NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
a) Velika seoba pod patrijarhom Arsenijem III.
 
1. Pošto su Turci već davno bili pokorili Ugarsku, ponovo su preduzeli pri kraju XVII v. da zauzmu Beč. Kada su 1683. g. od Beča odbijeni, uspeo je najzad papa rimski da ostvari protiv njih Sveti savez (Poljska, Mleci, Austrija) i rat je nastavljen. Austrija se nije mogla pouzdati jedino u svoju vojsku, te je dizala na ustanak protiv Turaka balkanske narode. Srbi na starom ognjištu obradovali su se prelazu hrišćanske vojske u svoje krajeve i prišli su joj.
2. Za ovaj rat se zalagala najviše papska stolica misleći da pravoslavne narode na Balkanu valja prvo osloboditi, pa tek onda prići njihovu sjedinjavanju sa zapadnom Crkvom. Zato su glavni potstrekači ovoga rata bili rimokatolički sveštenici, a i novac za rat dao je Austriji u glavnom papa. Ta je politika već na početku rata bila jasna: u stopu za carskom vojskom išlo je rimsko sveštenstvo i gonilo je naš narod da primi uniju.
Patrijarh Arsenije znao je dobro za austrijske namere i zbog toga se držao po strani od Austrije. Kad je pak i Rusija ušla u rat, tražio je on od nje i pomoći protiv Turaka i zaštite protiv latinskih misionara. Austrija je presekla njegove veze sa Rusijom, te se ipak moralo s njome raditi.
3. Već u januaru 1690. g. bila je austrijska vojska poražena i počela je da se povlači. Za njom je krenuo ispred izvesne propasti patrijarh sa sveštenstvom, narodni prvaci i mnogi imućniji narod. Tada je bečki car Leopold I. pokušao da Srbe ponovo krene na ustanak, te im je 6. IV. 1690. g. uputio pismen poziv da pomognu njegovoj vojsci. Obećao im je mnoge povlastice, pa i versku slobodu, kad potpadnu pod njegovu vlast. Do ponovnog ustanka nije moglo doći i srpski se begunci nađoše u leto 1690. g. pod Beogradom.
4. Patrijarhu i narodnim prvacima bilo je jasno da će Turci dalje napredovati i da se narod mora sklanjati na sever, preko Save i Dunava, kao što je već i činio. Bilo im je jasno i to da će bar neko vreme ostati pod vlašću bečkog cara, a i to da će im se nasrtati na veru. Stoga je patrijarh, čim je stiglo carevo pozivno pismo, pregao da jasnije dovede u red odnošaj svoje Crkve prema austrijskoj državi. 18. ju-nija 1690. g. održao je u Beogradu sabor višeg sveštenstva i narodnih prvaka i poslao je caru Leopoldu I. svoga i narodnog poverenika jenopoljskog episkopa Isaiju Đakovića da uglavi pogodbe, pod kojima će pravoslavni Srbi živeti pod njegovom vlasti.
Patrijarhovi zahtevi su išli za tim da srpska Crkva u novoj zemlji dobije dajbudi onaj položaj što ga je imala pod Turcima. Stoga je tražio za svoj narod potpunu slobodu verskog i crkvenog života. Naročito je važno bilo što je tražio da mu se prizna vlast ne samo nad Srbima u staroj postojbini koju treba od Turaka tek osloboditi, nego i nad Srbima koji su i dotle živeli u austrijskim krajevima. Tražio je, dakle, narodnu celokupnost.
5. Srbi su bili caru zbog turske opasnosti preko potrebni. Samo je tako Isaija uspeo da od cara dobije odgovor koji se u glavnom slagao sa Arsenijevim zahtevima. Taj odgovor je sadržan u carskoj privilegiji od 21, avgusta 1690. g. U njoj je pravoslavnoj Crkvi priznato skoro sve što je patrijarh za nju tražio.
Preko volje priznata je patrijarhu i vlast nad svima Srbima gde ih zaista ima.
Uz prava verske i crkvene prirode priznao je car Srbima i druga. Uzeo je u zaštitu njihova dobra i posede, oslobodio ih je ratnih nameta, poreza i desetka koji se plaćao rimokatoličkoj Crkvi, izuzeo ih je ispod vlasti mađarskog plemstva i spahija kojima su seljaci bili podloženi kao kmetovi.
Za ta prava i povlastice imali su Srbi da ratuju sa austrijskom vojskom protiv Turske. To su zaista voljno činili, jer se radilo o oslobođenju njihove zemlje. Prva značajna prilika u kojoj se istakla srpska vojska bila je bitka kod Slankamena 1691 g. gde su Srbi (10.000 vojnika) sa svojim podvojvodom Jovanom Monasterlijom oteli preko trideset turskih barjaka. U isto vreme ratovali su srpski ratnici sa Turcima i na drugim bojištima. No ratovali su za Austriju, već u to vreme (1694), i na zapadnim bojištima protiv Francuza. U vreme carice Marije Terezije sačinjavale su srpske čete najbolji deo austriske vojske.
6. Od dana kada je primio „obradovatelnu carsku privilegiju“ pa do svoje smrti proveo je patrijarh život braneći prava svoje Crkve koja mu je car njome zajamčio. Jer skoro niko u državi nije hteo da ta prava prizna. Pre svega car ih je neiskreno dao, pa ih je prema prilikama sužavao, širio ili poricao. Drugo, u austrijskim zemljama nije carska reč bila sama po sebi zakon. Tu su imale pokrajine, županije, rimska Crkva i vlastela svoje stare samouprave i prava, pa su ih branili i od carske volje. A prava što ih je car dao Srbima često su se kosila sa tim starim pravima. Tako su srpska prava gazili ne samo rimokatolički sveštenici nego i poreske vlasti, županije, spahije. Što je glavno, svi su ih koje lepim koje ružnim silili na uniju. Naš je narod živeo tada u velikoj bedi i nevolji, prezren i gonjen. Srpske starešine su se žalile uzalud u Beču.
Na patrijarhovu tužbu potvrdio je car privilegiju već na kraju 1690. g. a proširio ju je iduće godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *