NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
III. Unutrašnji život karlovačke arhiepiskopije
u prvo doba
 
a) Crkvena uprava
 
1. Patrijarh – mitropolit. U vreme prve velike seobe stajao je na čelu srpskoj Crkvi patrijarh. Kako je pećka patrijaršija posle te seobe dobila novog patrijarha, nosili su Arsenijevi naslednici u novoj zemlji naslov mitropolita. Izuzetak čini Arsenije IV. koji je prešao u austrijske zemlje kao patrijarh.
Naročita oznaka vlasti naših patrijaraha od Makarija amo jeste to, što su uz duhovnu vlast nad svojim narodom imali i svetovnu vlast. Nešto te vlasti im je ostalo iz feudalnog ustrojstva Nemanjićke države, nešto im je dao sultan, a nešto priznao sam narod. Austrijski car je starešini srpske Crkve priznao svu njegovu dotadanju duhovnu vlast, a svetovnu mu je, možda, i proširio. Starešina srpske Crkve bio je pred bečkim vlastima caput nationis.
U neredovnim prilikama kakve su bile za vreme seobe i nešto nakon nje bilo je opravdano da sva vlast nad Crkvom i narodom leži u rukama jednog jakog čoveka. Docnije je ta nepravilnost dovela do sukoba između episkopa i mitropolita, pa i naroda i jerarhije. Tim sukobima se koristila državna vlast.
Kada je postalo jasno da se Srbi neće vratiti na svoja ognjišta, suzio je Beč vlast našeg crkvenog starešine na čisto duhovne poslove, a i duhovna vlast mu je sve više krnjena. Svetovna vlast mu je oduzeta da bi se narod politički obezglavio, a duhovna da se dade uniji više maha.
2. Sabori. Još od Nemanjinih vremena rešavali su naši stari svoje državne i crkvene poslove na saborima. Patrijarsi su i pod Turcima, kad je bilo moguće, okupljali narodne starešine i sveštenstvo na dogovor. Patrijarh Arsenije III. je uoči samog prelaza u Austriju održao pod Beogradom sabor narodnih prvaka i sveštenika. Prva Leopoldova privilegija priznala je Srbima u Austriji pravo na održavanje sabora i time je i tu uzakonjen jedan naš stari red i običaj. Sabori su se sastajali da biraju mitropolita, da im se proglasi potvrda privilegija kada nov vladar stupi na presto i da se postaraju o crkvenim i političkim poslovima narodnim.
Tako su u karlovačkoj mitropoliji, za ta i potonja vremena, sabori sa episkopatom bili vrhovna crkveno-narodna vlast. Sabori su sazivani po carskoj dozvoli a na njihov rad je pazio carski poverenik. Najviše ih je održano u Karlovcima.
3. Uredbe. U vreme Arsenija III. i u prvo vreme posle njega nije bilo za upravu Crkvom nikakvih naročito pisanih uredaba. Arhiepiskop i episkopi su naređivali, upravljali, sudili i kažnjavali po načinu koji su nasledili na Balkanu. Radili su katkad i po samovolji kojoj su se takođe tamo naučili. Posle svega što je naš narod pre seobe i u njeno vreme propatio, razumljivo je da je u verskom i porodičnom životu, u bogosluženju, u svešteničkom ponašanju i u redu oko crvenog imanja bilo mnogo nereda. Mitropolit Mojsije Petrović. počeo je prvi da uređuje te prilike. Za njim je to činio njegov naslednik Vićentije Jovanović.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *