NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
b) Jezuitski red
 
1. U obnavljanju Zapadne crkve ima uz Tridentski sabor najviše zasluga jezuitski red (S J = Societas Jesu = Družba Isusova). Osnovao ga je španski plemić i vitez Ignacio Lojola, rođen 1491. g. Ranjen u jednoj bici sa Francuzima, ležao je dugo i nemajući šta drugo da čita, čitao je živote svetitelja. Živa njegova mašta, i inače religiozna, raspalila se, te je imao i vizija. Odlučio je da će ostati vitez, ali u službi veri i crkvi. U svojoj tridesetoj godini počeo je da uči latinski, bogosloviju i filozofiju. U Parizu je sa šest drugova osnovao „Družbu Isusovu“, koju je 1540. g. potvrdio papa Pavle III. – Družba je bila uzela u zadatak da ljudsko društvo – nehrišćane i „jeretike“ – prevede u Rimsku crkvu i da papi posluži ma za koji zadatak.
2. Snaga tog monaškog reda leži u neobično čvrstoj organizaciji, u velikoj obrazovanosti članova, u istrajnosti na poslu, u samodisciplini i bezuslovnoj pokornosti papi. Sve su to skoro čisto vojničke crte. Za stupanje u red izdržava se dvogodišnje iskušeništvo, zatim osam do petnaest godina školovanja. Odabrani postaju u tridesetoj godini sveštenici, a od njih odabrani postaju tek u četrdeset i petoj professi, uz svog generala „crnog papu“ koji je u Rimu, čine jezgra reda. – Svežinu svoje volje, versko oduševljenje i disciplinu neguju u „duhovnim vežbama“, koje svaki izdržava četiri nedelje godišnje. Red duhovnih vežbi je sastavio Lojola. One svedoče da je vrlo dobro poznavao ljudsku dušu i znao njome upravljati.
3. Odmah u prvim decenijama svoga života imao je taj red neobične uspehe u Indiji, Japanu, Kini i u Americi, gde su jezuiti uredili državu Paragvaj. Što dalje, uspevali su sve više. Mnogo veći su im uspesi među „jereticima“. Po svim zapadnim zemljama (za Katarine II i u Rusiji) otvarali su svoje srednje škole i univerzitete, gde su davali zaista dobro obrazovanje u humanističkom pravcu. Učenika su imali ne samo iz rimokatoličkih krugova, nego i iz boljih kuća drugih vera. Njihovi internati bili su ugodni i uz izvesne pogreške slobodoumno uređeni. Time im se upliv širio u najbolje društvene krugove, a upotrebljavali su ga u korist svoje crkve. Na vladare i velike dostojanstvenike su uticali kao ispovednici.
4. U svetu ih gledaju sa nepoverenjem poglavito zbog tzv. jezuitSKOG morala po kome su dozvoljena i nemoralna sredstva za neku svetu svrhu; dalje, ako to traži viša svrha, može se čovek i krivo zakleti, tj. zakleti se na ono što misli, a ne na ono što govori. Rad i uticaj im je uvek nevidljiv. Zbog teške borbe sa njima gonjeni su iz država i red im je ukinut krajem XVIII v., a obnovljen je početkom XIX v.
Na svim poljima nauke ima jezuita velikih radnika, osobito u političkim i prirodnim naukama (biolog Vasman, antropolog Mukerman, sociolog i moralist Katrajn itd.).
Valja pomenuti da se protiv njih borio veliki mislilac francuski Paskal.
5. U borbi protiv protestanata i drugih svojih protivnika služila se Rimska crkva i inkvizicijom. To je sud za iznalaženje i proganjanje „jeretika“. Inkvizitori su u istragama bacali ljude na muke. Smrtne kazne koje je inkvizicija izricala izvršavala je državna vlast. Za suzbijanje knjiga koje pišu protiv učenja i reda Zapadne crkve ustanovio je Tridentski sabor indeks (spisak) zabranjenih knjiga. Indeks postoji i danas.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *