NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
Odlomci iz istorijskih izvora
 
1. Tacit o gonjenju hrišćana za vreme cara Nerona. Ni ljudska pomoć, ni vladarski darovi, ni pokajne žrtve nisu mogle ućutkati sumnju da je požar Rima nastao na njegovu zapovest. Da bi učinio kraj tim glasovima, Neron je optužio hrišćane i odredio im naročito birane kazne; njih je narod tako zvao i mrzeo ih zbog njihova sramna života. Hristos, od koga to ime potiče, bio je pogubljen za vlade Tiberijeve od prokuratora Pontijskog Pilata. Time je to opako sujeverje bilo za kratko vreme suzbijeno, no opet je izbilo, ne samo u Judeji koja je postojbina toga zla, nego i u prestonici, gde se i inače sa svih strana stiče i nalazi pristalica svakih opačina i gnusoba. Prvo su pohvatani oni koji uz to (hrišćanstvo) pristaju, pa onda vrlo mnogi koje su oni prokazali. No nije se za njih utvrdilo da su podmetnuli vatru, nego da uopšte mrze ljude. Sa tim nesrećnicima je još terana i okrutna igra: umotavani su u životinjske kože, da ih psi rastržu; mnogi su obešeni na krstove da se spale, da bi gorući osvetljavali noć, kad se spusti tama. Neron je dao za tu zabavu svoje šetalište i priredio je u cirku igru, gde se… pomešao među narod… Zbog toga (okrutnosti) počeo je narod da žali te krivce… jer je izgledalo da su žrtvovani krvoločnosti jednoga čoveka, a ne opštem dobru (Anali XV, 44).
2. Pismo Plinija Mlađeg caru Trajanu o hrišćanima u Vitiniji. Navikao sam, gospodaru, da o svim sumnjivim stvarima tebe izveštavam… Nikada nisam bio kod istraga vođenih protiv hrišćana. Zato mi nije jasno šta upravo potpada pod kaznu ili istragu. Nejasno mi je da li treba praviti razliku po starosti… da li treba oprostiti ako se ko pokaje, ili se ne treba obazirati na to ako neko ko je nekada bio hrišćanin hoće da se odreče. Najzad, da li treba kažnjavati zbog samoga imena, ma i ne bilo sa njime zločina, ili treba kažnjavati zločine koji idu uz ime.
Do sada sam ovako postupao sa onima koji su mi tuženi da su hrišćani: pitao sam ih da li su hrišćani; ako su priznali, ja sam ih, preteći im da ću ih pogubiti, pitao i po drugi i po treći put; kada bi ostali postojani, davao sam ih pogubiti… Poslao mi je neko tužbu bez potpisa sa spiskom mnogih imena. No oni su porekli da su hrišćani, ili da su to ikada bili. Govoreći sa mnom, prizvali su bogove i odali su čast tamjanom i vinom tvome liku za koji sam naredio da se donese zajedno sa likovima bogova. Još su govorili pogrde na Hrista. Budući da se pravi hrišćani, kako se čuje, ne mogu nikako na to naterati, mislio sam da ih valja pustiti. Drugi opet, koji su bili na spisku, rekoše da jesu hrišćani, no odmah i porekoše govoreći da su to nekada bili, a sada da nisu, neko već tri godine, neko više, a neki već više od dvadeset godina. Svi su odali poštu tvome liku i likovima bogova. Oni su ružili Hrista.
Oni su tvrdili da je sva njihova krivica ili zabluda bila to što su bili uobičajili da se skupljaju izvesnog dana pre sunčeva rađanja i da zajednički naizmence pevaju pohvalne pesme Hristu kao Bogu. Da su se, dalje, zakletvom obavezivali ne na kakav zločin, već da neće krasti, otimati, činiti preljubu, da neće kršiti zadatu reč i da neće zatajiti dobro koje im ljudi povere. Zatim, beše običaj da se raziđu da bi se kasnije opet sastali na obedu, na kojem su jeli obična, neškodljiva jela. No vele da su se i toga okanuli, kada sam izdao naredbu kojom sam po tvojoj zapovedi zabranio tajna društva. Zbog svega toga smatrao sam za potrebno da bacim na muke dve devojke koje se zovu sluškinje (đakonise), da od njih doznam šta je zapravo istina u toj stvari. No našao sam jedino preteranu i glupu praznovericu. Zato sam prekinuo istragu, dok ne dobijem od tebe saveta.
Meni izgleda da se o toj stvari zaista treba posavetovati, osobito stoga što mnogi mogu stradati. Jer nad mnogima, mladima i starima iz svih staleža i oba roda, već lebdi opasnost ili nije od njih daleko. Jer se zaraza toga praznoverja nije raširila samo po gradovima, nego i po manjim mestima i selima. No rekao bih da joj se još može stati na put i zlu pomoći. Svakako je jasno da je svet počeo da pohađa već opustele hramove, da se opet prinose davno izobičajene žrtve i da se prodaje za hranu meso od žrtava, koje je do sada malo ko kupovao. Iz toga je lako videti koliko se ljudi može opet izvesti na bolji put, ako im se dade prilika da se pokaju.
3. Trajanov odgovor Pliniju Mlađem. – Ti si, moj Sekunde, vodeći istragu o hrišćanima postupio kao što treba. Jer za tu stvar se uopšte ne može ustanoviti ništa što bi trebalo da važi kao stalno pravilo. Ne treba ih tražiti, no kad su tuženi i priznaju, treba ih kazniti. No tako da se zbog kajanja oprosti onome koji poreče svoje hrišćanstvo i to potvrdi delom, tj. prizivanjem naših bogova, pa ako je po prošlosti i sumnjiv. Tužbe bez potpisa ne smeju se dozvoliti ni kod kakvog zločina. Jer to bi bio vrlo zao primer i ne bi bilo dostojno našeg vremena.
4. Spis iz gonjenja Decijeva. – Odboru za žrtve u selu Aleksandrovo Ostrvo (Egipat). – Od Aurelija Diogena, sina Satabova iz sela Aleksandrovo Ostrvo, starog otprilike 72 godine, sa ožiljkom na desnoj obrvi. „Vazda sam prinosio žrtve bogovima, pa i sada sam pred da to ovde potvrdite. – Živite vazda sretno! Ovo sam podneo ja, Aurelije Diogen.“ – Potvrđujemo da smo videli kako Aurelije prinosi žrtvu. (Nečitki potpisi) 2. Epifa (26. junija) prve godine neograničenog Gaja Mesija Kvinta Trajana Decija, pobožnog Augusta.
5. Iz akta o mučeništvu Justina Filozofa i drugova njegovih. – Prefekt (rimski) Rustikus reče Justinu: „Pre svega ukaži čast bogovima i slušaj careve.“ Justin odgovori: „Ne treba nikome zamerati, niti koga koreti što sledi za naukom našega G. I. Hrista.“ Prefekt: „Uz koju nauku (filozofsku) pristaješ ti?“ Justin: „Potrudio sam se da upoznam sve nauke, ali sam se odlučio za pravu nauku hrišćansku, iako se ona ne sviđa onima koji su u zabludi.“ Prefekt: „Dakle, ta se nauka tebi sviđa, jadniče!“ Justin: „Da, jer joj sledim sa pravom verom.“ Prefekt: „Kakva je to vera?“ Justin: „Mi poštujemo Boga hrišćanskoga o kome verujemo da je jedini tvorac i začetnik svega stvorenoga, što se vidi i ne vidi i poštujemo jednoga G. I. Hrista Sina Božjeg, o kome su i proroci unapred javili da će doći ljudskom rodu kao vesnik spasenja i učitelj prave nauke.“ … Prefekt: „Gde se skupljate?“ Justin: „Gde nam je zgodno i moguće. Ili ti možda misliš da mi svi dolazimo na jedno mesto? Ne, jer hrišćanski Bog nije ograničen jednim mestom … verni ga svuda štuju i svugde mu se mole.“ Prefekt: „Govori, gde se sabirate, ili na kome mestu skupljaš svoje učenike?“ Justin: „Ja živim u sobici pod tavanom kod nekog Martina blizu Timotijeva kupatila. Ko je hteo da do mene dođe, ja sam ga poučio istinitoj nauci.“ Prefekt: „Ukratko, dakle, zar nisi hrišćanin?“ Justin: „Da, ja sam hrišćanin!“
[Dalje se govori o preslušavanju ostale šestorice hrišćana]. Prefekt nastavlja:
„Sad čuj, Justine! Tebe zovu učenjakom i ti misliš da poznaješ pravu nauku. Kada sada budeš šiban i kada ti odseku glavu, jesi li uveren da ćeš otići na nebo?“ „Ja se nadam, odgovori Justin, da ću primiti od Hrista dar kada to izdržim.“… Prefekt: „Ti, dakle, zaista misliš da ćeš se popeti na nebo i da ćeš tamo dobiti mazdu?“ Justin: „Ne mislim, nego znam i tvrdo sam u to uveren.“ Tada reče prefekt: „Da bismo stvar skratili, stanite jedan uz drugoga i složno žrtvujte bogovima.“ Justin: „Niko pametan neće otpasti od pobožnosti i pasti u bezbožnost.“ Prefekt: „Ako ne poslušate bićete bez milosti kažnjeni“. Justin: „Mi živimo u nadi da će nas izbaviti naš G. I. Hristos kada budemo kažnjeni“… Isto tako rekoše i ostali: „Čini šta hoćeš, mi smo hrišćani i ne žrtvujemo idolima.“ – Tada izreče Rustikus presudu: „Zato što nisu hteli da žrtvuju bogovima i da poslušaju carsku zapovest, neka budu šibani i pogubljeni po propisu zakona.“
6. Iz akta o mučeništvu episkopa Kiprijana … A drugoga dana sakupi se mnogo naroda oko kuće Sekstusa (kod koga se bio nastanio prokonzul). Prokonzul sede i reče da dovedu Kiprijana. Tada mu reče: „Jesi li ti Tascije Kiprijan?“ – Kiprijan odgovori: „Jesam.“ Prokonzul ga zapita: „Je li istina da ti javno istupaš kao otac toga bezboštva?“ Kiprijan odgovori: „Jeste.“ Galerije reče: „Sveti carevi traže od tebe da žrtvuješ“. – „Neću to da činim.“ – „Promisli šta govoriš i učini što ti se zapoveda.“ „U pravednoj stvari nema razmišljanja.“ – Posle kratkog savetovanja sa skupom objavi Galerije u uzrujanju presudu ovim rečima: „Neka se Tascije Kiprijan pogubi mačem.“ Kiprijan reče: „Hvala Bogu!“
Kada je izrečena ta presuda poče vikati gomila braće: „Mi hoćemo da i nama odseku glave sa njime!“ Tada je nastao među braćom metež i velika gomila ga praćaše. Odveden je na Sekstusovu njivu. Tamo je skinuo sa sebe gornju odeću, spustio se na jedno koleno i pao u molitvi pred Gospodom. Pošto je skinuo i donje odelo i predao ga đakonima, stajao je uspravno i očekivao je dželata. Kada je dželat došao, zapovedio je (Kiprijan) svojima da mu dadu dvadeset i pet zlatnika. Onda je pokrio oči rukom. I tako je blaženi Kiprijan dočekao udarac koji ga je pogubio. Telo je ostavljeno tu u blizini da se zadovolji radoznalost neznabožačka. Odatle je noću odnesen sa molitvama i velikom svečanošću na polje prokuratora Makrobija Kandidijana, ukraj druma, blizu ribnjaka. – Za nekoliko dana umro je prokonzul Galerije Maksimus.
7. Iz prve Apologije Justina Mučenika. Ko poveruje i pređe nama, toga posle krštenja vodimo k braći (tako se zovemo), gde su na okupu. Tu se od srca molilo Bogu i za sebe i za krštenoga i za sve druge na svetu, da bismo… i po svojim delima bili dobri građani i ljudi i čuvari zakona… Kada se molitva svrši celivamo jedan drugog u ime pozdrava. Zatim donose starešini hlebac i sud sa vodom i vinom. On to uzme i govori hvalu i slavu Ocu svega sveta u ime Sina i Svetoga Duha… Kada se ta molitva svrši, rekne sav prisutni narod: „Amin“. A „amin“ znači na jevrejskom: neka bude tako. Zatim daju đakoni – kako ih mi zovemo – osvećenog hleba i vina pomešanog s vodom svima koji su tu, a onima koji nisu tu nose kućama.
Ta se hrana zove kod nas evharistija i nju ne može s nama deliti niko, osim onoga ko je poverovao da je naša nauka istinita i oprao se u kupelji za oproštaj greha i preporođenje, te živi kako je Hristos naredio. Jer mi to ne uzimamo kao običan hlebac i obično piće… nego znamo da je ta hrana, koja je osvećena njegovim rečima… telo i krv onog Isusa koji je uzeo telo…
U dan koji se naziva sunčevim danom (dies solis – nedelja) skupljamo se svi, iz grada i iz sela, na jedno mesto, pa tu čitamo apostolske uspomene (evanđelja) ili proročke knjige koliko god vremena imamo. Kada čitač završi, onda starešina drži govor u kome nas živo opominje da te lepe pouke ne zaboravimo. Zatim svi ustanemo i molimo se Bogu i posle molitve se, kako rekoh, donosi hleb i vino sa vodom… Imućniji, i oni koji to hoće, daju po svojoj volji ko šta hoće. Što se skupi to ostaje kod starešine i on time pomaže siročad i udovice i one koji su u nuždi zbog bolesti ili zbog drugog čega; (pomaže) i sužnje koji su u tamnici i strance koji su se našli kod nas na kratko vreme. A u taj dan se sastajemo zato… što je Isus Hristos, naš Spasitelj, toga dana vaskrsao iz mrtvih…
Ako vam se čini da je razumno što činimo i da u tome ima istine, a vi to poštujte. Ako vam se pak čini da su to tričarije, vi ih prezirite… ali ih ne osuđujte na smrt kao zločince, kada ne čine nikakve krivice. Jer unapred vam kažemo da budućem sudu Božjem nećete umaći, ako ustrajete u nepravdi.
8. Galerijev ukaz o verskoj trpeljivosti. Među ostalim uredbama koje dnevno dajemo na korist i dobro države, odlučismo pređe i to da sve prilike Rimljana sredimo u skladu sa starim običajima i državnim ustrojstvom i da naročito pripazimo na hrišćane koji ostavljaju veru svojih otaca, da bismo ih priveli opet boljoj uviđavnosti. Jer njih je, ko bi znao otkud, obuzela tako velika smelost i takva ludost da su prestali živeti po uredbama starih, koje su (uredbe) možda baš njihovi preci ustanovili, te su po svome znanju i volji načinili sebi zakone po kojima žive i koji (zakoni) po raznim provincijama ujedinjuju razne narode u jednu opštinu. I kada smo najzad izdali takvu jednu naredbu da se vrate uredbama predaka, mnoge je nadvladala opasnost, no mnogi su, boreći se svakojako, izginuli na razne načine. Kako ipak vidimo da ih većina ostaje u toj ludosti… to smo odlučili, po svojoj ljubavi prema ljudima i po svojoj stalnoj navici da svakome činimo milost, da tu milost i na njih proširimo. Mogu opet biti hrišćani i opraviti kuće u kojima su držali svoje sastanke, ali da ne čine ništa protiv reda u državi. Posebnim reskriptom ćemo uputiti sudije kako da postupaju. Zbog ove milosti što im je činimo neka se od sada najtoplije mole svom Bogu za dobro naše, za dobro države i za svoje dobro, da bi nam država ostala u svemu nepovređena i da bi i oni mogli na miru živeti u svojim domovima.
9. Iz Milanskog ukaza. Budući da slobodu vere ne treba uskraćivati, nego svačijem razumu i volji dati pravo da poštuje božansko biće po svome izboru, to smo već ranije zapovedili da bude i hrišćanima dozvoljeno držati se svoga bogosluženja i svoje vere. No kako su u onoj povelji, kojom im se daje to pravo, dodati razni uslovi, to su se, možda, neki od njih bojali da žive po svojoj veri. Kada smo mi carevi, Konstantin i Licinije, stigli u Mediolan (Milano) i kada smo se posavetovali o svemu što bi bilo dobro i korisno za državu, odlučismo uz mnogo drugo… da na prvom mestu uredimo ono u čemu se pokazuje strah i poštovanje prema Božanstvu, tj. dadosmo i hrišćanima, kao i svima drugima, pravo i slobodu da slave Boga na onaj način kojem su najviše skloni, da bi Božanstvo bilo milostivo nama i svima koji žive u našoj državi. Osim toga, što se tiče hrišćana određujemo još da im se odmah vrate, bez naplate i odštete, mesta na kojima su se ranije sastajali, bila ona otkupljena od naše države ili od koga mu drago. I ako se nađe ko da je ta mesta dobio na poklon neka ih što pre vrati hrišćanima. A ako kupci ili oni koji su ih dobili na poklon žele šta od naše dobrote, neka se obrate namesniku kome pripada da rešava o mestima koja oni drže. A ako su ti hrišćani imali i drugih mesta, osim onih na kojima su se skupljali, a to nije bila svojina pojedinaca, nego je pripadalo udruženju, to naredi da se sve to po gornjem zakonu vrati hrišćanima, tj. njihovom udruženju i opštini… Što se svega toga tiče, tvoja je dužnost da hrišćanskom udruženju voljno ideš na ruku, da bi se naša naredba brzo ispunila… Jer tako će nam biti vazda na pomoć Božja dobrota, koju smo već više puta iskusili. Da bi svi doznali za sadržinu ovoga zakona koji u milosti izdajemo, ima se ovaj naš akt svuda javno istaći, da ne bi ova naša milostiva odredba ostala skrivena ni pred kime.
10. Julijan apostata o hrišćanima. Zašto ne razmatramo pomnije razloge sa kojih se bezbožna vera hrišćana širi, tj. njihovu dobrotu prema strancima, njihovu brigu o sahranjivanju mrtvih, uzvišenu svetost njihova života? Odvraćaj svakoga žreca od pohađanja pozorišta, od bančenja u krčmama, od nečasnih veština i nepoštenog zanata! Diži u svima gradovima mnoga svratišta, ne samo za naše pristalice, nego i za tuđe ako su potrebni! Zaista je sramota kad vidimo da niko od Jevreja ne prosi i da se bezbožni Galilejci staraju ne samo za svoje, nego i za naše ljude.
11. Iz ukaza cara Teodosija o žrtvama (392. g.). Niko, bio ma koga pola, ma kakvog ugleda među ljudima i stepena u dostojanstvu, bio on državni činovnik ili imao koju počasnu službu, bio on po rođenju ugledan ili nizak po poreklu, položaju i stanju, ne sme klati nevinu žrtvu nerazumnim bogovskim idolima ni na kome mestu i ni u kome gradu, ili potajno ukazivati vatrom čast svojem laru (domaći bog) za svoje grehe, ili svome geniju (zaštitnik pojedinca) vinom, ili svojim penatima (porodična božanstva) dimom žrtvenim, niti im paliti sveće, kaditi ih i kititi ih vencima. – Ako li se ko usudi da pospe životinju žrtvenim brašnom da bi je žrtvovao, ili ako bi gatao iz još vruće utrobe životinjske, neka se optuži kao oni koji su učinili uvredu carskom veličanstvu. – Ako li pak neko kadom tamjana ukazuje čast idolima koje je napravila ljudska ruka i koje vreme nagriza – neka se kao krivac koji vređa veru kazni oduzimanjem kuće ili poseda gde im je (idolima) služio paganskim sujeverjem. Jer nalazimo za dobro da sva mesta, za koja je dokazano da se na njima dimio tamjan, pripadnu državnoj blagajni.
12. Iz knjige Vasilija Velikog „Mladićima“… Pre svega, ne treba da pazite baš na sve u spisima pesnika, jer u njima ima svačega. Kad vam govore o rečima i delima plemenitih ljudi, valja da te ljude ljubite i da napregnete snagu da im postanete slični. Kad počnu da pričaju o nevaljalima, okrenite glavu i zapušite uši, kao što vele da je učinio Odisej kad je čuo pesmu sirena. Jer čitanje zlih knjiga utire put zlim delima. Zato nam valja biti na oprezu, da ne bismo uz lep jezik i reči i nehotice primili i nešto što ne valja, poput onih koji sa medom gutaju otrov. Isto to vredi i za pripovedače… Ne ugledajte se ni na govorničku veštinu u laganju, ali zapamtite dobro ona mesta gde hvale vrlinu i kude porok. Treba se ugledati na pčelu: ljudi uživaju samo u boji i mirisu cveća, a ona ume da u njemu nađe i meda. Tako mogu da okoriste svoju dušu i oni, koji u tim spisima traže samo što je lepo i ugodno. I kao što se čuvamo da nas ne ubode trn kada beremo cveće, tako treba da se čuvamo škodljivoga, kada iz tih spisa skupljamo ono što je korisno. Zato vam preporučujem da pre čitanja knjige ispitate koliko je ona u skladu sa vašim svrhama, drugim rečima, da po dorskoj poslovici udešavate kamen prema vrpci (primer iz kamenorezačkog zanata). Nama valja vrlina stoga što njome hoćemo da dođemo do onog (večnog) života. Vrlinu su, međutim, pesnici mnogo opevali i o njoj su mnogo pisali pripovedači, a još i više filozofi. Na takve spise treba da se obraćamo pre svega. Jer nije mala dobit kad se već u mladim godinama upoznamo sa vrlinama i zavolimo ih. U tim godinama pouke tih ljudi prijanjaju neizgladivo za dušu jer je ona nežna, pa se u nju duboko urezuju… Govorio mi je jedan čovek, koji je sposoban da uđe u duh pesnika, da su sve pesme Homerove pohvala vrlini, i sve što u njima nije sporedno, služi toj svrsi (pohvali vrline).
13. Iz „Ispovesti“ Blaženog Avgustina… Tada sam dospeo u školu gde je valjalo da učim mnoge nauke, a ja, jadni dečko, nisam razumeo da su mi one na korist… Gospode, Bože moj, grešio sam što sam prestupao naredbe svojih roditelja i učitelja, jer bih nauke, koje je trebalo da učim, mogao kasnije dobro upotrebiti. No ne bejah neposlušan zato što sam hteo nešto bolje, nego što sam uživao u igri. Uživao sam u ponosnoj pobedi na utakmici i u lažljivim pričama. Pa je li mi valjalo što sam pamtio lutanja izmišljenog Eneje, a zaboravljao na svoja lutanja; što sam plakao nad Didonom koja se ubila zbog ljubavi, a nisam suze pustio nad svojom smrti kad sam se od tebe odelio? Jer ko je nesrećniji od jadnika koji ne oseća svoju bedu, pa može da plače nad Didonom koja je umrla zato što je volela Eneju, a ne plače zbog svoje smrti? Nisam se sviđao ni onima na koje sam se ugledao, jer sam ih nebrojeno puta prevario, ni svojim vaspitačima, učiteljima i roditeljima. Lagao sam često i u igri. Preterano željan da budem prvi, pobeđivao sam i prevarom. Ali zato nisam mogao da podnesem i besneo sam u divljem gnevu, kad bih uhvatio druge da varaju. Kad bi mene uhvatili u prevari, ponašao sam se kao besomučan, samo da ne popustim. „Je li to dečja nevinost?“ Ne, Gospode, zaista nije! Sve to prelazi iz dečačkog doba u muški uzrast. Ali tada se ne otima više od vaspitačeve i učiteljske ruke, nego od careva i upravitelja; tada već nisu u pitanju orasi, kamičci i vrapci, nego zlato, imanja i robovi, a umesto šiba, padaće onda drukčije kazne…
14. Iz „Života Svetog Konstantina“. Rastislav, moravski knez, Bogom učen, učini savet sa svojim knezovima Moravljanima i posla (poslanika) caru Mihailu s rečima: „Ljudi su se naši odrekli paganstva i hrišćanskoga se zakona drže, ali nemamo takva učitelja koji bi nam kazivao istinitu veru hrišćansku na našem jeziku, da bi se, videći to i druge zemlje, na nas ugledale. Pošalji nam, gospodaru, episkopa i učitelja takva, jer od vas na sve strane dobar zakon izlazi.“ Sabra car sabor, i prizva Konstantina, i učini da se sasluša reč ova, i reče: „Znam, filosofe da si zamoren, ali je potreba tamo ići, jer ovu reč niko drugi ne može izvršiti kao ti.“ A filosof odgovori: „I umoran i bolan telom, s radošću idem tamo, ako imaju slova za svoj jezik.“ Reče mu car: „Ded moj, i otac, i mnogi drugi tražili su to, i nisu našli. Pa kako ja mogu to naći?“ A filosof reče: „Ko može na vodi besede pisati? I jeretičko ime sebi steći!“ Opet mu odgovori car s Vardom, ujakom svojim: „Ako ti hoćeš, može tebi ovo dati Bog, koji i daje svima, koji prose bez sumnjanja, i otvara um onima koji tumače.“
Otide filosof i, po prvom običaju, molitvi se predade s drugim satrudnicima. Uskoro mu se javi Bog, koji sluša molitve svojih ljudi. I odmah složi pismena, i poče pisati besedu jevanđeljsku: „Isprva beše slovo, i slovo beše u Boga. I Bog beše slovo“, i ostalo. Razveseli se car, i proslavi Boga sa svojim savetnicima, i posla ga s darovima mnogim, napisav Rastislavu ovakvo pismo: „Bog, koji zapoveda svakome da dođe u istiniti razum i na bolji se čin spremi, videv veru tvoju i trud, učini i sada u naše dane, davši slovo na vašem jeziku, čega ne beše ranije, nego samo u prva vremena, da se i vi ubrajate u velike narode koji slave Boga svojim jezikom. I na put poslasmo njega, kome ih je Bog javio, čoveka časna, i pobožna, i veoma književna, filosofa. I primi ovaj dar bolji i časniji od svakoga zlata, i srebra, i kamenja dragoga, i bogatstva neizmernog…
Kad je došao u Moravu, s velikom čašću prima ga Rastislav, i učenike sabrav, dade ih učiti. Uskoro, primiv sav crkveni čin, nauči jutrenji, i časovima, i večernji, i povečernji, i tajnoj službi. I otvoriše se po proročkoj reči uši gluvih, i čuše knjižne reči, i bi jasan jezik mucavih. Bog se tim razveseli, a đavo se postide. I božja reč rastijaše, ali zli, od iskoni zavidljivi, trikleti đavo ne trpljaše toga dobra, nego ušav u svoje sasude, poče mnoge podizati, govoreći im: „Ne slavi se Bog tako. Jer kad bi to njemu bilo ugodno, zar ne bi on mogao učiniti da bi i ovi, od početka svojim pismenima pišući besede svoje, slavili Boga? Ali je samo tri jezika izabrao: jevrejski, grčki i latinski, kojima treba slavu Bogu odavati.“ Tako govorahu latinske pristalice: arhijereji, jereji i učenici. I borivši se s njima kao David s inoplemenicima, književnim rečima ih pobedi, nazvav ih trijezičnicima, jer je Pilat tako napisao na natpisu Gospodnjem.
Četrdeset meseci provede u Moravi, pa pođe da sveti (rukopolaže), učenike svoje. Primi ga tako kao putnika Kocelj, knez panonski, i zavolev veoma slovenske knjige da ih nauči, dade do pedeset učenika da im se uče. I veliku čast učiniv mu, isprati ga. I ne uze ni od Rastislava, ni od Kocelja ni zlata, ni srebra, ni druge stvari, položiv jevanđeljsku reč i bez hrane. Samo od obojice isprosi devet stotina robova i otpusti ih…
15. Iz ,Života Svetog Metodija“… U zapadnim, i panonskim i moravskim, stranama kao sunce zasijaše, mrak grehovni odagnavši, prosvetiše pismenima, i učenike naučiše crkvenom činu potpuno. I tako zadatak svršiše, i krenuše se na put u Rim …noseći sobom duhovni plod na osvećenje. To čuv apostolik Andrijan iziđe im na susret daleko od grada Rima, i tako ih primi kao i anđele Božje, i zavolev njihovo učenje, postavi blaženoga Metodija prezviterom i učenike njihove.
Približi se vreme smrti svetome ocu našem i učitelju Konstantinu filosofu. Videv otkrivenje od Boga o smrti svojoj, obuče se u crne rize (monašenje), i dan označi pretstavljenja svoga. I prožive do njega pedeset i pet dana, veseleći se i slaveći Boga. I tako preminu godine 6377[1] (869), i pridruži se ocima svojim, i prorocima, i apostolima, i mučenicima, i svima svetim. I položiše ga u crkvi svetoga Klimenta, gde počeše bivati mnoga isceljenja od časne rake njegove: slepi odmah da progledaju, nedužni da se isceljuju, besi da izlaze. Videvši to Rimljani, još više prionuše svetinji njegovoj.
Osvetivši prečasnoga i bogonosnoga Metodija na arhiepiskopstvo… poslaše ga u zemlje slovenske da uči narod njihov…
A kad dođe Metodije u zemlje moravske, sav narod iziđe mu na susret. I tako ga prime kao anđela Božjeg. I otvoriše se oči slepih, i uši gluhih čuše, i jezici koji vračahu progovoriše slavu Bogu onim ustima kojima najpre behu prinosili žrtve nečastivim i na svima mestima Boga hulili… Zasija kao sunce, maglu neznanja izagna i svetlošću bogorazumnosti prosveti srca svih krotošću i sladošću, i sve ljubavlju sebi privede. Zadatak svoj izvrši, i veru sačuva, i crkve ukrasi pesmama i pojanjima duhovnim. I tako počinu u Gospodu godine 7324[2] i pridruži se ocima i patriarsima (14. i 15. iz knjige: Milivoje M. Bašić, Iz stare srpske književnosti).
16. Smrt Jana Husa. Stratište je bilo na jednoj livadi među vrtovima na putu od Konstanca u tvrđavu Gotliben. Kada je Hus tamo doveden klekao je, digao oči k nebu i govorio je psalme. Nekoliko ljudi koji stajahu blizu rekoše: „Ne znamo šta je ovaj čovek pre govorio ili radio, ali sada vidimo i čujemo da govori pobožne reči.“ Tada mu svukoše odelo i vezaše ga za jedan debeo stubac. On se smešio govoreći: „Moga Gospoda Isusa su vezali mnogo čvršćim i jačim vezama, kako bih se ja, jadnik, opirao da ove veze za njega nosim?“ Onda mu metnuše dva naručja drva pod noge, a obavili su mu i telo, sasvim do brade, slamom i drvima. Bilo je dvoje kola drva. Kada je vezan, bio je obuven i na jednoj nozi mu je bio još okov.
Pre nego što će se vatra upaliti pristupio mu je državni maršal i opomenuo ga da će mu život biti oprošten, ako se odreče svoje nauke i povuče je. On (Hus) je na to pogledao u nebo i glasno rekao: „Bog mi je svedok da nikada nisam propovedao čime su me lažljivi svedoci obedili. Što god sam govorio i radio činio sam da ljude odvratim od greha. Sa tom jevanđeljskom istinom, o kojoj sam pisao, učio i govorio, a u skladu sa rečima crkvenih otaca, idem danas rado u smrt.“ Posle tih reči pljesnuše rukama maršal i falački grof i otidoše natrag.
Odmah su dželati upalili vatru, a magistar (Hus) pojaše jakim glasom: „Hriste, Sine Božji, pomiluj nas!“ I malo zatim: „Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“ Kad je i u treći mah počeo: „Od Djeve Marije rođeni…“ unese mu vetar plamen u lice i tako predade on duh Gospodu mičući usnama i krećući glavom. Dželati pokupiše na kola njegov pepeo i gar od lomače i baciše u reku Rajnu koja tuda teče. (Iz savremenog izveštaja o osudi i smrti Jana Husa.)
 


 
NAPOMENA:

  1. Brojanje godina od stvorenja sveta.
  2. treba 7393 (885. g.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *