NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
b) Državne uredbe za srpsku Crkvu
 
1. Od polovine XVII. v. razvijale su se evropske države u centralističkom pravcu. Za vreme vladavine carice Marije Terezije i njenog sina Josifa II. (1740-80-90) uređivana je centralistički i Austrija. Državnim pokrajinama su oduzimane dotadanje samouprave, a ustanovama povlastice. Sva vlast nad svim životom državljanja imala se steći u jedan centar – u Beč. Pod to državno načelo došla je i rimokatolička Crkva u Austriji, jer su među svim ustanovama njena prava i povlastice bile najveće, a u njenim rukama su bile sve škole. Njene su uredbe sad podvrgnute državnim potrebama i nad njenu upravu se stavila državna vlast. Taki postupak sa Crkvom zove se sekularizovanje vlasti. U Rusiji ga je već ranije izveo Petar Veliki.
Pod taka načela imala je da padne i srpska Crkva u austrijskim zemljama, jer i ona je bila samoupravna ustanova sa svojim posebnim pravima.
2. Kada je carica Marija Terezija u svojoj državi uvodila centralizam postupala je ona po državničkom duhu tadanjega vremena. No za ograničenje, pa i ukidanje, samouprave srpske Crkve imala je carica i svojih posebnih razloga. Ona je htela da upravljajući srpskom Crkvom i nadzirući život te Crkve jednom za uvek prekine oslanjanje austrijskih Srba na Rusiju, i to sa dva razloga. Prvi je bio državno-politički: od Arsenija III. pa dalje oslanjali su se karlovački arhiepiskopi na ruske vladare, a narod naš se u njih uzdao. Imena ruskih vladara spominjana su u našim crkvama pri bogosluženju, kad su prilike bile teške slali su i arhiepiskopi i manastiri molbe i žalbe u Rusiju, a ruski vladari i diplomatija posredovali su kod bečkog dvora da olakšaju položaj Srba u Austriji. To mešanje jedne strane velike sile u unutrašnje poslove njezine države smatrala je carica nepriličnim, pa i opasnim, bojala ga se, pa je htela da ga prekine strogim nadzorom nad radom srpske Crkve.
Drugi razlog za taki postupak bio je versko-politički: carica se nadala da će kod Srba popustiti verska upornost kada ih odvoji od pravoslavne Rusije, te da će ih tako lakše prevesti barem u uniju, ako već ne u čisto katoličanstvo. Carica je, pri svem sekularizovanju, bila svojoj veri vrlo odana, a druge vere nije trpela. A bila je dobro uočila šta za Srbe u veri znači pomoć iz Rusije. Naši sveštenici su odlazili u Rusiju, ruski trgovački karavani su redovno obilazili naša naselja od Erdelja do Jadrana i snabdevali su naše crkve i domove knjigama, utvarima i ikonama. Odande su nam dolazili učitelji i školske knjige. Tamo su nam se sklanjali oni kojima u Austriji nije bilo ostanka. To oslanjanje na Rusiju smetalo je dakle jako poslovima unije.
Zbog svega toga je carica sva samoupravna prava naše Crkve u svojoj zemlji skoro potpuno skršila, a vlast nad njom je uzela velikim delom u svoje ruke. Postigla je to da nam je veze sa Rusijom u mnogome prekinula i da nas je znatno izlučila ispod ruskog kulturnog uticaja. No svoju krajnju nameru, da srpsku Crkvu razbije i pounijati, ipak nije ni izbliza ostvarila.
3. Državne vlasti i uredbe za srpsku Crkvu. Marija Terezija nije htela da potvrđuje zaključke naših sabora koji su sami želeli da srede prilike u svojoj Crkvi, nego je pri svome dvoru osnovala posebno ministarstvo koje će uređivati našu Crkvu u njeno ime. To je bila Ilirska dvorska komisija, kašnje deputacija. U toj deputaciji nije bilo ni jednog našeg čoveka. Njojzi je carica poverila da sačini za našu Crkvu stalne zakone i uredbe i da sastavi plan po kome bi se pravoslavni Srbi već jednom pounijatili.
Naš narod je u Austriji nazivan prvo rackim, pa onda ilirskim narodom. Reč Rac dolazi od reči Rascianus a znači Rašan. Vera nam je nazivana grčko-nesjedinjenom, pa i šizmatičkom.
a) Srpska štamparija u Beču. Srpski sabori i mitropoliti su tražili dozvolu da osnuju svoju štampariju za crkvene i školske knjige. Dozvolu nisu dobili nego su upućivani da uzimaju knjige iz unijatske štamparije u Trnavi. Naši stari to nisu činili nego su uzimali ruske knjige. Da bi se toj trgovini stalo na put uredila je Ilirska dvorska deputacija 1770. g. u Beču štampariju za naše potrebe. Knjige koje su u toj štampariji štampane bile su vrlo pomno pregledane. Brisano je iz njih sve što je potsećalo na Rusiju, u tekstu je podmetano nepravoslavno učenje itd. Narod se tih knjiga bojao i odbijao ih je.
b) Reforma kalendara. Bečke carske vlasti su pri reformisanju celog državnog života htele da dignu i narodnu privredu. Kako je i katoličko i pravoslavno stanovništvo svetkovalo vrlo mnogo praznika, ukinule su državne vlasti mnoge rimokatoličke praznike, proglasivši ih običnim radnim danima, pa su prešle i na reformu srpskog pravoslavnog kalendara. Dotle bi se stvar mogla i razumeti i pravdati.
No vlasti pri ukidanju naših praznika nije bilo stalo samo do toga da naš narod dobije što više radnih dana, nego i do toga da zatre naše nacionalne i crkvene tradicije. Ilirska dvorska deputacija je ukinula praznovanje svih Srba svetitelja, do jednog sv. Save. Ružno je bilo u toj stvari to, što su iz Beča primorali naše episkope da za ukidanje praznika uzmu na sebe odgovornost pred narodom. Uz Srbe svece brisani su iz kalendara i ruski sveci. Od preostalih praznika ukinuo je car Josif još petnaest. Naš kalendar kako je tada preudešen prešao je u sve krajeve našeg naroda i ostao je u upotrebi do danas. – U to vreme nam je i početak godine prenet na prvi januar (1776), jer je za nas po vizantijskom stilu godina počinjala prvoga septembra. U Rusiji je to učinjeno još ranije.
v) Žumberak i Marča. Na zapadu od Zagreba protežu se između Hrvatske i Slovenije Uskočke ili Žumberačke gore. Hrvatska padina tih gora zove se Žumberak. Tu se od polovine XVI. v. nalazi naša najzapadnija naseobina. U vreme Marije Terezije bilo je tu nešto oko 4.000 pravoslavnih duša. Taj se narod sa svojim domaćim sveštenstvom dugo i uporno opirao navalama unije. Najzad su u Žumberku poslove unije uzeli u svoje ruke austrijski generali i obavili su ih na način kako nikada i nigde nije vera širena. Velika naprezanja mitropolita Pavla Nenadovića i vladike Danila Jakšića da taj deo naše Crkve spasu ostala su bez uspeha. Njima i svem našem sveštenstvu je zabranjeno da se mešaju u poslove unije. Žumberak je za našu Crkvu i narod izgubljen oko 1761. g. Danas iznosi broj unijata u Žumberku preko 7.000 duša.
Marija Terezija je dokrajčila i naš vekovni spor sa unijatima oko manastira Marče. Ona je 1753. g. Marču oduzela od pravoslavnih i predala ga jednom katoličkom monaškom redu.
g) U tereznjanska nasilja prema našoj veri i Crkvi spada i pokušaj da nam se podmetne katihizis sa nepravoslavnim učenjem vere. Taj su pokušaj uz jaku borbu osujetili naši episkopi pomoću koviljskog arhimandrita učenog Jovana Rajića.
d) Kraj Ilirske dvorske deputacije. Kada je našem narodu već dozlogrdilo nasilje nad verom, izbile su pobune protiv svega što je dotle učinila Il. dvor. deputacija. Narodne pobune su izbile u Novom Sadu i u Vršcu. Narod se digao protiv svojih episkopa misleći da oni voljno primaju bečke naredbe i da time izdaju svoju veru. Na to je carica ukinula to srpsko ministarstvo 1777 g.
4. Jovan Rajić je rođen u Karlovcima 1726 g. Učio je kod Kozačinskog pa se onda otisnuo u svet na nauke. Bio je po mađarskim školama a zatim je otišao pešice u Kijevo, gde je učio tri godine. Išao je u Hilandar da skuplja građu za srpsku istoriju. Bio je učitelj u Karlovcima i Novom Sadu. Zakaluđerio se u manastiru Kovilju i tu je i umro kao arhimandrit. U neumornom radu je napisao i preveo oko dvadeset bogoslovskih dela. Za Crkvu je najvažniji njegov Katihizis koji se upotrebljavao u školi sto godina. Rajić nosi počasni naziv oca srpske istorije, jer je napisao prvu našu istoriju od najstarijih vremena. Značajno je da je to ujedno istorija Bugara i Hrvata. Pisao je i pesme.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *