ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) Верске прилике у Славонији и Хрватској
 
1. Наша насељавања у Славонији и Хрватској почињу такође-у деспотско доба. Но док су то биле оређе насеобине, сталне и веће се ту јављају кад су тим крајевима овладали Турци (1534). Турци су ту на место католичког становништва које је изгинуло или избегло населили своју православну рају из Босне и Србије. Та раја је из тих крајева ускакала у Хрватску која није била под Турцима (Карловачки и Вараждински генералат или Хрватска и Словинска крајина), или је тамо прелазила по уговору, да брани границу од Турака. – Тако су Срби током XVI-XVII. в. населили оне крајеве Славоније и Хрватске у којима и данас живе.
Већ половином XVI. в. било је толико Срба у турској и ћесарској Славонији и Хрватској да су и они могли засновати средишта за свој верски живот. И са њима су се селили и калуђери, а често су их и водили. Занимљиво је да је наш верски живот раније почео и боље успевао под Турцима у Славонији него под хришћанском власти у Хрватској. Та чудна појава долази отуда што је пећка патријаршија после обнављања могла слободно да ради по целој турској царевини, а у Хрватској, по државним законима, није могло бити друге Цркве и вере мимо римокатоличке.
2. Православни Срби су у турском делу Славоније имали пожешку епископију са митрополитом на челу већ у другој половини XVI. в. Средиште српског верског живота је био у турској Славонији манастир Ораховица (Ремета). Основан је у половици XVI. в. Лежи на северу од Пожеге под планином Папук. – У Ораховици су преписиване књиге и по ресавским правилима, сликало се и ковали се племенити метали, све по узору из старе државе. Наша Црква је и у оним временима, и у новој земљи, чувала успомене на стару државу: чим је ораховичка црква сазидана, украшена је сликама Немањића.
У Лици и северној Хрватској били су нам ови манастири жаришта за чување вере: Рмањ на утоку Унца у Уну. Моштаница у Поуњу, Гомирје у ћесарској Хрватској. Сви су из XVI в. а из истог је времена и манастир Лепавина у северној Хрватској.
Многи наши манастири фрушкогорски и у Хрватској били су у сталној вези са руском Црквом. Калуђери су одлазили у Русију и доносили оданде милостињу у новцу, утвари и, што је главно, књиге. Тако се већ од XVII в. код нас уз српско-словенски одомаћује рускословенски језик у црквеној употреби.
Марча. 1. У својој бризи за православни народ и ван турске царевине именовао је пећки патријарх у првим годинама XVII. в. епископа Србима у ћесарској Хрватској. Седиште му је било манастир Марча, основан крајем XVI. в. у Хрватској, измећу Иванића и Чазме, а под брдом Марчом. Са оснивањем те епископије почиње упорна борба нашег народа против уније у том крају и траје читав један век. То је прва тачка где смо дошли у сукоб са унијом.
2. Манастир Марча и један део њене епархије потпадао је под феудалну власт загребачког римокатоличког епископа. Ослањајући се на своје феудално право и на државни закон о једној вери и Цркви, скрхао је загребачки епископ већ првог марчанског епископа Симеона Вретањског да оде у Рим и да од папе прими благослов за своју епископску службу. Од тога доба (1611) пуних шездесет година чинили су марчански епископи исто и покоравали се наоко загребачком епископу, да би избегли неравну борбу. Но при свем том су свој народ очували у православљу и нису се никада одрицали пећког патријарха.
3. Латинска јерархија је видела да јој пропаганда на тај начин неће успети и постарала се бар за кашњи успех: основала је у Загребу васпиталиште у коме ће се српска сирочад запајати унијом и однети је у народ.
4. Последњи марчански епископ који је ишао у Рим, а остао веран православљу, био је Гаврило Мијакић. Нису му веровали. Кад је била откривена завера Зрињског и Франкопана ухвате и њега као завереника. Осуђен је на доживотну тамницу. У то време био је већ дорастао за чисто унијатског епископа први васпитаник загребачке школе и болоњски ђак Павле Зорчић (1671-1685). Рукоположен је у Риму и тешком се клетвом одрекао и православља и пећког патријарха. – Народ га је дочекао оружаном побуном, која је у крви угушена. Тада су четрнаест марчанских и лепавинских калуђера са гомирским игуманом осуђени, као потстрекачи, на вечиту робију. Докончали су своје мученичке животе на острву Малти, где су веслали на галијама и вукли камен за тврђаву. Зорчић се после тога крио од народа, но у један мах умало није погинуо. – Основао је у Загребу унијатску богословију.
Верска пропаганда у царским земљама. Срби у доњој Славонији, у Срему и Угарској живели су до великог рата (1683) под Турцима на миру у својој вери. Када су Турци из тих крајева потиснути имало је православље и ту да издржи навалу уније.
У Риму је 1822. год. основан Collegium de propaganda fide, новцем, знањем и влашћу снабдевена установа за обраћање православних у унију. Набрзо после свога оснивања дала се та установа на унијаћење православних поданика Аустрије. Први су јој подлегли карпатски Русини и Малоруси (1649). Уз државну помоћ радила је пропаганда и мећу Румунима у Ердељу, од којих ће јој један део подлећи већ 1700. г. Осокољена тим успесима кренула је пропаганда и на православне Србе у Угарској, Срему и Славонији, чим су ти крајеви прешли у аустријске руке. Већ 1688. г. задобијен је за унију сремски епископ у Хопову. У исто време вођена је унија у околини Осека и по Барањи око манастира Грабовца.
Таке су биле верске и црквене прилике у земљи у коју је Арсеније Чарнојевић прешао са својим народом у јесен 1690. г.

Comments are closed.