ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
Православна веронаука у карловачкој гимназији
 
У Карловачкој гимназији је велики значај придаван учењу веронауке не само док је она била под патронатом православних архијереја од њеног оснивања 1791. па до 1921. године као Српска православна велика гимназија карловачка, него и после њеног подржављења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1921. када је постала Државна реална гимназија у Сремским Карловцима. После пропасти Краљевине Југославије 1941. године, православна веронаука се никада више није учила у Карловачкој гимназији, као ни у другим школама Југославије, која је постала федеративна социјалистичка република.
Први наставни план Српске православне велике гимназије карловачке сачињен је 1796. године под надзором њеног оснивача митрополита Стефана Стратимировића и написан на старословенском, латинском и немачком језику. Као главна сврха тог наставног плана наведено је да он треба да омогући добијање потребног знања свакоме ко жели да се сматра просвећеним и да спреми омладину за даље школовање на академијама и Универзитету, али да при томе знањем не преоптерети памћење омладине, него да јој просвети ум и вољу. У плану се наводе сви предмети које би требало да познаје сваки просвећени човек, али да би он био и добар хришћанин, потребно је да се у свим разредима гимназије ученици подучавају у хришћанској науци. Тај програм је спровођен у свих 6 разреда тадашње Гимназије, са тиме што се у првом разреду учила и библијска историја, а у петом и шестом историја хришћанске цркве, моралка (о дужности према Богу, према самом себи и ближњима) и етика. Веронаука се учила у свим разредима и када је Гимназија 1858. постала осморазредна и 1873. добила право јавности и полагања испита зрелости. Као релативно обавезан предмет уведено је црквено и хорско појање.
У почетку рада Гимназије наставници веронауке за више разреде бирани су из редова пароха, наставника Богословије, придворских капелана и учених калуђера, који су држали наставу у Гимназији уз своје основне делатности. Од краја XIX века они су називани катихетама (вероучитељима). Међу њима су се као посебно добри предавачи и педагози истицали: Теофан Живковић, будући епископ, архимандрит Иларион Руварац, професор Богословије, Георгије Поповић, парох Доње цркве и Василије Константиновић, који је био први стални катихета Гимназије од 1871-1884. године, а затим професор Богословије и директор Српске вероисповедне школе. Он је један од првих историчара Карловаца, који је писао о њиховим знаменитостима. Његова књига је пуна драгоцених података о историјским, просветним и економским приликама у Карловцима. Пошто професори тада нису имали осигурану пензију он се на крају прихватио за пароха Горње цркве. Катихете су краће време били и Лукијан Богдановић, будући патријарх и Иринеј Ћирић, будући епископ. Наставу у нижим разредима Гимназије држали су богослови који су били одабрани од њихових професора. Осим наставника веронауке, у то време су постојали и ексхортатори, који су посебно бирани и чија дужност је била да свим разредима заједно држе краћа верска предавања – ексхорте (или егзорте) као припрему ђака за одлазак на богослужење. Најчешћа тема егзорти била је тумачење јеванђеља које ће бити читано на литургији. Касније су дужност држања егзорти преузели сталне катихете. Међу њима треба споменути катихету Ивана Маширевића који је предавао веронауку од 1892. до 1912. године и који је први добио титулу професора катихете и био по свему изједначен са другим професорима Гимназије. Катихета Маширевић је више година био и управник ђачког интерната Свештенички конвикт. Он је био неуморан у раду у школи и на егзортама и своје беседе на њима је штампао у две књиге. Био је издавач и уредник ђачког листа Ђачки пријатељ. У Богословији је предавао напредно пчеларство и са професором Гимназије Јованом Живановићем издавао лист Српски пчелар.
Недостатак одговарајућих уџбеника представљао је тешкоћу у предавању веронауке. То је констатовао још 1876. године Иларион Руварац и за наставу у Богословији. Ђаци су губили много времена хватајући белешке на предавањима својих професора. Крајем прошлог века у Богословији су умножени ауторизовани рукописи предавања професора Илариона Зеремског 1895. године. Увод у Свето писмо Старог завета и Историја хришћанске цркве професора Милутина Јакшића 1897. године. Вероватно да су ти рукописи својевремено послужили и за предавања веронауке у Гимназији. Међутим, прве штампане уџбенике веронауке, прилагођене потребама Гимназије, написао је катихета професор Григорије Микић.
 

Чесма Четири лава (1799) – један од симбола Срем. Карловаца
Фото: Иван Живков
 
Професор Григорије Микић је скоро 30 година (1912-1941) био катихета Карловачке гимназије, која није радила само за време Првог светског рата. Он је такође у раздобљу између два светска рата био управник ђачког интерната Стефанеум. После завршетка Новосадске гимназије и Карловачке богословије он је студирао филозофију у Загребу, Пешти и Женеви. У току свог школовања био је укључен у књижевни круг песника Вељка Петровића. Прва књига коју је професор Микић написао и која је постала први уџбеник веронауке у Карловачкој гимназији био је Преглед историје хришћанске цркве, који је штампан у Српској манастирској штампарији у Карловцима 1930. године. У тој књизи је, након дефиниције хришћанске цркве и кратког описа живота и страдања њеног оснивача Господа Исуса Христа, изнета историја цркве подељена у три периода. У првом периоду је описана црква од њених првих апостолских дана и прогона хришћана па до проглашења слободе хришћанске вере указом цара Константина 313. године. У другом периоду описан је живот цркве до њеног расцепа на Источну и Западну 1054. године. У трећем периоду приказана је Источна црква после 1054. године и њен састав до времена писања те књиге. Књига је писана веома прегледно, јасно и лепим стилом са пригодним илустрацијама. Друга књига коју је написао професор Микић је Српска црква, у оквиру прегледа историје хришћанске цркве, која је штампана у Српској манастирској штампарији у Карловцима 1936. године. У уводу те књиге описана је дохришћанска вера наших предака, а затим је историја Српске цркве изнета у шест делова. Први део обухвата период од крштавања Срба до Светог Саве. У другом делу је изнет период од самосталности Српске цркве до рада Пећке патријаршије после Косовске битке. У трећем делу изнет је црквени живот Срба у Хабзбуршкој монархији, пре и после Велике сеобе Срба до живота Карловачке митрополије после Темишварског сабора 1790. године. У четвртом делу су приказане Цркве у Црној Гори, Далмацији и Босни и Херцеговини. У петом делу описана је Српска црква у Краљевини Србији, Старој Србији и Македонији, а у шестом делу уједињење Српске цркве и обнова Патријаршије. И ова књига је писана прегледно, јасно и лепим стилом као и претходна.
Катихета професор Григорије Микић био је познат по својој образованости, блиставом уму, а изнад свега по свом говорничком таленту. Његова предавања из веронауке и егзорте памтиле су многе генерације карловачких ђака. Мојој генерацији је професор Микић био катихета током свих осам разреда гимназије, а из нашег разреда су о њему писали и јавно излагали своја сећања на њега Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Михиз је у својој књизи Аутобиографија о другима (1990) написао: “Слушао сам у животу многе добре говорнике, али нисам чуо бољег говорника од карловачког катихете”. У истој књизи он је цитирао Вељка Петровића који му је изјавио да је професор Микић био најинтелигентнији из њихове генерације и најбољи усмени приповедач, бољи од њега.
Остаје нам да пожелимо да књиге професора Микића што пре доспеју у руке оних којима су намењене – у руке ученика веронауке.
Проф. др Коста Поповић
 
 

 
 

Comments are closed.