NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
v) Sveta braća Ćirilo i Metodije
 
1. Rodom su iz Soluna. Otac im se zvao Lav i bio je viši činovnik u solunskoj oblasti. Neki misle da su sveta braća bila slovenskog porekla, no verovatnije je da su bili Grci. Kako su u okolini Soluna u ono doba živeli Sloveni, morali su oni od detinjstva znati slovenski.
2. Konstantin, koji je tek docnije u monaštvu nazvan Ćirilom, rođen je 827. g. Vaspitan je Carigradu, možda kao drug maloletnog cara Mihaila III ili kog drugog člana carske porodice. Učitelj mu je bio najučeniji čovek tadašnjeg doba, Fotije, potonji patrijarh carigradski. Konstantin je zbog učenosti svoje dobio naziv – filozof. Pošto je rukopoložen za prezvitera, bio je neko vreme patrijaraški knjižničar, a zatim predavač filozofije. Metodije, stariji brat Konstantinov, odao se posle svršenog obrazovanja vojničkoj upravnoj službi. Upravljao je neko vreme jednom oblašću u kojoj je bilo Slovena. Zatim je otišao na maloazijski Olimp, gde je bilo dosta manastira i tu se pokaluđerio. Možda je i tu bio u dodiru sa Slovenima, koje je Justinijan II u VII veku naselio u Maloj Aziji.
3. Konstantin je počeo svoj rad na širenju hrišćanstva 851. godine kada je išao među Saracene – muslimane, da sa njima vodi prepirke o hrišćanskim dogmama. Sa toga puta je i on otišao na Olimp i tu su se braća, jamačno, spremala za svoju misiju među Slovenima. Pre nego što su otišli Slovenima bili su još među Hazarima, koji su živeli između Crnog i Kaspijskog mora. Tom prilikom su proveli duže vremena na Krimu gde je bilo hrišćanstva već od I veka. Odatle su poneli mošti apostolskog propovednika Klimenta Rimskog koga je car Trajan prognao na Krim, gde je i pogubljen.
U to doba bili su stigli u Carigrad poslanici moravskog kneza Rastislava. Bili su došli sa molbom da car Mihailo III i patrijarh Fotije pošalju u Moravsku propovednike hrišćanske vere, koji će propovedati i služiti Božju službu na slovenskom jeziku, što nisu činili nemački sveštenici. Car i patrijarh su im poslali Konstantina i Metodija.
4. Rastislav je kao vladar morao želeti da mu narod primi hrišćanstvo. Živeći u bliskom susedstvu sa kulturnijim narodima morao je osetiti da se njegov narod može samo tako održati ako pri-hvati prosvetu i kulturu. Međutim, kakve veće kulture nije moglo ni kod Slovena biti bez hrišćanske vere, kao što je bez nje nije bilo ni kod jednog evropskog naroda. Osim toga, Rastislav je mogao doći u bližu vezu sa drugim vladarskim domovima i državama samo kao vladar hrišćanske države. Pored svega toga, nije mogao pristati na to da u njegovoj državi i dalje Nemci šire hrišćanstvo. To doba je bilo doba stvaranja država, jedna je pomerala svoje granice na štetu druge i mešala se u poslove druge. To se nije činilo samo ratovanjem i silom, nego vrlo često i verom. Kad bi koji narod primio od drugoga hrišćanstvo, dospeo bi u neku političku zavisnost od njega. U zemlju je došlo, barem u prvi mah, tuđe sveštenstvo, koje je vaspitalo sebi naslednike i uticalo na državni život. Slovenske zemlje su i inače donekle zavisile od Nemaca, pa Moravci nisu želeli da tu zavisnost još pojačaju verom i crkvom. Ako je Rastislav hteo da bude slobodniji prema Nemcima, on je morao želeti samostalnu crkvu, jer u srednjem veku se ne može zamisliti državna samostalnost jednog naroda bez njegove crkvene samostalnosti. Zbog toga se on obraća Vizantiji, koja je dalje od njegove države i koja nema u njegovoj državi šta da traži.
5. I u Vizantiji je ta misija unapred spremana, jer slovenski apostoli kreću na put već potpuno spremni za veliki posao koji ih čeka. Taj veliki posao bio je u tome da kod Zapadnih Slovena polože hrišćanstvo na narodnu osnovu. To znači: da služe službu Božju na narodnom jeziku, da spremaju sveštenike u samom narodu i da zasnuju narodnu književnost na slovenskom jeziku. Za taj veliki poduhvat – za zasnivanje svoje narodne i hrišćanske kulture – nisu Sloveni imali mogućnosti. Nisu imali ni svojih pismena. Konstantin im je sastavio pismenicu (glagolica), preveo je sa Metodijem sa grčkog na slovenski najpotrebnije knjige za bogosluženje i one odlomke Svetog pisma koji se čitaju na bogosluženjima. Taj posao je morao biti mnogo ranije rađen. – Jezik na kojem su pisali bio je jezik makedonskih Slovena, koji se pre hiljadu i sto godina nije mnogo razlikovao od jezika Zapadnih Slovena.
6. Pošto su se tako spremili, prionuli su slovenski apostoli svom velikom delu.
Oni su neumorno propovedali i spremali radnike za dalji posao. Krstili su Rastislava i njegovog rođaka Svatopuka. „Slušajući veličija Božja svojim jezikom“, Sloveni su se radovali ali Nemci nisu. Počelo je suzbijanje njihovog uticaja na Slovene u veri, prosveti i državnim poslovima. Zbog toga su se upustili u borbu sa novim propovednicima. Naročito su im zamerali bogosluženje na slovenskom jeziku. Na zapadu su mislili da se bogosluženje može dostojno obavljati samo na ona tri jezika na kojima je Pilat napisao natpis na Spasiteljev krst: hebrejski, grčki i latinski (trojezičnici, pilatovci).
7. Vest o novim propovednicima iz Vizantije, ili tužba na njihov rad, otišla je u Rim do pape Nikole I, pod čiju vlast su ti krajevi potpadali. Sv. braća budu pozvana u Rim da se tamo vidi šta oni rade. Oni su, posle četrdeset meseci rada među Slovenima, krenuli na put u Rim. Mada su bili iz Carigradske patrijaršije, odazvali su se tome pozivu jer Zapadna i Istočna crkva behu tada još zajedno, a krajevi u kojima su radili potpadali su pod vlast rimskog patrijarhata. I na tom putovanju su radili svoje delo. Duže su se zadržali kod kneza Kocelja na Blatnom jezeru u Panoniji. Dali su mu slovenske knjige i naučili su pedesetoricu njegovih ljudi slovenskom pismu. Propovedali su i u hrvatskim krajevima kroz koje su morali proći. U Rim su stigli 868. godine, noseći sobom mošti sv. Klimenta.
– Nikola I beše međutim umro i njih je dočekao papa Hadrijan II. Dočekani su lepo, jer su nosili Rimu veliki dar – mošti jednog od prvih rimskih episkopa i pokornost jedne nove crkvene provincije.
– U Rimu je njihov rad bio odobren, priznato im je pismo a pravo da vrše bogosluženje na slovenskom jeziku. Slovenske svete knjige su ležale za vreme svečane službe na časnoj trapezi, a posle toga je služena slovenska služba u nekoliko rimskih hramova.
Konstantin je umro u Rimu 869. godine zakaluđerivši pedeset dana pred smrt i primivši ime Ćirilo. Bilo mu je četrdeset i dve godine. „U jednom smo jarmu orali brazdu – rekao je Metodiju – ja sada padam na njivi, a ti nastavi što smo počeli.“
8. Metodije se vratio sa mnogo rukopoloženih svojih učenika, možda već tada, kao arhiepiskop panonsko-moravski. To znači da je crkvena uprava kod Slovena postala nezavisna od nemačkih episkopa. Kako je u to vreme bio ustanak moravskih i polapskih Slovena protiv Nemaca, ostao je Metodije u Panoniji. No nemački sveštenici ga odvuku u Pasau, gde ga je osudio sabor njihovih episkopa i Ludvig nemački car, te je dopao tamnice. Tek posle dve godine bude on oslobođen na zauzimanje pape Jovana VIII. Nemci su i dalje slali u Rim tužbe na Metodija i on je ponovo išao da se opravda. I opet je odobrena slovenska služba „pisana slovima koja je pronašao Konstantin filozof, jer su i apostoli govorili svim jezicima“. No Metodija je pratio u Rim jedan opasan čovek i njegov prikriveni neprijatelj. To je bio sveštenik Vihing, koji je na želju Svatopukovu rukopoložen u Rimu za episkopa njitranskog, ali da se ima pokoravati svome arhiepiskopu Metodiju. Taj čovek je bio u duši protivnik svega što su među Slovenima radila sv. braća. Jer, među Slovenima je postojala struja koja je naginjala Nemcima. I Vihing je bio nemački prijatalj. On je, kao episkop, toliko spletkario protiv Metodija kod kneza, naroda i pape, da ga je Metodije najzad prokleo i ostavivši sve otišao u Carigrad. U Carigradu su ga i car i patrijarh svečano primili, kao čoveka koji je dobro obavio veliki zadatak koji mu je poveren. No ipak se vratio među svoje Slovene i umro je 885. godine u Velehradu.
9. Metodije je znao da dalja sudbina njegova dela zavisi od toga ko će mu biti naslednik, zato je odredio sebi za naslednika svoga učenika Gorazda. No Vihing je to sprečio oklevetavši kod pape Stevana VI i Metodija i njegova odabranika Gorazda. U samoj zemlji je nastala borba između Metodijeve stranke i stranke latinskog obreda, kojoj je stajao na čelu nesrećni Vihing. Borba je brzo okončana time što su pristalice Metodijeve bačene u tamnicu i prognane iz zemlje. Prvi su prognani najbliži učenici sv. braće: Kliment, Sava, Naum, Gorazd i Anđelar. Gorazdu i Savi je izgubljen trag, a ostala trojica su došla preko Beograda među Južne Slovene, Bugare i Srbe. Neki su dospeli u Hrvatsku i Češku. U Moravskoj se Svatopuk odrekao samostalnosti svoje crkve i pokorio se nemačkoj i rimskoj nadmoći, čime je izneverio jedno veliko delo. No slovenske službe i knjige u Moravskoj ipak nije nestalo. Ona se sklonila u zabita sela i u pokoji manastir. Isto je tako bilo u Češkoj, gde je slovenska služba živela još pred kraj XI veka u Sazavskom manastiru. Možda je i dalje gde-gde živela.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *