NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – II SRPSKA CRKVA

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
SRPSKA CRKVA
 
g) Savin povratak u otadžbinu
 
1. Sava je posle očeve smrti ostao još osam godina u Svetoj Gori. Za to vreme je rukopoložen u Hilandaru za jerođakona i jeromonaha, a potom je u Solunu proizveden za arhimandrita. U otadžbini su, međutim, nastali ozbiljni događaji, te je Sava morao ostaviti Atos i vratiti se kući da pomogne spasavati državu.
Stvar je bila u ovome: kada je Nemanja 1195. g. sišao sa vlasti poremećen je u Srbiji red nasledstva. U mesto prvorođenog Vukana došao je na presto Nemanjin mlađi sin Stevan. Tako su donele državne potrebe. Aleksije, otac Stevanove žene Jevdokije, postao je 1195. g. vizantijski car i za Nemanjinu državu bilo je bolje da pređe u ruke carskom zetu. Vukan je, ocu za ljubav, nekako pa to pristao. On je utvrđen kao nasledni knez u Zeti. No nešto kašnje počele su prilike da se menjaju. Mađari su osvajali prema Zeti i zauzeli su Hum. Zapostavljeni Vukan video se u stisci i potražio je oslonca kod pape Inokentija III., a sa Mađarima se nagodio. Taki korak mu nije padao teško, jer je njegova Zeta i onako bila pretežno rimokatolička. Papa je Vukanu pomogao, dao mu je naslov kralja i potvrdio je samostalnost barske arhiepiskopije. Tako je nastao u Nemanjinoj državi razdor i doveo je dotle da je Vukan uz mađarsku pomoć svrgao sa prestola svoga brata Stevana (1209).
2. Kada je Vukan zbacio Stevana sa vlasti priznao je on papsku vlast nad Crkvom u Srbiji i postao je vazal mađarskog kralja. Tako je za kratko vreme ojačala u Srbiji papska vlast. Za kratko vreme, jer je Stevan nabrzo (1203) zauzeo svoj presto u Raškoj. U to vreme pada Savin povratak u Srbiju. Osim državnih neprilika i crkvenih poslova gonile su ga sa Atosa i tamošnje teške prilike. Krstaši su bili zauzeli i Svetu Goru i tamo namestili svoga episkopa. Polazeći u otadžbinu poneo je Sava i mošti svetoga Simeona Mirotočca i položio ih sa velikim svečanostima u spremljenu grobnicu u Studenici (1208). – Već od toga vremena počinje u našem narodu veliko poštovanje posvećenog Nemanje i vera da on i dalje vodi brigu o državi koju je osnovao.
3. Sava je ostao u otadžbini kao iguman manastira Studenice radeći na dobru vere i države. Konačno je izmirio Vukana sa Stevanom, pa je u zemlji nastao mir. Umeo je da od zemlje otkloni ratnu opasnost (Srez) i bio je stalan savetnik Stevanu. U Srbiji je još i u to doba bilo tragova bogumilstva, bilo je i staroverskih običaja i pomešanog učenje obih Crkava. Sava je obilazeći zemlju sve to iskorenjivao svojom poukom i strogošću. Gradio je crkve gde od kamena, gde od drveta i uvodio je u njih bogoslužbeni red. Na raspućima je dizao krstove. U to vreme je sa bratom Stevanom sagradio i manastir Žiču. Među monasima je zavodio disciplinu, sirovu vlastelu je učio da vrši vlast sa čovekoljubljem, pomagao je sirotinju.
4. Srbija se brzo sredila i prebolela nedavne ne-mire. No susedi su je baš zato gledali prekim okom. Srbija je tada bila skoro jedina balkanska država u kojoj nije priznavana papska vlast. No u tome je ležala velika opasnost za nju. Na papinu želju mogli su je svakoga časa napasti Latini iz Vizantije, Bugarski car koji je iz Rima primio krunu, Mađari koji su hteli da uzmu neke srpske zemlje i Mlečići koji su želeli da se utvrde na srpskom Primorju. Svi su oni mogli da pokriju svoje osvajačke namere verskim razlozima. U tim teškim prilikama uzeo je Stevan za ženu unuku mletačkoga dužda, pošto se već ranije razveo sa svojom prvom ženom, pa je zatim poveo sa papom pregovore da Crkvu u Srbiji potčini Rimu i da od njega primi kraljevsku krunu. Uvređen takim radom svoga brata ostavi Sava Srbiju i vrati se u Svetu Goru. Stevan je 1217. g. primio kraljevsku krunu iz Rima.
Otpor u Srbiji. Kada je Stevan sa svojom politikom okrenuo prema Zapadu arhiepiskopija barska je jamačno proširila svoju vlast i misiju dublje u srpsku državu, u Rašku. Teško da je imala uspeha jer Stevanovoj politici nije se opro samo njegov brat Sava, nego i svekoliko pravoslavno sveštenstvo sa svojim narodom. Nemanjini manastiri su dotle vek učinili svoje, a ni deset godina Savina rada nisu ostale bez traga. Pravoslavna vera je među Srbima bila već jaka. Uz to su sve balkanske narode, pa i Srbe, odbijali od rimske Crkve krstaši. Oni su tada nasilno vladali u Carigradu, gde su snovali dalje političke planove i odakle su kretali na pljačkaške pohode. Sve su to činili, tobože, uime vere i Crkve. Naročito su bili omraženi u Svetoj Gori, žarištu pravoslavlja. Sava se po odlasku iz Srbije tamo sklonio i odande je podržavao političko nezadovoljstvo u Srbiji. U takim prilikama nije Stevan mogao ostati dugo na putu kojim je pošao. Posle dve godine uvideo je da su najpravilnije one osnove koje je državi dao njegov otac i na kojima je radio njegov brat Sava.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *