ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
IV. Верско и културно стање у свету
у доба када се појавило хришћанство
 
Хришћанска вера је за неколико векова потиснула све многобројне вере у тадашњем културном свету. Тај необични успех има два главна разлога. Први лежи у снази јеванђелских истина и у томе што је та вера најближа људској души, која је “хришћанска по својој природи” – naturaliter christiana. Други је у тадашњим историјским приликама које су биле погодне за напредовање хришћанства. Син Божји се јавио када се навршило време, тј. када су историјске прилике сазреле за његов долазак (Гал. 4). Те историјске прилике леже у верском, моралном и културном стању тадашњег света.
1. Грчко-римска вера, главна коју је имало хришћанство да потисне, била је унутрашње истрошена, њене вредности су биле дотрајале. Прво је постало јасно филозофима, па затим и ширим слојевима народа, да је митологија бајка без садржине или са неморалном садржином. Озбиљнија филозофија је покушавала да спасе митологију песничким и филозофским тумачењем појединих митова. Но, много је више од ње успевала комедија, сатира и површна просвећеност, која је митологију на све стране извргавала руглу. То још не значи да је свет тада био уопште нерелигиозан. Напротив, био је веома религиозан, само није могао да се задовољи својом старом вером. Стојичка и платонска филозофија тога доба имају религиозну боју (Сенека, Епиктет, Марко Аурелије, Плутарх). Масе народне, у својој жудњи за религијом, примале су све нејасно и тајанствено из источних религија, које су им дошле на домак мешањем народа у великој римској држави. То је тзв. верски синкретизам који почиње још са Александром Великим, а нарочито је жив у доба рођења Христова. Из тадашње књижевности видимо да људе никада као у то време нису занимала питања о души и вечном животу, о Богу, истини, о испаштању, аскези и о искупљењу. Дакле, и код просвећеног и код мање просвећеног тадашњег света било је религиозности. И тај свет, тражећи веру која би га најбоље задовољила, дошао је до уверења да у споменутим питањима не може изаћи на чистину без Спаситеља. То уверење, да је људима потребан Спаситељ, било је пред долазак Христов врло раширено. Такво духовно расположење било је погодно за ширење хришћанства.
2. Хришћанство се брзо ширило у римској царевини и због тога што је у њој на све стране било много јеврејских насеобина. У томе времену је могло бити у држави расејано око четири до пет милиона Јевреја (дијаспора). Ти Јевреји су умешно водили своју верску пропаганду, при чему су се служили и филозофијом, те су успевали међу просвећеним светом. Имали су особито много прозелита у Антиохији и Александрији. Светковање суботе је нпр. у I в. било уобичајено и код многих нејевреја. Тим дугим радом јеврејске пропаганде, која је свет упознала са једнобоштвом и Мојсијевим моралом, било је обрађено поље за хришћанску проповед, која је дошла одмах после јеврејске. Познавања Старог завета, на који се ослањала хришћанска проповед, било је доста и на све стране.
3. Много је ишло на руку ширењу хришћанства и то што је у доба када се оно појавило постојала једна светска монархија. У њој је владао међу различитим народима, углавном, исти поредак и што је главно – мир. “Како би та наука мира – пита Ориген – која не дозвољава освету ни над непријатељем могла продрети и бити примљена да о доласку Христовом није било на све стране примирено стање?”
4. Хеленистичка култура је одомаћила увелој римској држави барем разумевање једног језика – грчког, ако не и потпуно знање тога језика. Држава је имала добре друмове и уређен саобраћај и на копну и на мору, те се лако и сигурно могло путовати у најудаљеније крајеве. Култура и просвета шириле су се подједнако на све стране. Држављани су се радо и много удруживали у различита просветна, добротворна, привредна и политичка удружења. Све је то добро дошло ширењу хришћанства, јер у таквим приликама хришћанске идеје нису могле дуго остати ограничене на један крај; ишле су по свету такорећи саме од себе.
5. Јевреји. Народне античке културе водио је у хришћанство развој филозофије и опадање њихове вере. Јевреји су за примање хришћанства спремани другим путем. Њихова традиција и стародревне књиге говориле су им да ћe доћи Спаситељ, који ћe их измирити са Богом. Сви њихови обичаји и обреди су говорили о томе. На основу тога су Спаситеља многи и познали када је дошао – први његови следбеници и проповедници хришћанства су Јевреји, а и прве хришћанске општине су међу њима. Но тај народ је у својој прошлости прошао кроз тако несрећне политичке прилике, толико се морао борити за своју слободу, да се у њему слика Спаситеља који треба да дође преобразила у слику ослободитеља, углавном политичког. Због тога је хришћанство код њих ухватило најмање корена. Но Јевреји ипак имају заслуга за хришћанство, јер су у њега прешли основи њиховог чистог једнобоштва, са Мојсијевим и пророчким моралом.

Comments are closed.