ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
VII. Преглед историје осталих православних цркава
 
а) Црква у Русији
 
1. Руска легенда каже да је у Русију донео хришћанство апостол Андрија Првозвани. Но заправо хришћанство хвата међу Русима корена тек онда, када су дошли у јачи додир са Источним римским царством. То доба је X век. Половином тога века крстили су се у Цариграду руска велика кнегиња Олга и многобројна њена пратња. После ње, која је “прва из Русије ушла у царство небеско”, шири се хришћанство јаче у сам народ за време њеног унука, кнеза Владимира (X и XI в.). Када је Владимир после ратовања са Византијом закључио мир, крстио се и узео је за жену сестру цара Василија. По његовој наредби крштени су на обалама Дњепра његови поданици (новији споменик тога крштења је величанствени храм Владимиров у Кијеву са великом сликом крштења Руса од уметника Вазнецова). Његови наследници утврђивали су хришћанство нарочито помоћу калуђера, који већ од тога доба играју важну улогу у руском верском животу и култури. Руски црквени живот је зависио у свему од цариградске цркве, као матере своје. Све уредбе цариградске цркве су пренесене у Русију. Митрополита је именовао патријарх и митрополити су за дуго време били махом Грци. Црквено средиште је био град Кијев.
2. На почетку XIII века упали су у Русију Монголи. Џингис-кан је савладао несложне руске кнежеве и учинио их својим вазалима (1223). Тада почиње за руску цркву доба страдања и борбе. Страдала је од освајача, а имала је борбу и са римском црквом, која је хтела да у тим тешким временима прошири своју власт на Русију. То је доба крсташких ратова и Латинског царства у Цариграду. Русија је, дакле, на домаку папи. Папа је мислио да своју власт унесе у Русију крсташким ратом против Монгола. И заиста су већ упадали у Русију са севера Швеђани, а са запада Немци уносећи унију. У тим тешким временима истакао се међу руским кнежевима Александар Невски који је силом одбио упаде странаца и папске предлоге. Руска црква га због тога слави као свога светитеља и чува му тело у Петрограду.
Монголи су најзад, после дуге борбе, признали руској цркви слободан живот, право суђења, штавише ослободили су свештенство од дажбина. У то доба су за духовни живот руски врло много учинили ученици св. Сергија, оснивача Троицко-Сергијевског манастира код Москве (1338).
3. Русија се ослободила Монгола скоро у исто време када је пао Цариград. Од тога времена стаје руска црква на оно место у животу целе Источне цркве, на коме је вековима био Цариград. Цариградски двоглави орао прешао је у грб Русије, а Иван III се венчао са Софијом, последњим изданком последње византијске владарске куће. Материјална помоћ коју је Русија од тога доба давала источним црквама не може се уопште израчунати. Њена помоћ православним Словенима у њиховом тешком политичком животу, нпр. при ослобођењу балканских народа од Турака, ишла је до самопрегора. Помагала их је до I светског рата. Уз ту историјску материјалну и политичку помоћ, руска црква брани чистоту православља већ од времена када се ослободила од Монгола.
4. После ослобођења од Монгола најважнији догађај у историји руске цркве је њена самосталност, јер она је још увек била у зависности од цариградског патријарха, који је био под Турцима. Како такве везе нису добре за политички живот једне државе, Руска црква је, у сагласности са цариградском и због неприлика у којима је цариградска била, добила прво своју самосталну митрополију, а 1589. године и своју патријаршију.
5. У столећу које затим следи владали су у Русији политички метежи. Пољаци су упадали у њу и доносили са политичком опасношћу и верску. За све то време одржавали су патријаршија и православна црква народно и државно јединство. Црква је окупљала народ против уније, одушевљавала га и за политички отпор и тиме неговала у њему свест о народном и државном јединству и слободи.
6. Због свих тих заслуга руске цркве био је углед и уплив патријархов раван царском угледу. Но за патријарха Никона дошло је до ограничавања патријархове власти у државним пословима (1658), али углед му је у народу остао и надаље жив. Коначно је ограничен и скрхан за време цара Петра Великог. Петар је уводио реформе у државни и друштвени живот свога народа, да би у њему одомаћио западну културу. У земљу су доведени многи странци као носиоци културе, нарочито Немци протестанти. Руска црква је у том великом владарском потхвату назирала опасност и за православну веру и за дух руског народа. Петру је црква као чуварица свега наслеђеног сметала у његовој културној политици. Око јаког патријарха са великим угледом могли би се скупити сви незадовољни, којих је било много. Због тога Петар није дао да се попуни упражњени патријаршијски престо. Он је 1721. године ставио руској цркви на чело “Свјатјејши правителствујушчи синод”. То је било управо тело коме владар именује чланове, а које ради под надзором државног представника (оберпрокурор). Од тога доба, стоји сав живот руске цркве у државној руци. Руска црква је стално осећала свој неприродни и тешки положај под државним туторством и тражила је с времена на време избор патријарха. Надала се да ће онда бити боље. Жеља јој је испуњена 1917. године када је изабран патријарх Тихон.
7. У великом руском преврату и под владом која је после Револуције 1917. у Русији прелази руска црква преко своје Голготе. Но и у тим најтежим данима није у њој замро верски живот, него је, судећи по свему, добио новога полета.
8. Руска црква је у пређашњим временима радила на народном просвећивању исто тако мало као и држава. У новије доба је била у просвети необично делатна. На све стране су држани верски и морални курсеви и предавања за просвећене и за народ. Синод је у време пред I светски рат издржавао око 50.000 основних школа, 57 богословских семинара, до 190 других средњих школа и 73 девојачке школе. Црква је неговала трезвеност, болеснике, сиротињу итд. Виша богословска образованост је цветала на духовним академијама у Петрограду, Москви, Кијеву и у Казану. И за просвећене и за пук постојали су многобројни листови верско-моралне и верско-филозофске садржине. На високим богословским школама у Русији образовани су многи синови мањих православних народа, па и нашега.
9. Основна црта руске народне душе јесте дубока религиозност, преданост Богу и његовој вољи. Само зато је код Руса имала успеха страна пропаганда. Јављале су се секте, посебна мања верска друштва која, мимо цркве, живе својим верским животом. Најважније секте су: староверци, који су се јавили за време исправљања погрешно писаних црквених књига под патријархом Никоном. Чувајући и неразумно све што је старо, они нису дали да се ма и једно слово у књигама мења и оделили су се од цркве; духоборци, који су настали под протестантским утицајем, поричу цркву и јерархију, верују да се дух васкрслог Спаситеља настанио у њих. Власти су их насељавале одељено, најзад се већи њихов део иселио у Канаду. Постоје још баптисти, штундисти, методисти и многи слични, који су се појавили под утицајем са стране.
 

Сл. 14. Руски стил (Црква Василија Блаженог у Москви)
 
10. Религиозни дух руског народа изражава се особито лепо у руској књижевности и филозофији. Мало кога већег руског књижевника не занимају верска и морална питања, која осећа у име целог народа. На челу свих, не само у Русији него и у целом свету, стоји Фјодор Достојевски са својим Злочином и казном, Браћом Карамазовима, Идиотом итд. Одељени од цркве, али стојећи на тлу вере, писали су у верском духу Л. Н. Толстој, Г. С. Петров и др. Велики хришћански филозоф је Вл. Соловјов. У верској уметности, нарочито у музици, истичу се Руси до светског гласа. То су велика имена: Бортњански, Архангелски, Глинка, Чајковски. У Русији нема већега музичара који није створио које велико дело у црквеној музици. Исто је тако и са сликарством.
11. Црквено неимарство су Руси наследили од Византије. Најстарији њихови храмови су скоро чисто византијски. У позније време развио се под утицајем Азије тзв. руски стил са мање неимарске лепоте, а више богатства и сјаја. Најважније грађевине тога стила су: црква Василија Блаженог у Москви (Иван Грозни) и црква Васкресења у Петрограду на месту погибије Александра II. Осим тога, на руско неимарство је утицала и италијанска уметност. Казански сабор у Петрограду зидан је по угледу на Петрову цркву у Риму.

Comments are closed.