ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
а) Велика сеоба под патријархом Арсенијем III.
 
1. Пошто су Турци већ давно били покорили Угарску, поново су предузели при крају XVII в. да заузму Беч. Када су 1683. г. од Беча одбијени, успео је најзад папа римски да оствари против њих Свети савез (Пољска, Млеци, Аустрија) и рат је настављен. Аустрија се није могла поуздати једино у своју војску, те је дизала на устанак против Турака балканске народе. Срби на старом огњишту обрадовали су се прелазу хришћанске војске у своје крајеве и пришли су јој.
2. За овај рат се залагала највише папска столица мислећи да православне народе на Балкану ваља прво ослободити, па тек онда прићи њихову сједињавању са западном Црквом. Зато су главни потстрекачи овога рата били римокатолички свештеници, а и новац за рат дао је Аустрији у главном папа. Та је политика већ на почетку рата била јасна: у стопу за царском војском ишло је римско свештенство и гонило је наш народ да прими унију.
Патријарх Арсеније знао је добро за аустријске намере и због тога се држао по страни од Аустрије. Кад је пак и Русија ушла у рат, тражио је он од ње и помоћи против Турака и заштите против латинских мисионара. Аустрија је пресекла његове везе са Русијом, те се ипак морало с њоме радити.
3. Већ у јануару 1690. г. била је аустријска војска поражена и почела је да се повлачи. За њом је кренуо испред извесне пропасти патријарх са свештенством, народни прваци и многи имућнији народ. Тада је бечки цар Леополд I. покушао да Србе поново крене на устанак, те им је 6. IV. 1690. г. упутио писмен позив да помогну његовој војсци. Обећао им је многе повластице, па и верску слободу, кад потпадну под његову власт. До поновног устанка није могло доћи и српски се бегунци нађоше у лето 1690. г. под Београдом.
4. Патријарху и народним првацима било је јасно да ће Турци даље напредовати и да се народ мора склањати на север, преко Саве и Дунава, као што је већ и чинио. Било им је јасно и то да ће бар неко време остати под влашћу бечког цара, а и то да ће им се насртати на веру. Стога је патријарх, чим је стигло царево позивно писмо, прегао да јасније доведе у ред одношај своје Цркве према аустријској држави. 18. ју-нија 1690. г. одржао је у Београду сабор вишег свештенства и народних првака и послао је цару Леополду I. свога и народног повереника јенопољског епископа Исаију Ђаковића да углави погодбе, под којима ће православни Срби живети под његовом власти.
Патријархови захтеви су ишли за тим да српска Црква у новој земљи добије дајбуди онај положај што га је имала под Турцима. Стога је тражио за свој народ потпуну слободу верског и црквеног живота. Нарочито је важно било што је тражио да му се призна власт не само над Србима у старој постојбини коју треба од Турака тек ослободити, него и над Србима који су и дотле живели у аустријским крајевима. Тражио је, дакле, народну целокупност.
5. Срби су били цару због турске опасности преко потребни. Само је тако Исаија успео да од цара добије одговор који се у главном слагао са Арсенијевим захтевима. Тај одговор је садржан у царској привилегији од 21, августа 1690. г. У њој је православној Цркви признато скоро све што је патријарх за њу тражио.
Преко воље призната је патријарху и власт над свима Србима где их заиста има.
Уз права верске и црквене природе признао је цар Србима и друга. Узео је у заштиту њихова добра и поседе, ослободио их је ратних намета, пореза и десетка који се плаћао римокатоличкој Цркви, изузео их је испод власти мађарског племства и спахија којима су сељаци били подложени као кметови.
За та права и повластице имали су Срби да ратују са аустријском војском против Турске. То су заиста вољно чинили, јер се радило о ослобођењу њихове земље. Прва значајна прилика у којој се истакла српска војска била је битка код Сланкамена 1691 г. где су Срби (10.000 војника) са својим подвојводом Јованом Монастерлијом отели преко тридесет турских барјака. У исто време ратовали су српски ратници са Турцима и на другим бојиштима. Но ратовали су за Аустрију, већ у то време (1694), и на западним бојиштима против Француза. У време царице Марије Терезије сачињавале су српске чете најбољи део аустриске војске.
6. Од дана када је примио “обрадователну царску привилегију” па до своје смрти провео је патријарх живот бранећи права своје Цркве која му је цар њоме зајамчио. Јер скоро нико у држави није хтео да та права призна. Пре свега цар их је неискрено дао, па их је према приликама сужавао, ширио или порицао. Друго, у аустријским земљама није царска реч била сама по себи закон. Ту су имале покрајине, жупаније, римска Црква и властела своје старе самоуправе и права, па су их бранили и од царске воље. А права што их је цар дао Србима често су се косила са тим старим правима. Тако су српска права газили не само римокатолички свештеници него и пореске власти, жупаније, спахије. Што је главно, сви су их које лепим које ружним силили на унију. Наш је народ живео тада у великој беди и невољи, презрен и гоњен. Српске старешине су се жалиле узалуд у Бечу.
На патријархову тужбу потврдио је цар привилегију већ на крају 1690. г. а проширио ју је идуће године.

Comments are closed.