У тај је посао Немања уложио, пре свега, велики пример свог личног живота: “прво је собом показао шта је права вера, а затим је и друге томе научио”. Уложио је у тај посао, како је песма запамтила, велике материјалне жртве “све градећи Србма задужбине”. Своје наредбе и уредбе је подешавао према потребама Цркве и вере. И када је силазио са власти, наредио је Немања својим наследницима да се брину за цркве и да не забораве правовернога закона, што га је он установио. Последњи благослов својој земљи завршио је клетвом на онога ко отступи од тих његових установа. Све је то Немања чинио у толикој мери да је тешко рећи шта је био више свом народу – владар или верски просветитељ.
2. Немања и богумили. Да би дао што више маха православљу Немања је прво богумиле истребио из земље. Они су били подједнако опасни и правој вери и држави. Богумилско питање је решавано на земаљском сабору и било је око њега борбе, јер су многи од властеле и сами били богумили. На сабору је решено да се против јеретика употреби сила. Богумили су на тај саборски закључак одговорили устанком и у Немањиној земљи је избила верска борба. Победио је Немања. Богумили су које изгинули, које избегли, а неки су се притајали. У Немањиној држави се више нису појављивали.
3. Затим је Немања приступио решавању питања двеју цркава у својој држави. Решио га је тако што је узео православље за државну веру. Тако је решење било потпуно правично, већина његових поданика били су православни. Римску Цркву окупљену око барске архиепископије оставио је Немања на миру. Толика правичност у питању вере није за оно доба била обична појава. Када је тако у младој српској држави питање вере било решено у корист православља, ваљало је православље што више утврдити и дићи. Немања се стога дао на градњу манастира, јер су у средњем веку манастири били жаришта верске просвете. Носиоци верске просвете били су свештеници и калуђери. Тако је било и на Западу, а особито у Византији на коју се Немања угледао. Са Немањом почиње градња великих манастира у Србији.
3. У Немањиној држави је било манастира још из времена када је Балканом владала Византија. Ти су манастири били у сеоби народа порушени, осиромашили и опустели. Немања је неке од њих обновио, те се сматра њиховим ктитором. Таки је нпр. манастир св Арханђела у Скопљу и св. Пантелејмона у Нишу. Осим неколико таких манастира што их је обновио, основао је Немања у Србији четири нова манастира.
Први је Богородичин манастир за калуђерице, код данашње Куршумлије. Затим, недалеко од њега манастир св. Николе за “црнце”. Трећи његов манастир Ђурђеви Стубови јесте његова заветна задужбина. Када је у борби са браћом допао тамнице, заветовао се Немања св. Георгију (пљенних свободитељ) да ће му послужити целога века, ако га светац избави од невоље. Пошто се избавио, сазидао је манастир са две куле – Ђурђеве Стубове на северозападу од Новога Пазара. Око 1191. г. довршио је Немања градњу свог главног манастира Студенице.
4. Уз градњу манастира из којих ће се хришћански живот у народ расађивати постарао се Немања да дигне углед оних који ће то радити, тј. углед свештеника, а нарочито калуђера. Они су имали да се брину за духовне основе на које је Немања положио своју државу. Немања је за време своје владавине “у сласт” слушао епископе, поштовао је свештенство, а према монасима је био пажљив до болећивости. Но духовном сталежу, особито калуђерима, дигао је Немања углед највећма тиме, што се он, први српски владар, покалуђерио, а пре њега је исто учинио његов најмлађи син. По томе примеру постао је у српском вишем друштву као неки бољи и лепши обичај да се чланови династије и властеоских породица калуђере.

Comments are closed.