ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
IV. Црквена наука и књижевност
 
а) Полет књижевности
 
1. Црквена књижевност, која је почела да се развија у доба страдања цркве, дигла се у доба мира на врло висок степен. Први разлог тог књижевног полета је у томе што опште образовање код хришћана расте већ од III века надаље. Занимање за верску науку било је на све стране врло живо. Пређашњег туђења хришћана од класичног образовања беше с временом нестало. Класици се сада код њих и читају и тумаче, штавише и у чисто хришћанским школама. Проучавање старих грчких писаца, песника и филозофа препоручује особито Василије Велики, а Григорије Богослов сматра глупаком свакога ко мисли да је знање опасно по веру. Сем тога, доба Константиново стоји на граници двају времена: стара, античка култура тежи своме паду, а нова, хришћанска, почиње да се изграђује. У таквим временима много се расправља и пише. Трећи разлог полета је у томе што су хришћански писци тога доба били темељно школовани, особито у IV и V веку који се обично зову златно доба хришћанске књижевности.
2. Између књижевности источног и западног дела цркве има у овом периоду извесне разлике. Источњаци предњаче у свему, а западњаци преводе или прерађују дела великих источних богослова. Тако је пре свега због тога што је грчки, и источњачки дух уопште, одувек волео висока и истанчана размишљања, а западњаци су се бавили практичним пословима. Грци стварају филозофију и уметност, а Латини државу и законе. Друго, због тога што образованост међу западним хришћанима није била толика као на истоку. На западу још дуго мисле да нема ничега заједничког “између Атине и Јерусалима, између академије и цркве”. Зато видимо у књижевности овога доба да Грке занимају висока и тешка питања о Светој Тројици, о науци и вери, а Латини говоре о дужностима хришћана у животу и о устројству цркве. Зато јереси обично ничу на истоку: мишљења се оштро разилазе тамо где се дубље мисли.
3. Правац богословској науци дају у ово време богословске школе: александријска, антиохијска и касније едеско-низибијска. Оне потичу још из првог периода.
Гране богословских наука које се у ово доба негују јесу: апологетика, полемика и догматика, тумачење Светог писма, историја цркве и практично богословље. – Најобичнија књижевна врста је проповед. Проповеди из IV и V века имамо непрегледно мноштво. Велики говорници, у већини случајева, нису писмено предавали своје проповеди јавности, него су их брзописци бележили за време самога говора и затим су умножаване. Тадашњи писци износе своје мисли врло радо и у облику писама, затим у опширним расправама, у књигама и томовима. За полемику се употребљава дијалог или тријалог. Све те књижевне врсте су наслеђене из старога доба. Чисто је хришћанско излагање мисли у катихетичким питањима и одговорима. – Са развијањем богослужења развило се јако и црквено песништво. У песми су се често расправљала и верска питања, песмом су ширене неке мисли у шире слојеве, па се и препирало у песми. – Сва та стара књижевност писана је на грчком, латинском, сиријском и другим источним језицима. Код нових европских народа отпочиње писменост и књижевност са примањем хришћанства.

Comments are closed.