NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
B) Dohrišćanska vera naših predaka
 
Dohrišćanska vera Južnih Slovena, naosob Srba, vrlo nam je malo poznata. Svakako je morala biti vrlo srodna sa verom ostalih Slovena, zapadnih i severnih. Iz onoga što znamo o toj zajedničkoj veri svih Slovena možemo ponešto zaključiti o staroj srpskoj veri, a ponešto iz onih ostataka srpskog mnogoboštva koji su još i danas živi, ili su do skora živeli u našoj narodnoj praznoverici i narodnim običajima. No sve je to tako malo da se ne može sastaviti neki sistem. ili mitologija naše stare vere.
Pouzdano je da je među višim silama koje su naši stari, verovali bio Perun. Možda su od toga imena ostali nazivi za selo Perun kraj Splita, za brdo Perun u Istri i za biljku peruniku. Po nazivima za grad Veles, za brdo Veles u zapadnoj Srbiji i za selo Velestovo u Crnoj Gori mislimo da su verovali u Velesa ili Volosa kojega su Rusi poštovali kao zaštitnika stoke. U narodnoj priči je očuvano ime Daboga ili Dažboga, a pamti se i Stribog i dr.
U pesmi, priči i svome nasleđenom verovanju sačuvao je naš narod veru u vile koje žive pod oblacima, u jezerima, na izvorima i visokim planinama. One se mešaju sa ljudima, pomažu im u bojevima, vidaju ih, ali im i pakoste (zidanje Skadra). Po planinama im se nalaze igrališta – vilina kola. Naši su stari davali po vilama nazive izvoroma; u svim našim krajevima ima i danas vilinih voda i vodica. Uz vile koje su u glavnom dobre, verovalo se i veruje se u veštice, koje su zle. One se, kako to narod veruje, pretvaraju u leptirice i druge životinje te sišu ljudima krv i jedu im srce. To verovanje ima svakako osnova u staroj našoj veri.
U veri naših predaka bilo je i poštovanja životinja – zoolatrije. Oni su u nekim životinjama gledali viša bića koja, dobro ili zlo, utiču na ljudski život. Gavrani su po tom verovanju nosioci kobnih vesti, a buljine slute smrt. Lasta i lasica su svete i ne smeju se ubijati. Medved je čovek koji je za kaznu pretvoren u životinju. Verovalo se da neka mala crna zmija koja živi u kućama štiti kuću. Deci se davala životinjska imena: Vuk, Labud, Soko. Ovamo spada i verovanje u aždaje, hale i vatrene zmije.
Kod južnih Slovena, pa jamačno i kod starih Srba, bilo je možda verovanja i u božanstvo astronomskih tela. Nalaganje badnjaka, ivandanjske vatre ili kresovi verovatno potiču od starog poštovanja vatre. Naša stara vera je bila i fatalistička. Još i danas živi priča o Usudu, koji svakome pri rođenju određuje sudbinu. Sa pričom živi i samo verovanje u sudbinu, kao što svedoče reči: suđenik, suđenica i suđeno je.
Srbi su, kao i ostali Sloveni, zamišljali da je zagrobni život nastavak zemaljskog života. Verovali su da se neki ljudi po smrti povampire, potenče ili povukodlače i da kao tenci ili vukodlaci čine štetu ljudima i stoci. Sumnjive mrtvace su kopali iz grobova, probadali ih glogovim kocem i spaljivali ih. Već u Dušanovo doba propisana je kazna za to praznoverje, ali se ono još dugo držalo u našem narodu.
Mrtve su sahranjivali pod gomile ili u obične grobove. Grobove su obeležavali teškim kamenim pločama, kockama ili stubovima. To su kami i bilizi (bilig). Možda su mrtve i spaljivali. Posle pogreba su držane daće sa igrama i bojnim pokličima.
Na žrtvu su prinosili životinje. U pesmama se govori da se neke veće građevine nisu mogle dovršiti dok u njih nije uzidana ljudska žrtva, koju traže više sile. Žrtva se zvala treba, a mesto gde se žrtvuje trebište ili trebnik. To je otrebljeno ili iskrčeno mesto u šumi.
Sa hrišćanstvom je naše staro mnogobožačko verovanje u mnogom zatrveno, ali je iz njega mnogo prešlo u novu veru. Neki su svetitelji primili u narodnom verovanju ponešto iz našeg paganstva, kao što vidimo iz mitološkog kruga narodnih pesama (Bogorodica, svv. Ilija i Jovan). Neka stara verovanja su očuvana u hrišćanskim verskim običajima i grupisala su se oko većih praznika. Naši nasleđeni božićnji običaji i obredna jela imaju više veze sa paganstvom nego sa hrišćanstvom. Verojetno je da su naši stari sa praznovanjem Božića spojili kult duhova svojih predaka. Na to upućuju jela med, orah, grah, za koje se i kod drugih starih naroda verovalo da ih pokojnički duhovi rado jedu. U nekim našim krajevima domaćin nasleđenim rečima poziva svoje mrtve o Božiću da dođu na gozbu, a domaćica ih isto tako posle Božića ispraća. – U božićnje običaje je uvučen i stari kult životinja: gatanje iz ovnujske plećke, obvođenje vola, ili govečeta uopće oko ognjišta, božićnji kolač ukrašen životinjama od testa. – Sečenje kolača je jasno prinošenje žrtve i crkveni čin obavlja taj obred kao žrtvu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *