ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
V. Темишварски сабор – 1790 г. – и живот карловачке
митрополије после тога сабора
 
1. Године 1790. одржан је народно-црквени сабор у Темишвару. Поред своје политичке стране значајан је темишварски сабор и због тога, што на њему постаје јасно да су у живот нашега народа, за сто година непосреднога додира са Западом, ушле културне идеје западних народа, па да су продрле и у наш црквени живот. У XVIII. в. је западним народима коначно овладао духовни покрет познат под називом Просвећеност (Aufklarung). Просвећеност се на Западу трудила да потисне културу коју је дотле водила Црква, а на њено место да стави световну напредну културу, разумну културу. У том послу је бивала према Цркви и вери и неправична. Тај је дух водио и просвећеног апсолутисту Јосифа II. У време темишварског сабора било је већ доста наших синова образованих у духу Просвећености и на том сабору се осетио њихов глас. На том је сабору нпр. јако наглашавано питање народних школа. Заиста се после тога сабора набрзо отвара гимназија у Карловцима, а за њом богословија, па гимназија у Новом Саду. После тога сабора световњаци траже све више места у управи Црквом; што даље црквени се закони све више посветовњачују; чују се гласови да манастире треба укинути.
Наша књига и култура имала је дотле своје основе и узоре у византијско-руској књизи и култури и била је, у главном, црквенска. Од тада узима угледе у западној’ филозофији Просвећености и престаје бити црквенска. Први је носилац тога правца код нас бивши хоповски монах Доситије Обрадовић. И на развоју наше уметности, сликарству и неимарству, даде се пратити како су наше везе са Истоком, са кога смо дошли, попустиле и како смо у то време већ подлегали западним утицајима.
Наскоро после темишварског сабора признато је Србима у Угарској и Хрватској држављанско право, а епископи су примљени за чланове државних законодавних тела.
2. На темишварском сабору је изабран за митрополита млади будимски владика Стеван Стратимировић, највећи јерарх карловачке митрополије. Рођен је у Кулпину у Бачкој 1757. г. После доброг школовања одлучио је да се замонаши и тада је учио богословске науке код нашег најученијег богослова Јована Рајића. На челу митрополије стајао је 46 година. Умро је 1836. г. Сахрањен је у карловачкој саборној цркви.
За дуго време своје управе увео је Стратимировић сталан ред у својој Цркви и чврсту дисциплину међу свештенством, која је остала и за потоња времена. Почевши од његова времена полаже се све више на образовање свештенства. Митрополит Стратимировић је основао у Карловцима српску гимназију (1791) за коју је дао материјална средства грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов и други карловачки грађани. 1794. г. отворио је Богословију. Уз те две школе основао је Благодјејаније у коме су се хранили сиромашни ученици. Данашња патријарашка палата у Срем. Карловцима такође је саграђена из Стратимировићевог новца. За митрополитску библиотеку је набавио 3602 дела. Одбио је бечке предлоге да усвојимо јулијански календар и да се одречемо ћирилице. Одлучно се борио против уније која је радила и у доба Просвећености и верске трпељивости.
Митрополит Стратимировић се бавио и опћенародним пословима. Био је у вези са Карађорђем и помагао га је. Руском цару Николају I. послао је нацрт о васпостављању српске државе. Бавио се и науком.
У новијој историји карловачке митрополије важнији су догађаји ово:
1. Када су Мађари 1848. г. дигли буну против Хабзбурговаца одржао је наш народ у Карловцима Мајску скупштину, која је решила да се зарати са Мађарима. На скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха и постављене су народне војничке власти. Иначе је то време велике сарадње Хрвата и Срба. Леп знак народног јединства био је када је патријарх Јосиф у Загребу увео у власт и част хрватског бана барона Јосифа Јелачића (в. песму П. Прерадовића). Старешине карловачке митрополије носиле су од тада наслов патријарха.
На Благовештенском сабору 1861. г. донете су уредбе за Српску војводину, која је била кратко време посебни наш териториј у склопу Аустрије.
На сабору од 1864/5 г. преустројена је дотадања црквена управа. Световњаци су у свим гранама црквене управе добили превагу над јерархијом, изузев чисто духовне послове. Тада утврђени начин управе остао је све до уједињења српских Цркава.
Сукоб народних првака и јерархије постао је врло јак за време патријарха Германа Анђелића. Иако вређан и сумњичен патријарх Герман је један од највећих народних добротвора. Он је са својим братом Стеваном подигао лепу зграду гимназије у Срем. Карловцима.
Међу велике патријархе Карловачке Цркве спада и Георгије Бранковић, који је, можда, највећи добротвор свога народа. Подигао је богословски семинар у Срем. Карловцима, учитељску школу у Сомбору, основао је фонд св. Саве, оставио је иза себе врло велику новчану оставину. Био је добротвор и Српског сокола. За његово време је преустројена Карловачка богословија.
2. У Карловачкој митрополији и патријархату негован је црквени научни рад врло много. Архимандрит Иларијон Руварац је оснивач наше научне историје. Његов брат Димитрије најобилнији је наш историк. Историју Цркве су озбиљно обрађивали прота Мане Грбић, епископ Иларијон Зеремски, прота Милутин Јакшић, а и данас ради на њој Радослав Грујић и Филарет Гранић универз. професори. Међу песнике озбиљног гласа иде епископ Лукијан Мушицки, а међу говорницима се високо истичу епископи Никанор Грујић и Теофан Живковић. Међу школским раденицима на првом је месту бивши професор и ректор Богословије карловачке прота Јован Вучковић.
По свим школама ове митрополије много је неговано црквено појање, нарочито у Богословији и учитељским школама. Због тога је ту појање у народу јако одомаћено. Нема већег места у коме не би било једно или два црквена певачка друштва (грађанско, занатлијско, сељачко). На уметничком неговању црквене песме су радили много Корнелије Станковић, који је први почео да ставља у ноте и хармонизује наше црквене песме, па онда Тихомир Остојић, Иса Бајић, Душан Котур и т. д.
Мећу многобројним старијим и новијим иконографима најважнији су ови уметници: Константин Данил, Теодор Крачун, Павле Симић, Стеван Алексић, Паја Јовановић, Урош Предић.
3. У уједињену српску Цркву унела је карловачка митрополија епископије: пакрачку, горњокарловачку, бачку, темишварску, вршачку, будимску и архидијецезу сремскокарловачку. Унела је, даље, двадесет и седам манастира са имањем, старинама и моштима (св. цара Уроша у Јаску и св. кн. Лазара у Врднику); фондове којима је издржавала своје школе, цркве и епископе. Затим, Карловачку богословију и гимназију, новосадску гимназију, учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Горњем Карловцу, више девојачке школе у Панчеву и у Новом Саду и многе основне школе. Љубав народна према својој Цркви огледа се у тој митрополији на лепим храмовима по свим њеним градовима и селима.

Comments are closed.