ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
III. Прве црквене организације на српском земљишту
 
1. Када су Срби крштени, подвргнути су под власт оних црквених средишта која су се већ од пре налазила у крајевима које су они заузели. Срби у Приморју дошли су под архиепископију сплитску и драчку које су се сучељавале код Котора. Под том влашћу су били свакако и за време Чаславове државе. За Србе у Рашкој не знамо под који су црквени центар у први мах потпали. Док су били у Самуиловој словенској држави потпадали су под самосталну македонску Цркву. После пропасти Самуилове државе, када је српским земљама опет овладала Византија, остали су приморски крајеви под Сплитом и Драчем, а Рашка под охридском архиепископијом.
2. Охридска архиепископија. У великој Самуиловој словенској царевини (976-1018.) постојала је самостална патријаршија. Седиште јој се мењало у току времена, а када је Охрид постао престоница царевине, дошла је тамо и патријаршија. Када је византијски цар Василије II. 1018. г. срушио охридску царевину (Јован Владислав), оставио је он у њој стари поредак, па јој није укинуо ни црквену самосталност. Једино ју је учинио нижом по достојанству, одузео јој је наслов патријаршије и назвао је архиепископијом. Цар Василије дао је охридској архиепископији врло широко подручје у којем је било око тридесет епископија од Епира на југу до Срема на северу. Та архиепископија је живела до 1767. г.
3. Не дуго после смрти цара Василија II. а у половини XI. в. ослободио се византијске власти зетски кнез Стеван Војислав. У борби са Византијом подвргао је он под своју врховну власт готово све околне српске земље. Тако је Зета постала средиште српског народа, чије је тежиште сада прешло у Приморје. Ни једно од три црквена средишта под којима је наш народ дотле био није лежало у тој новој држави – ни Сплит, ни Драч, ни Охрид. Уз то је сплитска архиепископија била под римским папом, а драчка и охридска су биле у вези са Византијом. За нову државу је то било врло незгодно, јер су Цркве тада биле на врхунцу међусобне борбе која је завршена расцепом (1054). На Балкану су предмет те борбе биле области у којима су Срби живели, а које су у време иконоборства одузете од римске Цркве. Војиславов наследник Михаило старао се да у држави уведе само једну црквену управу. Са Византијом је био у непријатељству и стога се у томе послу обратио на Рим. Учинио је тако већ и стога што му је језгро државе било у верским и црквеним везама са Римом. Римска столица је заиста основала за све крајеве његове државе архиепископију дукљанско-барску у време владе краља Бодина (1089.) г. За седиште јој је одређен Бар, а дукљанском је названа да би се у том називу обновила стара Диоклејска митрополија која је некада била у Дукљи код Подгорице, а пропала је у метежима сеобе народа.
Папа је целу ствар брзо решио, јер је тиме добио ново упориште на Балкану за даљу борбу о крајеве који су му пре неких 300 година одузети.
Дукљанско-барска архиепископија је, дакле, настала из тежње Михаилове да у својој држави створи чвршће унутрашње јединство и из вековне жеље папске да пренесе своју власт на Исток.
Римска црква је са том архиепископијом владала у српској држави око 50 до 60 година, док нису настале друге политичке прилике. Архиепископија барска је ипак живела и даље и постоји и данас.

Comments are closed.