NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
b) Knjige i škole
 
1. Kad se naš narod posle velike seobe u carskim zemljama već smirio, bile su Crkvi pre svega potrebne knjige. Što se knjiga tu našlo bilo je već dotrajalo, a država je našoj Crkvi podmetala unijatske knjige. Zbog toga su za nas donošene crkvene knjige iz Rusije i prodavane su na velikim vašarima, no država je tome stala na put. Nešto naših knjiga je štampano u Rimniku u Vlaškoj. Neke su rezane na bakarnim i drvenim pločama i tako su umnožavane.
U carskim zemljama su prvi naši radnici na knjizi bili kaluđeri podrinskog manastira Rače, koji su se i u svome manastiru bavili prepisivanjem knjiga, a prešli su u velikoj seobi u Ugarsku. Jedni od njih su obnovili manastir Beočin. Među Račanima glavni je bio Kiprijan Račanin. On je u Sentandreji vodio pravu školu u kojoj su prepisivane knjige za naše oskudne crkve. Najvrsniji učenik Kiprijanov bio je Gavrilo Stefanović-Venclović. Neko vreme je bio vojni sveštenik u Komoranu. Ostavio je u rukopisu šest knjiga propovedi i svetiteljskih žitija. Ta dela nije pisao tadanjim književnim jezikom, nego onako kako ih je govorio, narodnim jezikom. Kod nas se, dakle, još pre Dositija i Vuka pisalo narodnim jezikom. Pisao je i protiv unije.
2. Škole. Čim je Arsenije III. prešao u Ugarsku osetio je koliko je Srbima od štete što među njima nema školovanih ljudi. Jer sa bečkim dvorom i državnim vlastima mogao se dopisivati samo latinski i nemački, a borba sa rimskom propagandom bila je mučna uz neuko sveštenstvo. Za prve pregovore sa Bečom ispomagao je svoj narod vrlo učeni „despot“ i grof Đorđe Branković, erdeljski Srbin, koji je za vreme seobe bio zatočen u Beču. Kašnje su za narodne poslove naimani i skupo plaćani tzv. agenti, uvek tuđini, a često ljudi neiskreni, pa je od njih bilo više štete nego koristi. Stoga je patrijarh nabrzo posle seobe tražio da može u mestu Sečuju u Baranji podići manastir, a uz njega štampariju i srednju školu po primeru rimokatoličkih škola. Dozvolu nije dobio, a Sečuj mu je oduzet. Srbi su i dalje tražili načina da dođu do svojih nižih škola. Zaista su ih kroz ceo XVIII. v. na sve strane i otvarali i tavorili sa neukim učiteljima. Radi višeg obrazovanja slali su decu naročito u protestantske škole.
Sve je to bilo malo i prosveta nam je u polovini XVIII. v. jadno stajala. Naročito je bilo opasno što su nam sveštenici bili neuki. Nepismen kaluđer i polupismen sveštenik bili su u to doba obična pojava. Bilo ih je takih čije je „čitanje“ ličilo više na vređanje Boga nego na molitvu.
3. Smišljen rad oko škole počinje sa mitropolitom Mojsijem Petrovićem. Kao beogradski mitropolit posle požarevačkog mira video je svu opasnost od bezobzirne rimske propagande koja se služila i školom. U Srbiji su bile crkve porušene, nije bilo ni knjiga ni odežda, sveštenici su bili potpuno neuki, a u isto vreme su jezuiti u Beogradu otvorili gimnaziju. Zato se on u dva maha obraćao ruskom caru Petru Velikom i dirljivo ga molio da pomogne srpskoj Crkvi i da pošalje dva učitelja koji bi otvorili latinsku i slovensku školu. Na te molbe, koje su išle krišom od austrijskih vlasti, poslat je iz Rusije, na račun ruske Crkve, Maksim Suvorov Terenčević. Doneo je sobom u Karlovce 400 slovenskih bukvara, 70 gramatika i druge knjige. Tako je u Karlovcima 1727. g. otvorena kao neka niža gimnazija u koju se skupilo do 124 učenika. Tu se učilo rusko-slovenskoj knjizi i gramatici i pomalo latinski. Za učeničku siromaš je mitropolit otvorio seminar.
Kraj sve brige mitropolitove ova je škola slabo radila. Obično se misli da je tome bilo krivo sveštenstvo koje je školu i prosvetu omalovažavalo i čuvalo srpsku slovenštinu. No neuspehu je bio, u glavnom, razlog to što učitelj nije svoj posao radio sa onoliko predanosti koliko je priznanja i nagrade tražio i dobijao.
Sa školom Suvorova pojačan je ruski književni uticaj na naš duhovni život. Znak toga uticaja je potiskivanje srpsko-slovenskog jezika iz naše knjige i bogosluženja i odomaćivanje rusko-slovenskog jezika kao crkvenog i književnog jezika. Neki učenici te škole otišli su u razna mesta i radili u istom smeru. – Inače je škola Suvorova naša prva srednja škola.
4. Brigu mitropolita Mojsija Petrovića za školu prihvatio je njegov naslednik Vićentije Jovanović. Nezadovoljan ponašanjem Suvorova zamolio je iz Rusije nove učitelje. Iz Kijeva su mu poslali pet vrlo obrazovanih ljudi na čelu sa Emanuilom Kozačinskim (1733). Oni su radili u Karlovcima do 1737. g. i stvorili su gimnaziju tadanjeg oblika. Ova je škola imala mnogo više uspeha nego prva. Njome je potpuno utvrđen ruski uticaj na našu Crkvu i knjigu. U Beogradu je za to vreme radila grčka i pojačka škola. Ta je škola potisnula ostatke srpskog načina pojanja koje je smatrano prostačkim i uvodila je kod nas grčki način pojanja. U isto vreme je postojala i u Karlovcima i u Novom Sadu škola za nedoučene sveštenike, a neki naši mladi ljudi su odlazili i u Rusiju na nauke.
5. Vićentije Jovanović je propisao za naše crkve moskovske i kijevske knjige, a naše stare srbulje su izišle iz upotrebe.
Kada je mitropolit Vićentije oboleo, stradala je i karlovačka škola. Po dolasku patrijarha Arsenija IV. razišli su se ruski učitelji. Zbog nesretnog rata s Turcima i ponovne seobe bila nam je Crkva u vrlo teškom stanju i nije bilo koga da se brine za školu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *