NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
II. Pravoslavna Crkva u Dalmaciji
 
1. Kraj koji danas zovemo Dalmacijom bio je do 1805. deljen na dve oblasti. Donju je oblast sačinjavala, otprilike, Boka Kotorska, a gornja oblast bila je ostali deo današnje Dalmacije. Boka je od XII. do XV. v. bila u sastavu srpske države i u njoj je bilo pravoslavnog naroda iz tih vremena. Prava pak Dalmacija bila je potpuno rimokatolička. I tu se javljaju srpska naselja već u XIV. v. ali ih je više posle pada Srbije, pa zatim Bosne i Hercegovine, u turske ruke. Kada su Turci zauzeli unutrašnji deo Dalmacije (1540) oni su na mesto iščezlih starosedelaca naselili svoje srpske podanike iz drugih krajeva. Dok je Dalmacija bila pod mletačkom i dubrovačkom republikom, koje nisu trpele druge vere osim rimokatoličke, pećki je patrijarh zaludu pokušavao da svoju vlast protegne i na tamošnji pravoslavni narod. Kako su Mleci zbog političkih i trgovačkih razloga bili popustljiviji dobili su dalmatinski Srbi u XVI. v. ipak svog starešinu. U Mlecima je postojala jaka grčka kolonija, a bilo je Grka mestimice rasutih i po Dalmaciji i ostrvima. Tim Grcima je carigradski patrijarh dao episkopa, koji je nosio naslov filadelfijskog mitropolita, i taj je preko svojih vikara, Srba, upravljao verskim životom Srba Dalmatinaca. Vikari su bili obično arhimandriti dalmatinskih srpskih manastira kojih tu ima već od XIV. v. Latinski pritisak na pravoslavne bio je u Dalmaciji vrlo jak, pa su neki od tih vikara morali da begaju čak u Rusiju. Kako pravoslavni nisu imali nikakve zaštite u zakonima, rimokatoličke vlasti su dizale u pravoslavnim hramovima latinske oltare. Tako nije bilo ništa neobično da se u pravoslavnim hramovima u isto vreme ili naizmence služe liturgije oba obreda. Kao i po drugim našim krajevima Rusija je i dalmatinske Srbe snabdevala crkvenim knjigama i utvarama. Iskreno uzdanje tamošnjeg naroda u Rusiji bilo je vrlo silno. Ušlo je i u književnost. (S. Matavulj).
2. Kada je mletačka republika u napoleonskim vojnama propala dospela je Dalmacija pod Austriju (1797) i karlovački mitropolit Stratimirović je počeo da u Beču radi na tome, da dalmatinski Srbi dobiju svoju episkopiju. No dobili su je tek kad su potpali pod Francuze (1805). Godine 1808. naredio je Napoleon da se za Dalmaciju osnuje pravoslavna episkopija, da se uredi duhovna vlast (konzistorija) i da se otvori bogoslovska škola, sve na državni trošak.
3. Prvi dalmatinski episkop sa sedištem u Šibeniku postao je Venedikt Kraljević (1810). U Boci koja je tom prilikom izlučena ispod cetinjske mitropolije namešten je za vikara arhimandrit Gerasim Zelić. Već 1814. g. smenila je francusku vlast u Dalmaciji ponovo austrijska vlast i stavila je šibeničku episkopiju pod karlovačkog mitropolita.
Venedikt Kraljević je bio po ocu Grk, a po materi Bugarin. Imao je neobično nemirnu prošlost. Za vreme francuske vladavine jako se zamerio Austriji, te sada zapliva unijatskim vodama da bi spasao svoj položaj. U Beču su njegovu nameru rado prihvatili i poslali su mu za bogosloviju učitelje unijate iz Galicije. Pravoslavni narod se na to jaka uznemirio, te je ubio upravitelja škole i jednog učitelja, dok je Venedikt umakao. Mnogi su Srbi tada dopali teške tamnice. Episkopov protosinćel Kiril Cvetković je osuđen na dvadeset godina robije. Kraljević se sklonio u Mletke gde je i umro.
4. Znamenit je episkop toga vremena Josif Rajačić, potonji patrijarh srpski. On se snažno opirao latinskim nasrtajima na pravoslavlje. Otvorio je 1833. g. bogosloviju u Šibeniku. – Unija je u Dalmaciji radila vrlo ružnim sredstvima. Taka reći kupovala je duše gladnog naroda, služila se nevaljalim sveštenicima koje je Rajačić svrgao, a državna vlast je radi unije činila našem svetu gruba nasilja. Rajačić je uspehe unije sveo na najnižu meru. I u to doba su zbog unije padale glave i išlo se u tamnice. Rajačiću je pomagao i mitropolit Stratimirović. Tako je išlo do polovine XIX. v.
5. Godine 1841. preneto je sedište episkopije dalmatinske u Zadar. Tada je preneta i bogoslovija koja je zbog borbe sa rimskim sveštenstvom mnogo pazila na vaspitavanje svojih učenika sve do svetskoga rata. U Zadru se negovala i bogoslovska književnost.
Godine 1870. dobila je Boka sa Dubrovnikom svog zasebnog episkopa.
6. Kada je 1867. g. Habzburška monarhija preuređena u dvojnu monarhiju Austro-Ugarsku ostala je Dalmacija u austrijskoj poli države. Tada je dalmatinska Crkva izlučena iz karlovačke i postala je sastavni deo bukovinsko-černovičke mitropolije (1874), koja je osnovana za sve pravoslavne narode u austrijskoj poli države.
Jedan od poslednjih i najznamenitijih episkopa zadarskih bio je Nikodim Milaš (1915). Po svojim radovima iz oblasti crkvenog prava poznat je u evropskom naučnom svetu.
7. U Dalmaciji i Boci ima jedanaest pravoslavnih manastira. Neki su iz vremena stare srpske države, neki iz turskoga doba, a za neke kaže predanje da potiču iz rimskog doba. Skoro u svima ima starina iz vrlo davnih vremena. Po položaju i gradnji valjda je najlepši manastir Savina u Boci Kotorskoj. Predanje ga dovodi u vezu sa sv. Savom. U severnoj Dalmaciji su važni manastiri Krupa, Krka i Dragović. Ti su manastiri vaspitali naše Dalmatince u ljubavi prema Crkvi i verskoj upornosti kakva se retko gde sreta.
Naše dalmatinske crkve su građene u svom naročitom stilu.
Posle svetskoga rata zauzela je Zadar Italija. Tamošnja bogoslovija je ugasla, a episkopsko sedište je prešlo opet u Šibenik.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *