NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
v) Nemanja i pravoslavna vera
 
1. Nemanja je osnovao srpsku državu i utvrdio je u njoj pravoslavnu hrišćansku veru. Ta dva njegova dela idu uporedo i u prisnoj su vezi među sobom. Stevan Nemanja nije bio naš prvi vladar koji je okupio srpske zemlje u jednu državu, no on je umeo da svojoj državi dade trajnije osnove nego što su to učinili Časlav i Bodin. Među tim trajnim osnovama države na prvom je mestu hrišćanska vera i pravoslavna Crkva.
Kada je Nemanja pregao da od plemena načini narod i od pokrajina državu, imao je pred sobom čitav niz jakih snaga koje su narod razjedinjavale i kojima se nije išlo u državni red: 1) razrožne pokrajinske težnje, 2) mnogoboštvo, 3) bogumilstvo, 4) borbu dveju Crkava, 5) neukroćenost i sirovost naroda i plemenskih starešina. Sve je to narod i razjedinjavalo i činilo nesposobnim za bolji društveni život. U takim prilikama je Nemanja, kao pravi državotvorac, morao želeti neku veliku snagu i organizaciju koja narod pitomi i unutrašnje izjednačuje i sjedinjuje. Tu je snagu osećao u hrišćanskoj veri i pravoslavnoj Crkvi. Zbog toga je bila glavna Nemanjina državnička briga da u svom narodu utvrdi pravoslavnu veru i da joj dade maha za razvoj.
2. Time je Nemanja srpsku državu i društvo stavio na duhovne, verske i moralne osnove, a to je bio ogroman posao. U taj je posao Nemanja uložio, pre svega, veliki primer svog ličnog života: „prvo je sobom pokazao šta je prava vera, a zatim je i druge tome naučio“. Uložio je u taj posao, kako je pesma zapamtila, velike materijalne žrtve „sve gradeći Srbma zadužbine“. Svoje naredbe i uredbe je podešavao prema potrebama Crkve i vere. I kada je silazio sa vlasti, naredio je Nemanja svojim naslednicima da se brinu za crkve i da ne zaborave pravovernoga zakona, što ga je on ustanovio. Poslednji blagoslov svojoj zemlji završio je kletvom na onoga ko otstupi od tih njegovih ustanova. Sve je to Nemanja činio u tolikoj meri da je teško reći šta je bio više svom narodu – vladar ili verski prosvetitelj.
2. Nemanja i bogumili. Da bi dao što više maha pravoslavlju Nemanja je prvo bogumile istrebio iz zemlje. Oni su bili podjednako opasni i pravoj veri i državi. Bogumilsko pitanje je rešavano na zemaljskom saboru i bilo je oko njega borbe, jer su mnogi od vlastele i sami bili bogumili. Na saboru je rešeno da se protiv jeretika upotrebi sila. Bogumili su na taj saborski zaključak odgovorili ustankom i u Nemanjinoj zemlji je izbila verska borba. Pobedio je Nemanja. Bogumili su koje izginuli, koje izbegli, a neki su se pritajali. U Nemanjinoj državi se više nisu pojavljivali.
3. Zatim je Nemanja pristupio rešavanju pitanja dveju crkava u svojoj državi. Rešio ga je tako što je uzeo pravoslavlje za državnu veru. Tako je rešenje bilo potpuno pravično, većina njegovih podanika bili su pravoslavni. Rimsku Crkvu okupljenu oko barske arhiepiskopije ostavio je Nemanja na miru. Tolika pravičnost u pitanju vere nije za ono doba bila obična pojava. Kada je tako u mladoj srpskoj državi pitanje vere bilo rešeno u korist pravoslavlja, valjalo je pravoslavlje što više utvrditi i dići. Nemanja se stoga dao na gradnju manastira, jer su u srednjem veku manastiri bili žarišta verske prosvete. Nosioci verske prosvete bili su sveštenici i kaluđeri. Tako je bilo i na Zapadu, a osobito u Vizantiji na koju se Nemanja ugledao. Sa Nemanjom počinje gradnja velikih manastira u Srbiji.
3. U Nemanjinoj državi je bilo manastira još iz vremena kada je Balkanom vladala Vizantija. Ti su manastiri bili u seobi naroda porušeni, osiromašili i opusteli. Nemanja je neke od njih obnovio, te se smatra njihovim ktitorom. Taki je npr. manastir sv Arhanđela u Skoplju i sv. Pantelejmona u Nišu. Osim nekoliko takih manastira što ih je obnovio, osnovao je Nemanja u Srbiji četiri nova manastira.
Prvi je Bogorodičin manastir za kaluđerice, kod današnje Kuršumlije. Zatim, nedaleko od njega manastir sv. Nikole za „crnce“. Treći njegov manastir Đurđevi Stubovi jeste njegova zavetna zadužbina. Kada je u borbi sa braćom dopao tamnice, zavetovao se Nemanja sv. Georgiju (pljennih svoboditelj) da će mu poslužiti celoga veka, ako ga svetac izbavi od nevolje. Pošto se izbavio, sazidao je manastir sa dve kule – Đurđeve Stubove na severozapadu od Novoga Pazara. Oko 1191. g. dovršio je Nemanja gradnju svog glavnog manastira Studenice.
4. Uz gradnju manastira iz kojih će se hrišćanski život u narod rasađivati postarao se Nemanja da digne ugled onih koji će to raditi, tj. ugled sveštenika, a naročito kaluđera. Oni su imali da se brinu za duhovne osnove na koje je Nemanja položio svoju državu. Nemanja je za vreme svoje vladavine „u slast“ slušao episkope, poštovao je sveštenstvo, a prema monasima je bio pažljiv do bolećivosti. No duhovnom staležu, osobito kaluđerima, digao je Nemanja ugled najvećma time, što se on, prvi srpski vladar, pokaluđerio, a pre njega je isto učinio njegov najmlađi sin. Po tome primeru postao je u srpskom višem društvu kao neki bolji i lepši običaj da se članovi dinastije i vlasteoskih porodica kaluđere.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *