ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
VIII. Хришћански живот
(Штиво)
 
1. Римска држава је исувише нагло постала хришћанска. Сразмерно мала мученичка црква расла је од Константина до VII в. необично брзо. Зато има разлике између хришћана ранијих времена и хришћана слободног доба. Некад су људи ступали у цркву зато што су по убеђењу већ били хришћани и знали за сву збиљу своје нове вере, те је зато и примали. У новом времену је друкчије. Сада свет не ступа у цркву само зато што је веру унутрашње примио, него врло често из неких спољашњих разлога: неки што је рођен у њој, неки што то траже државни закони, неки можда из користи, неки што је такав дух времена и обичај бољих кругова. Све се то јасно огледа у тадашњем хришћанском животу. У целом државном и друштвеном животу тога доба измешане су хришћанске мисли и спољашњи знаци вере са паганским начелима и обичајима који се тешко искорењују.
2. Тадашњи живот и обичаје познајемо врло добро из хришћанске књижевности и многих других историјских споменика. У то доба има хришћанских кућа са лепим натписима: “Нека Бог благо-слови твој улаз и излаз!”, “Буди, Господе, милостив кући овој и свима који су у њој!”, “Нека је Господ над нама!” На опекама од којих се куће граде утиснут је хришћански знак. Христова писмена, крст или друго обележје хришћанства налазимо на постељама, на укосницама, чешљевима, наруквицама, прстењу, кашикама, домаћим судовима, чашама и жишцима. Имамо женске и мушке одеће са утканим златним иконицама и крстовима. Знамо да се ништа није почињало без знака крста: тај знак је чињен над обућом и одећом пре него што се облачила; људи су се крстили кад су полазили од куће или на пут и кад су се враћали кући, кад су седали за трпезу и устајали итд. Али као што је у изради хришћанских домаћих ствари тадашњег доба помешана стара уметност са хришћанским мотивима, исто се тако мешала паганска сујета са хришћанском вером и душама оних који су те ствари употребљавали. О томе нам јасно говоре тадашњи проповедници.

 

То мешање се види необично реско на овом примеру: под утицајем хришћанства закони су укинули ударање жига на робове који беже од господара. Но у ово ново доба добили су такви робови на врат железни оковратник са урезаним речима: “Држи ме јер бежим и предај ме томе и томе”. Крај тога је био урезан – монограм Христова имена.
3. Хришћанска проповед о томе да је рад и потребан и частан није у доба слободе имала успеха као пре. Виши сталежи су живели по старом, у нераду и забави, а хришћанска маса, талог великих градова, била је нерадна и бунтовна као и пре. Свет је површно схватао морал: одлазио је у цркве да слуша добре проповеднике, да им кличе и пљеска и одмах затим је одлазио у циркус или на трке да настави свој нехришћански живот.
4. Ружна црта тадашњег хришћанског друштва била је нетрпељивост и сплеткарење. Тога је било особито у Цариграду и већим градовима. Туђе мишљење се грубо прогонило и није се бирао начин да се неко склони с пута. Често су страдавали и најбољи људи у таквој борби, која је пренета у црквени живот из дворског и политичког живота. Тако су страдали Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти.
5. Све то још не значи да је био ослабио дух Христове вере, јер он не може ослабити. То значи да је број неубеђених хришћана био превелик према броју правих и озбиљних. Ти истински хришћани су сред таквих прилика још већи и светлији. На њих, као на хришћански квасац, сручено је одједном премного паганског брашна. Квасац вере и морала није могао то брашно тако брзо да прожме и преради. Прекратак је био онај рок, колико је било суђено да још живи антички свет, који је могао само да пропадне, а не да се препороди. (Запад је пао у V в., а Исток се сужује кроз векове на све мању област.) У таквим приликама црква је могла само да блажи, лечи и теши. Није могла препородити цео један свет који је постепено умирао.
6. Црква је давала своју помоћ и утеху особито својим делима милосрђа.
У другом периоду влада опште сиромаштво, такође знак пропадања државе. Државна управа је бивала непоштена и расипала је. Због тога су порези били тако велики и тешки да су се многи одрицали својих имања. Нагомилали су се велики поседи у једној руци. Људи су продавали своју децу да плате порезе или да дођу до парчета хлеба. Василије Велики потресно нам слика стање једнога оца, који се бори, кога сина да прода. “Најстаријег? – Та он ми је првенац! Најмлађег? – Али он је још тако нејак! Средњег? – Он ми је најмилији!”
Опште сиромаштво су пратила и друга зла: људски понос је пао, свет се навикао на робовање, просјаци су преплавили земљу, неморалан живот је узео маха, на све стране је било нахочади.
7. У таквим приликама није више било довољно општинско милосрђе као у првом периоду. Организовано је шире и јаче милосрђе: водила га је цела црква преко својих манастира и нарочитих установа за помоћ болесника и изнемоглих. Црква је могла то чинити, јер је и она поклонима и завештањима стекла латифундије и други иметак. Главни радници на томе послу били су епископи са мноштвом ђакона, ђакониса, параволана и економа. Уз њих је радио велики број правих хришћана који су давали другима понешто од свога имања или цело своје имање.
а) Стални пријатељ бедних био је Василије Велики. Он им је дао све своје имање, па је имао права да и од других тражи за сиротињу неку жртву. То је чинио у својим проповедима. Његова установа Василиас казује да је и ту био организатор великог замаха. То је била насеобина крај Кесарије у Кападокији, нов град за болесне, старе и за сиротињу која хоће да ради. Уз храм, болнице и лекарске станове дигао је разноврсне радионице. У томе, у спајању помоћи са радом, лежи величина његове установе. Такве установе је дизао и по другим дијецезама. Григорије Богослов упоређује задужбину свога друга са величином пирамида и вавилонских зидова и са другим необичним грађевинама старога света. Ако се људска дела мере по љубави која је у њих уложена и по благослову који доносе свету, онда Григоријеве речи нису говорничко претеривање.
б) Јован Златоусти је живео најскромније посред престоничког сјаја, али је зато хранио неко време дневно по 7700 сиромаха и дигао је у престоници две болнице. У прогонству је откупљивао робље даровима који су му стизали од пријатеља. Много је проповедао о помагању сиротиње, па једном приликом каже: “Веле ми, сваки дан говориш о милостињи! А зар се непослушни ђаци смеју тужити што им учитељ понавља једно те исто?” – Његова верна помагачица је била ђакониса Олимпијада из Цариграда. Била је необично богата и даровита. Није хтела да пође за једног царског рођака, него је трошила своје имање на сузбијање беде.
в) Запад, већ по своме практичном духу, не заостаје за Истоком у борби са друштвеном бедом. Међу првима је и ту Амвросије из Милана. Какви су били његови појмови о добрим делима видимо из овог случаја: када је један епископ продао златне црквене ствари да би откупио неке ратне заробљенике, те му је црква остала на стакленом путиру, Амвросије га је овако бранио од приговора: “Корисније је чувати за Бога душе него злато. Јер онај који је послао апостоле у свет без злата, скупио је и цркву без злата. Дуги списак откупљеног робља вреди пред Богом више од сјајнога злата”. – Блажени Августин је био ових начела у помагању сиротиње: “Црквено добро је заправо сиротињско добро, а нама је дато да њиме само управљамо.” Није му било свеједно како црква долази до новца којим ће чинити добро: “Ко разбаштини свога сина да би завештао цркви, тај нека тражи другога, а не Августина, да преузме то наследство. Уздам се у Бога да га неће наћи”. – Вредно је споменути и мишљење блаженога Јеронима који каже да је све оно што имамо више од хране и одела наш дуг сиротињи. – Римски епископ Гргур Велики такође се много бринуо за црквене добротворне установе.

Comments are closed.