ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – II СРПСКА ЦРКВА

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
СРПСКА ЦРКВА
 
б) Обнављање Пeћке патријаршије
 
1. Пећка патријаршија је обновљена 1557. г. Узроци тог великог догађаја у српској црквеној и политичкој историји лежали су нешто у самом српском народу, а нешто у тадањим приликама турске царевине.
а) Са пропашћу државе није код Срба пропала и воља за самосталан живот. Ту вољу су одржавале јаке успомене на св. Саву и свете Немањиће уопће, очувани и порушени манастири, свете мошти, многобројне слике старих владалаца и сва богата традиција српске Цркве. Црква је, дакле, била стожер народног живота. Чим се наш народ снашао у турском поданству покушао је са својим свештеницима да бар тај стожер учини својим и самосталним. Колико је воље за то било видимо из рада Павла митрополита смедеревског.
б) Но и прилике су у Турској биле таке да је српска Црква могла да оствари своје тежње. У врховној државној управи било је доста потурчених Срба. За време великог везира Мехмеда Соколовића сачињавали су балкански потурчењаци половину везирског савета, а султанска канцеларија се служила и српским језиком. Природно је да су неки од тих државника нагињали својем народу, бар кад је био у сукобу са неким другим (Пећ – Охрид). Свакако су ишли и за тим да Србе за турску царевину расположе и вежу. Тада је то држави много требало. У Европи је био хук против Турске: папа, Млеци, Шпанија, Аустрија помишљали су на ослобођење хришћанских народа испод Турака и њихови повереници су већ и међу Србима потпиривали незадовољство.
2. У таким приликама, а на заузимање великог везира Мехмеда Соколовића, који је као дечак одведен из манастира Милешева и потурчен, дозволио је султан да се успостави пећка патријаршија. На чело јој је постављен Макарије, блиски рођак великог везира Соколовића.
Тако је српска Црква ипак нашла начина да и под туђом власти живи и колико је могуће напредује.
Обновљена пећка патријаршија обухватила је све Србе у турској царевини, а безмало све Србе уопће. Како су Турци у времену док је српска Црква била у саставу охридске (1463-1567) покорили Славонију, део Хрватске и већи део Угарске где су се Срби већ пре настанили, то је пећка патријаршија била сада простором већа него у време цара Душана. Она се простирала од јужне линији Улцињ – Велес – Штип на север под Карпате, а од источне линије Ниш – Оршава – Темишвар – Арад на запад до хрватског приморја и Словеначке. Наравно, што даље на запад и север била су српска насеља ређа.
3. На широком простору своје Цркве прегао је “добри, прави и кротки човек” Макарије да подигне многе огореле и опустеле манастире. Обилазио је све крајеве своје Цркве, попуњавао је празне епископије и оснивао нове, нарочито с леве стране Саве и Дунава. Тиме је зановљен верски живот нашега народа, а све нити тога живота стецале су се у Пећ. Срби су се тако нашли у једној, својој, организацији и осетили су се једно. Осећај јединства им је давао снагу. Наравно, живот под Турцима није био лак. Највише је Цркву тиштао велики данак што га је морала држави плаћати и поступци несавесних турских чиновника.
4. Српска црквена организација под Турцима имала је и једну политичку црту. Турци су поглаварима автокефалија признавали и нека световна права. Црквене старешине су биле у неку руку политички поглавари својих народа, тзв. милет-баше. То је право признато и српском патријарху. Он је могао у своме народу делити правду, заступао га је пред државом, одговарао је за њега, плаћао за њега данак и управљао народним животом уопће. Патријарси су, дакле, били и политичке старешине свога народа.
Патријарх Макарије управљао је српском Црквом око 17 година. Заменио га је његов и Мехмедов рођак Антоније, који му је и дотле помагао у управи. Иза њега су дошли патријарси Герасим и Саватије, такође блиски рођаци везирови и пређашњих патријараха.
5. После обновитеља патријаршије Макарија први знаменитији патријарх је био Јован. У његово време ради наша Црква свесно на томе да се народ ослободи од Турака. У другој половини XVI. в. настале су у Турској тешке прилике. Један за другим су се ређали неспособни султани. Због тога је у држави завладала непоштена управа коју је било тешко подносити. Због таких прилика овладало је међу балканским хришћанима бунтовно расположење, а на Западу су веровали у скору пропаст Турске. Стога су Шпанија. Аустрија, папска курија, на махове и Млеци стајали са Србима у вези и наговарали их на устанак. Када је Турска 1593. г. заратила са Аустријом заиста су избијали местимични устанци међу Србима и Арнаутима.
Да је наша Црква учествовала у тим устанцима и да је у њој владала једна мисао од Пећи до Темишвара казују нам устанци из 1594 г. Те је године био душа устанка у Пећи патријарх а истовремени устанак у Банату водио је, уз остале, вршачки владика Тодор. Свакако је оба водио дух Светога Саве, јер Синан-паша, коме је било поверено да угуши банатски устанак, спаљује светитељево тело на Врачару крај Београда 1594 г.
Патријарх Јован (1592-1614) водио је лично припреме за тзв. устанак војводе Грдана. Био је у преговорима са папом Климентом VIII., са аустријским двором и другим европским дворовима. Устанак је заиста избио 1614 г. у Црној Гори, али није успео. – Патријарх Јован је докончао живот у Цариграду.
6. Наследник Јованов био је патријарх Пајсије. Он се држао према Турцима помирљиво, јер су због дотадањих немира били према Цркви неповерљиви. На тај начин је поправио положај српске Цркве у држави. Пајсије је седео најдуже на патријарашкој столици од 1614-1647 г. Трудио се да шири писменост, а и сам је писао. Написао је живот и службу цара Уроша.
Већ у Пајсијево доба почиње уздање наше Цркве и народа у православну Русију, а не у Запад као што је дотле било. Пајсијев наследник Гаврило Рајић ишао је лично у Русију и тамо је провео две године дана. Кад се вратио Турци су га погубили.
7. За време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674-1690) ратовали су Турци са Аустријом. У томе рату су учествовали и Срби. Како је рат у јужној Србије несретно вођен, иселио се Арсеније са многим народом у аустријске земље. Ускоро после Арсенијеве сеобе заузео је његово место Грк Калиник. После њега значајно је за нашу Цркву време управе патријарха Арсенија IV. Шакабенте. Тада је Аустрија опет ра-товала с Турцима и Срби су поново били на аустријској страни. И овај је рат несрећно вођен, те се патријарх Арсеније IV. са много народа преселио у Аустрију 1737 г.
После ове сеобе ређају се на патријарашкој катедри наизменце Грци и Срби, већ према томе да ли Срби имају више или мање поверења код Турака. Грци који су долазили на престо српских патријараха чинили су нашој Цркви многа зла. Јоаникије који је наследио Арсенија IV. просто је пљачкао и отимао што је могао. Најзад је побегао из Пећи и понео из ње све осим, светих моштију које су тамо лежале. Ти Грци су водили политику цариградског патријарха која је ишла за тим да се укине пећка патријаршија. Они су Цркву бездушно задуживали, гонили су Србе епископе и намештали Грке. Радили су на ширењу грчког духа у српској Цркви и на томе да се она материјално упропасти. Успело им је да је укину за време патријарха Грка Калиника II. 1766. г.

Comments are closed.