ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
VII. Монаштво
 
1. У првим вековима хришћанским уздржавали су се хришћани од свега што пружа овај свет и живот: од забављања, од лепе ношње, друштвених почасти, од уживања у јелу и пићу и од брачнога живота. Тај дух уздржљивости није само хришћански. Било га је у верама и пре хришћанства, а одрицали су се светског уживања и озбиљнији филозофи, као стоици и питагорејци. Такво презирање светских уживања, или барем равнодушност према њима, појављује се у временима када се људи озбиљније брину за своју душу. Код хришћана је одрицање ишло дотле да су остављали своје породице, своја имања и места и одлазили у пустињу да живе до крајности уздржљиво. Број таквих хришћана се врло намножио у доба два последња гоњења, за Деција и Диоклецијана. То су монаси, иноци.
2. Колевка хришћанског монаштва је у Египту. Када је црква дошла до мира и слободе није престало то “одлажење” (грчки анахоретство), него га је било још и више. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Анахорети кидају све везе са људским друштвом, живе потпуно усамљено у каквој рушевини, пећини или колиби и лишавају себе сваке угодности, па и онога што је преко потребно: редовне хране, сна и одмора. Отац анахоретства је св. Антоније Велики. – Други, ублаженији, начин монашког живота је “општежиће” (киновија). Општежиће је организовао Пахомије, бивши официр. Он је скупио под своју управу много монаха да живе по истим правилима и под истом управом радећи заједнички земљу или занате. Код њих је било све заједничко: и послови и имање и храна; нико није имао ништа свога. Монаси нису били свештеници, али је у већим њиховим насеобинама био и по један свештеник да им обавља богослужења. Те насеобине се зову манастири. Пахомијева сестра је уредила први женски манастир. Заслугом Василија Великог раширило се монаштво врло брзо из Египта по целом истоку. Он је саставио правила за монашки живот и по тим правилима источни монаси и данас живе. Монаси су се рано почели бавити науком и пословима милосрђа. Због тога су стекли у цркви велико поштовање и одлучан уплив. Њихове су се насеобине развиле у велике, неимарски значајне грађевине око којих се хришћански народ радо скупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде за економију, имали су манастири и болнице, уточишта за старе, конаке за путнике, па и лековите бање.
3. Монашки живот и њихови доживљаји имају своју књижевност. То су описи живота појединих монаха – житија (хагиографије), њихове поуке и размишљања искуснијих монаха. Неки већи писци су прераћивали поједина житија у својим уметничким приповеткама и поукама за живот (Толстој, А. Франс, Г. С. Петров). Житија испитује и наука о верском животу људском (психологија вере).

Comments are closed.