ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
ШЕСТИ ДЕО
 
Уједињење српске Цркве и обнова патријаршије,
данашње стање уједињене српске Цркве
 
1. После свршеног светског рата ујединиле су се наше народне покрајине у једну државу. Тада су се ујединиле у једну Цркву и наше автокефалне Цркве у Црној Гори, Угарској и Троједници, у Србији и полусамосталне црквене покрајине далматинска и босанско-херцеговачка. Пред уједињење српских Цркава излучена је на законит начин наша далматинска Црква са своје две епархије из буковинске митрополије (22. XI. 1919.), а цариградска патријаршија се одрекла својих права на епархије босанско-херцеговачке и старосрбијанске. Ван граница наше државе остало је у Угарској будимско владичанство и у Румунији делови владичанстава вршачког и темишварског. И једни и други остали су у потпуној заједници за српском Црквом.
2. Сједињење наших покрајинских Цркава у једну Српску Цркву прогласио је Краљ Александар I. својим актом од. 17. јунија 1920. Тиме је остварено оно на чему су преко једног столећа радили сви делови наше Цркве и наши најбољи људи. Исте године на дан св. Стевана Милутина изабран је у Београду за патријарха уједињене наше Цркве Димитрије (Павловић) дотадањи архиепископ српски и митрополит београдски.
3. Патријарх уједињене српске Цркве носи наслов: Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Патријарх се бира између епископа српске Цркве, а бира га изборно тело у које улазе сви епископи, архимандрити који управљају манастирима, по један прота из појединих епархија, преставници највиших грађанских и војних власти, преставници највиших просветних и културних установа у земљи. То је тело у нечем слично средњевековним нашим државним саборима на којима је биран патријарх.
4. Патријарх је претставник српске Цркве у земљи и ван ње. Он рукополаже изабране епископе и освећује св. миро за сву нашу Цркву. Води бригу о верским потребама владарског дома. Спољашње ознаке његовог високог достојанства јесу бела панакамилавка са крстом и панагија са ликовима свих српских светитеља. Та панагија је дар наше државе српском патријарху. Патријарха су дужни спомињати сви наши епископи у молитвама када служе литургију. Ословљава се речју – Ваша Светости.
5. Основа за управу српском Црквом налази се у Закону о српској православној Цркви од 8. XI. 1929. и у Уставу српске православне Цркве од 16. XI. 1931.
Српска Црква се управља саборно, а највиша јој је власт Свети архијерејски сабор, који се састаје редовно једампут годишње. У име његово решава текуће послове Свети архијерејски синод који је стално на окупу, а састоји се из четири епископа и патријарха као председника. Врховна судска власт је у нашој Цркви Велики црквени суд, пред који излазе пресуде у брачним споровима, пресуде свештеничких кривица и сл., које су донели епархијски Црквени судови.
6. За послове око црквеног имања, око издржавања црквених школа и чиновника, састаје се повремено Патријаршијски савет. У име тога тела састаје се двапут годишње на свршавање управних послова Патријаршијски управни одбор. У оба та тела су заступљени и световњаци. У појединим епархијама имамо исте те власти нижег степена са епископом на челу. Исто је и по парохијама где управним телима стоји на челу свештеник. – Надзор над свештеничким радом и над радом парохијских управних установа врше архијерејски намесници који имају под собом по неколико парохија.
7. На подручју наше Цркве образују се парохијски свештеници у богословијама које се налазе у Срем. Карловцима, Сарајеву, Битољу, Призрену и на Цетињу. За више богословско образовање отворен је 1920. при београдском универзитету православни богословски факултет. За образовање монаха постоје две монашке школе – у манастиру Раковици код Београда и у Дечанима. Црквене власти се старају и о црквеној уметности, појању, сликању и архитектури.
8. У подручје наше Цркве спадају ове епархије: 1) београдско-карловачка архидијецеза, 2) пакрачка, 3) загребачка митрополија, 4) горњо-карловачка, 5) банатска, 6) бачка, 7) шабачка, 8) тимочка, 9) браничевска, 10) нишка, 11) жичка, 12) охридско-битољска, 13) рашко-призренска, 14) злетовско-струмичка, 16) бањалучка митр., 16) дабробосанска митр., 17) зворничко-тузланска митр., 18) захумско-херцеговачка митр., 19) црногорско-приморска митр., 20) далматинско-истарска, 21) скопљанска митрополија.
Ван наше државе налазе се ове православне области које су у саставу наше Цркве: 1) будимско владичанство у Угарској, једно од наших најстаријих владичанстава ван средњевековне Србије. Седиште му је у Сентандреји више Будимпеште. Епархију сачињавају српска села око Будимпеште и део Барање који је остао у Угарској; 2) делови вршачке и темишварске (сада банатске) епархије који су остали у Румунији. Положај наше Цркве у Румунији биће уређен нарочитим уговором наше државе и Румуније.
Под духовну власт српске Цркве спада српска православна Црква у Канади и америчким државама. Седиште епископије је Чикаго у Либертивилу. Верници су сиромашни исељеници који су се тамо нашли пре светскога рата. Спада под ту власт и
а) нова, православна чешка епархија која је настала из послератног покрета у Чехословакији за прелаз у православље. Епископ седи у Прагу; б) Мукачевско-прјашевска православна епархија у Прикарпатској Русији. Ова епархија је образована из тамошњег народа који се почео враћати из уније у православље. То су Русини који су се поунијатили половином XVII. в.
За све те епархије поставља епископе Свети архијерејски сабор српске Цркве и стара се за њихов верски живот.

Comments are closed.