ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
II. Апостоли и њихов рад
 
а) Апостол Павле
 
1. Нова вера се брзо ширила по Палестини и даље, а власти су је све жешће сузбијале. Како су многи Јевреји у Дамаску прешли у хришћанство послао је синедрион тамо свога повереника, младог човека Савла из Тарса, да похвата обраћене и да их доведе у Јерусалим на суд. Тај Савле, који је и пре сузбијао хришћанство (смрт Стеванова), јесте потоњи апостол Павле.
Рођен је у дијаспори, у граду Тарсу у покрајини Киликији на југоисточној обали Мале Азије, свакако у време Христова рођења. Његова породица је морала припадати бољем средњем сталежу, јер је имала права римских грађана. У вери и националним осећањима васпитан је строго по традицијама свога народа. У живом и богатом трговачком граду Тарсу негована је наука и грчка култура, те је имао прилике да већ у детињству научи грчки и да се, барем донекле, упозна са грчком филозофијом. Доцније су га послали у Јерусалим где је “седео крај ногу” рабина Гамалила. Ту је као фанатичан чувар вере и народа, и као фарисејски син, ушао у ред фарисеја. Против хришћанства се борио, јер је у њему видео опасност за отачку веру и за живот и наде свог напаћеног народа. У Христову веру је обраћен чудесним начином на путу у Дамаск (Дап 9, 1-30). Крштен је у Дамаску и ту је одмах почео да ради за хришћанство. Пошто се одатле уклонио од својих гонитеља, боравио је три године у Арабији, а затим је почео свој прави апостолски рад. Име Павле је вероватно грчка форма имена Савле.
2. Павле је ширио Христову веру у најкултурнијим крајевима Римске државе, где је она касније најјаче процветала. Својом усменом и писменом проповеђу доказивао је да је Христова вера за све народе, а уска јеврејска са својим обредима да престаје важити са доласком Христовим. Тим радом је хришћанство заправо постало светска вера. Због такве проповеди морао је водити велику борбу, и то не само са противницима хришћанства, него и са хришћанима који су остали верни јеврејским прописима и обичајима (номисти). Неуморно је огранизовао хришћанске општине, стално водио о њима бригу и давао савете својим сарадницима. Тај велики рад је могао Павле обавити, јер је уз необичну бистрину ума, добро хеленистичко образовање, потпуно знање јеврејског и грчког језика, имао неуморну вољу и стално одушевљење за свој задатак (2 Кор 11 гл.). Писани остаци његова рада јесу четрнаест његових посланица. Павле по своме раду стоји пред свима апостолима, а историја света има разлога да га броји међу своје највеће људе.
Свој апостолски рад обавио је ап. Павле на три велика путовања.
3. На првом путовању, које је било најкраће, походио је Павле острво Кипар, а затим малоазијске градове Антиохију, Иконију и Листру. Значајно је за религиозност тога краја и времена, што су многобошци мислили за Павла и његовог пратиоца Варнаву да су богови и хтели да им принесу жртву. Непријатељи су га пратили у стопу и побунили су против њега народ, те је засут камењем. Кад је дошао к себи вратио се натраг у Антиохију Сирску одакле је и пошао (год. 45-46).
4. Између првог и другог Павловог путовања пада Апостолски сабор, који је одржан у Јерусалиму 51. год. и на којем је хришћанска црква одељена од јеврејске вере. До тога сабора је дошло овако: хришћани јеврејске народности сматрали су своју нову веру само наставком старе вере, поправљеном јеврејском вером. Због тога је код тих хришћана у Антиохији избило незадовољство, што људи из других вера и народа постају хришћани, а не испуњавају прописе Мојсијева обредног закона (обрезање, прања, постови и сл.). Дошло је до спорова. Ни поједини апостоли се нису слагали у томе питању. То тзв. номистичко расположење хришћана-Јевреја било је врло опасно, јер да је узело маха хришћанство би било сведено у оквир јеврејске националне вере и обредности, а не би постало вера духа, и вера свега света. Павле је отишао у Јерусалим да са осталим апостолима реши то питање. На сабору је решено да се при ступању у хришћанство не морају примити Мојсијеви обредни прописи. То решење је било особито важно за даље ширење и развијање хришћанства. Апостолски сабор је важан и стога, што показује да је у духу Христове цркве саборно, а не лично решавање верских питања (Дап 15, 1-35).
5. После тога сабора креће Павле на своје друго путовање. Обишао је општине које је основао на првом путовању, затим је отишао у Фригију и Галатију – покрајине у средини Мале Азије, те је избио на море према Македонији у коју је и прешао. Пут преко Филипија и Солуна, на коме је био гоњен и затваран, довео га је у Атину. Његова знаменита проповед о Богу непознатом на атинском ареопагу јесте први сусрет Христове вере са грчком филозофијом и чини посебну страну историје света. Ипак је више успеха имао у богатом, просвећеном и поквареном Коринту, где је основао општину и боравио једну и по годину дана. Јевреји су му свугде, па и ту, сметали те је извсфен и пред грађанске власти. Из држања тих власти према његовом раду видимо како су се у прво време уопште држале државне власти према хришћанству: не тиче их се (Дап 15, 35). У Антиохију се вратио преко Ефеса.
6. Око 54. г. пошао је Павле на своје треће и последње путовање. Прошао је кроз Малу Азију и настанио се у Ефесу, где је проповедао преко две и по године живећи, као и иначе, од својих руку. Одатле се борио и против номиста који су кварили његово дело по Малој Азији. Из Ефеса, као приморског трговачког града са јаким страначким прометом, разношена је нова вера на све стране света. Први већи покрет многобожаца против хришћанства догодио се ту, но не из верских, него из трговачких разлога (златар Димитрије). Због насталих немира оставио је Ефес, прешао у Грчку и Македонију и упутио се у Јерусалим (Дап 19, 21. – нарочито 20, 17-38).
У Јерусалиму су били незадовољни Павловим схватањем хришћанства и многи хришћани. Они су заједно са некрштеним Јеврејима, који Павлу нису могли да опросте прелаз хришћанима, о његовом доласку узбунили народ и склопили заверу против њега. Заповедник римских чета затвори Павла у тврђаву, да би спречио опасне нереде у граду. Како је узрујање и даље трајало, пошаље га у Кесарију римском прокуратору да поведе против њега истрагу и да му суди. Првосвештеник јерусалимски је тражио да Павле буде предат јеврејском суду, но није успео, јер је Павле тражио да му се као римском грађанину суди у Риму. После две године заточења у Кесарији буде отпраћен у Рим (61. г.). Будући да није био обичан злочинац кретао се у Риму скоро слободно међу члановима римске општине (custodia libera, Дап 21, 15. – 28, 31). За две године је била његова парница окончана и он је ослобођен. О даљој његовој судбини нема за неко време историјских података. Можда је ишао у Шпанију. Године 67. опет је у Риму. У то доба почиње Нерон да гони хришћане и тада је уз многе друге и он изгубио живот. Како је био римски грађанин, убијен је часном смрћу – мачем.

Comments are closed.