NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
X. Islam
 
1. U VII i VIII veku stradalo je od osvajačkih Arapa skoro celo Istočno rimsko carstvo, a na zapadu njegovi bivši južni krajevi. Ti osvajači su bili fanatični nosioci jedne nove vere – islama. Zato je zajedno sa državom stradala i hrišćanska crkva u tim krajevima. Udar je bio tako jak da se crkva na istoku od njega nikada više nije oporavila.
2. Islam. Ta reč znači predanost Božjoj volji i njome se zove vera koju je u početku VII veka osnovao arapski trgovac Muhamed. On je u svome religioznom zanosu imao vizije i mislio je da mu u njima arhanđeo Gavrilo objavljuje Božju volju; da ga Bog poziva za svoga proroka i da mu predaje pravu veru koju valja objaviti ljudima. Svoju veru je sastavio iz verovanja arapskih plemena, iz jevrejske vere i hrišćanstva. Obe te vere je mogao poznavati, jer je u Arabiji bilo i Jevreja i hrišćana.
3. Versko učenje islama i propisi za pobožan život nalaze se u Kuranu, knjizi koja je „pala s neba“ i koja traži da joj se doslovno veruje, a što naređuje da se ispunjava. Osnova islama je da je samo jedan Bog – Alah, a Muhamed da mu je prorok. Mojsije je Muhamedov preteča, a najveći mu je preteča Isus, sin Marijin. Iako je islam jednobožačka vera, on ipak nije mogao da shvati Boga kao biće duhovno i neograničeno. Uz jednoboštvo važna je tačka u islamu verovanje u predodređenje i fatalizam. K’smet, sudbina, odredila je svakome unapred tok života, namenila mu je sreću ili nesreću i tome se valja mirno predati. Božji sud, večne nagrade i kazne zamišlja islam čulno, zemaljski. Glavne dužnosti koje ta vera propisuje svojim sledbenicima jesu: da budu duševni (milostinja i zadužbine), da se mole Bogu pet puta dnevno, da vrše obredna pranja, da idu u Meku u hadžiluk svetom kamenu, da poste u određene dane, da ne piju vina i da ne jedu neka jela. No svi su ti strogi propisi o uzdržljivosti oslabili time što je islam dozvolio mnogoženstvo. Najsvetija dužnost svakoga vernika je da širi islam makar i mačem. Sledbenici islama zovu se muslimani.
4. U prvi mah nije Muhamed imao mnogo pristalica u svome gradu Meki. Pravo širenje njegove vere i sa njome i vlasti počinje tek kada se sa svojim pristalicama iselio iz Meke u Jatrib – Medinu, što je bilo 622. godine (hidžra) od kada muslimani broje godine. Tu je on uredio, na osnovu svoje vere, političku zajednicu i pošao na Meku. Osvajanje Meke bilo je osvajanje Arabije (630). Njegovi naslednici, kalifi, bili su kao i on i političke i verske poglavice naroda i države. Država im je bila teokratski uređena.
5. Kad su se arapska plemena jednom verom ujedinila u narod, postala su ubrzo svetska sila. U svoja dva osvajačka pohoda osvojili su Palestinu, Siriju, Persiju, Egipat, Tripolis, pa ostatak severoafričkih kolonija (Kartagu) i u Evropi Španiju. Tu je njihovu dalju poplavu zaustavio „francuski brijeg“ (732. Karlo Martel). Na istoku su otišli do reke Inda. Carigrad su opsedali dva puta, pri kraju VII i početkom VIII veka, oba puta bez uspeha. U svima tim zemljama je hrišćanstvo i dalje postojalo pod muslimanskom vlašću, ali skrhano, a u nekim krajevima ga je sasvim nestalo.
Kad se kod Arapa stišao ratni polet, počela se i kod njih razvijati kultura. Negovali su razne nauke, kao matematiku, lekarstvo, filozofiju i dr. Ta kultura nije prešla na pokorene narode i napredak joj nije bio trajan, jer je verski fatalizam mnogo sputavao sve snage arapskog naroda.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *