NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
VIII. Hrišćanski život
(Štivo)
 
1. Rimska država je isuviše naglo postala hrišćanska. Srazmerno mala mučenička crkva rasla je od Konstantina do VII v. neobično brzo. Zato ima razlike između hrišćana ranijih vremena i hrišćana slobodnog doba. Nekad su ljudi stupali u crkvu zato što su po ubeđenju već bili hrišćani i znali za svu zbilju svoje nove vere, te je zato i primali. U novom vremenu je drukčije. Sada svet ne stupa u crkvu samo zato što je veru unutrašnje primio, nego vrlo često iz nekih spoljašnjih razloga: neki što je rođen u njoj, neki što to traže državni zakoni, neki možda iz koristi, neki što je takav duh vremena i običaj boljih krugova. Sve se to jasno ogleda u tadašnjem hrišćanskom životu. U celom državnom i društvenom životu toga doba izmešane su hrišćanske misli i spoljašnji znaci vere sa paganskim načelima i običajima koji se teško iskorenjuju.
2. Tadašnji život i običaje poznajemo vrlo dobro iz hrišćanske književnosti i mnogih drugih istorijskih spomenika. U to doba ima hrišćanskih kuća sa lepim natpisima: „Neka Bog blago-slovi tvoj ulaz i izlaz!“, „Budi, Gospode, milostiv kući ovoj i svima koji su u njoj!“, „Neka je Gospod nad nama!“ Na opekama od kojih se kuće grade utisnut je hrišćanski znak. Hristova pismena, krst ili drugo obeležje hrišćanstva nalazimo na posteljama, na ukosnicama, češljevima, narukvicama, prstenju, kašikama, domaćim sudovima, čašama i žišcima. Imamo ženske i muške odeće sa utkanim zlatnim ikonicama i krstovima. Znamo da se ništa nije počinjalo bez znaka krsta: taj znak je činjen nad obućom i odećom pre nego što se oblačila; ljudi su se krstili kad su polazili od kuće ili na put i kad su se vraćali kući, kad su sedali za trpezu i ustajali itd. Ali kao što je u izradi hrišćanskih domaćih stvari tadašnjeg doba pomešana stara umetnost sa hrišćanskim motivima, isto se tako mešala paganska sujeta sa hrišćanskom verom i dušama onih koji su te stvari upotrebljavali. O tome nam jasno govore tadašnji propovednici.

 

To mešanje se vidi neobično resko na ovom primeru: pod uticajem hrišćanstva zakoni su ukinuli udaranje žiga na robove koji beže od gospodara. No u ovo novo doba dobili su takvi robovi na vrat železni okovratnik sa urezanim rečima: „Drži me jer bežim i predaj me tome i tome“. Kraj toga je bio urezan – monogram Hristova imena.
3. Hrišćanska propoved o tome da je rad i potreban i častan nije u doba slobode imala uspeha kao pre. Viši staleži su živeli po starom, u neradu i zabavi, a hrišćanska masa, talog velikih gradova, bila je neradna i buntovna kao i pre. Svet je površno shvatao moral: odlazio je u crkve da sluša dobre propovednike, da im kliče i pljeska i odmah zatim je odlazio u cirkus ili na trke da nastavi svoj nehrišćanski život.
4. Ružna crta tadašnjeg hrišćanskog društva bila je netrpeljivost i spletkarenje. Toga je bilo osobito u Carigradu i većim gradovima. Tuđe mišljenje se grubo progonilo i nije se birao način da se neko skloni s puta. Često su stradavali i najbolji ljudi u takvoj borbi, koja je preneta u crkveni život iz dvorskog i političkog života. Tako su stradali Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti.
5. Sve to još ne znači da je bio oslabio duh Hristove vere, jer on ne može oslabiti. To znači da je broj neubeđenih hrišćana bio prevelik prema broju pravih i ozbiljnih. Ti istinski hrišćani su sred takvih prilika još veći i svetliji. Na njih, kao na hrišćanski kvasac, sručeno je odjednom premnogo paganskog brašna. Kvasac vere i morala nije mogao to brašno tako brzo da prožme i preradi. Prekratak je bio onaj rok, koliko je bilo suđeno da još živi antički svet, koji je mogao samo da propadne, a ne da se preporodi. (Zapad je pao u V v., a Istok se sužuje kroz vekove na sve manju oblast.) U takvim prilikama crkva je mogla samo da blaži, leči i teši. Nije mogla preporoditi ceo jedan svet koji je postepeno umirao.
6. Crkva je davala svoju pomoć i utehu osobito svojim delima milosrđa.
U drugom periodu vlada opšte siromaštvo, takođe znak propadanja države. Državna uprava je bivala nepoštena i rasipala je. Zbog toga su porezi bili tako veliki i teški da su se mnogi odricali svojih imanja. Nagomilali su se veliki posedi u jednoj ruci. Ljudi su prodavali svoju decu da plate poreze ili da dođu do parčeta hleba. Vasilije Veliki potresno nam slika stanje jednoga oca, koji se bori, koga sina da proda. „Najstarijeg? – Ta on mi je prvenac! Najmlađeg? – Ali on je još tako nejak! Srednjeg? – On mi je najmiliji!“
Opšte siromaštvo su pratila i druga zla: ljudski ponos je pao, svet se navikao na robovanje, prosjaci su preplavili zemlju, nemoralan život je uzeo maha, na sve strane je bilo nahočadi.
7. U takvim prilikama nije više bilo dovoljno opštinsko milosrđe kao u prvom periodu. Organizovano je šire i jače milosrđe: vodila ga je cela crkva preko svojih manastira i naročitih ustanova za pomoć bolesnika i iznemoglih. Crkva je mogla to činiti, jer je i ona poklonima i zaveštanjima stekla latifundije i drugi imetak. Glavni radnici na tome poslu bili su episkopi sa mnoštvom đakona, đakonisa, paravolana i ekonoma. Uz njih je radio veliki broj pravih hrišćana koji su davali drugima ponešto od svoga imanja ili celo svoje imanje.
a) Stalni prijatelj bednih bio je Vasilije Veliki. On im je dao sve svoje imanje, pa je imao prava da i od drugih traži za sirotinju neku žrtvu. To je činio u svojim propovedima. Njegova ustanova Vasilias kazuje da je i tu bio organizator velikog zamaha. To je bila naseobina kraj Kesarije u Kapadokiji, nov grad za bolesne, stare i za sirotinju koja hoće da radi. Uz hram, bolnice i lekarske stanove digao je raznovrsne radionice. U tome, u spajanju pomoći sa radom, leži veličina njegove ustanove. Takve ustanove je dizao i po drugim dijecezama. Grigorije Bogoslov upoređuje zadužbinu svoga druga sa veličinom piramida i vavilonskih zidova i sa drugim neobičnim građevinama staroga sveta. Ako se ljudska dela mere po ljubavi koja je u njih uložena i po blagoslovu koji donose svetu, onda Grigorijeve reči nisu govorničko preterivanje.
b) Jovan Zlatousti je živeo najskromnije posred prestoničkog sjaja, ali je zato hranio neko vreme dnevno po 7700 siromaha i digao je u prestonici dve bolnice. U progonstvu je otkupljivao roblje darovima koji su mu stizali od prijatelja. Mnogo je propovedao o pomaganju sirotinje, pa jednom prilikom kaže: „Vele mi, svaki dan govoriš o milostinji! A zar se neposlušni đaci smeju tužiti što im učitelj ponavlja jedno te isto?“ – Njegova verna pomagačica je bila đakonisa Olimpijada iz Carigrada. Bila je neobično bogata i darovita. Nije htela da pođe za jednog carskog rođaka, nego je trošila svoje imanje na suzbijanje bede.
v) Zapad, već po svome praktičnom duhu, ne zaostaje za Istokom u borbi sa društvenom bedom. Među prvima je i tu Amvrosije iz Milana. Kakvi su bili njegovi pojmovi o dobrim delima vidimo iz ovog slučaja: kada je jedan episkop prodao zlatne crkvene stvari da bi otkupio neke ratne zarobljenike, te mu je crkva ostala na staklenom putiru, Amvrosije ga je ovako branio od prigovora: „Korisnije je čuvati za Boga duše nego zlato. Jer onaj koji je poslao apostole u svet bez zlata, skupio je i crkvu bez zlata. Dugi spisak otkupljenog roblja vredi pred Bogom više od sjajnoga zlata“. – Blaženi Avgustin je bio ovih načela u pomaganju sirotinje: „Crkveno dobro je zapravo sirotinjsko dobro, a nama je dato da njime samo upravljamo.“ Nije mu bilo svejedno kako crkva dolazi do novca kojim će činiti dobro: „Ko razbaštini svoga sina da bi zaveštao crkvi, taj neka traži drugoga, a ne Avgustina, da preuzme to nasledstvo. Uzdam se u Boga da ga neće naći“. – Vredno je spomenuti i mišljenje blaženoga Jeronima koji kaže da je sve ono što imamo više od hrane i odela naš dug sirotinji. – Rimski episkop Grgur Veliki takođe se mnogo brinuo za crkvene dobrotvorne ustanove.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *