ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
IX. Сеоба народа и црква
 
1. Већ крајем четвртога века није Западно римско царство било више кадро да се брани од варварских племена која су одавно нападала његове границе. Када су та племена и народи почели своју сеобу по Европи, они су за неких сто година срушили Западно римско царство и основали на његовом земљишту своје државе. Латина је почело нестајати. Повукли су се у градове и временом се измешали са дошљацима.
2. Главни су од тих народа били: а) Западни Готи, који су после упада у Македонију, Илирију и Грчку пустошили по Италији; 410. године су под Аларихом опљачкали Рим. б) Вандали; они су са Свевима и Аланима пустошили Галију и Пиринејско полуострво; основали су своје Вандалско царство на месту североафричких колонија (Картага); одатле су пљачкали Сицилију, Корзику и друга острва, а дошли су једном и у Рим. в) Бургунди на Рајни и Рони. г) Источни Готи, који су под Теодорихом Великим основали своју државу у Италији. Поред тих германских племена, прешли су као вихор средњом Европом Хуни са својим владарем Атилом. Они су били и пред Римом.
3. Сви ти народи, осим Хуна и Авара, били су још пре сеобе углавном крштени и већином аријевци. Имали су своје самосталне народне цркве. Западни Готи су имали преведену Библију још у четвртом веку. Превео ју је епископ Вулфила (Готско писмо, Codex argentus у Упсали).
4. Као варвари, пустошили су ти народи у својим померањима богате и културне крајеве римске државе. У том пустошењу је страдала и црква, рушени су и пљачкани манастири, црквена добра су сатирана, хришћански народ је пропадао и падао у робље. Но ма колико да је црква страдала у сеоби народа, значај сеобе за њену историју је ипак велики. У том великом светском метежу дошла су на домак западној цркви аријанска племена и она их је постепено превела у своје крило. Сем тога је крстила још некрштена германска племена. Највећи историјски задатак који је западна црква обавила међу тим народима је заснивање хришћанске културе, што није могло потпуно успети међу античким народима. Та култура је негована кроз цео средњи век и са тих основа се развија до данас.
5. Црква је имала у таквом своме раду јак ослонац у Франачкој држави. Карло Мартел је 732. године зауставио на границама Франачке државе арапску најезду и тиме спасао нови хришћански свет на западу. Његов унук, Карло Велики, ишао је цркви наруку у њеном просветном раду и уређењу, ширио је и силом хришћанство међу некрштеним Германима (Саси). У његовој пространој царевини обновљено је Западно римско царство (800. године). После распадања те царевине увучена је и западна црква у општи метеж; просвета је нагло пропадала, у црквеној управи је настао неред. То време је “мрачни век” у животу западне цркве. Тек када се почела сређивати Немачка, у којој је поново васкрсло Западно римско царство, почео је да се диже и сређује и живот у цркви.

Comments are closed.