PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE – I OPŠTI DEO

 

PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
OPŠTI DEO
 
v) Julijan apostata
 
1. Iako je od 313. godine bilo jasno da hrišćanstvo pobeđuje, stara vera nije priznavala svoj poraz i vodila je borbu dalje. Naravno sada već samo knjigom, a ne vlašću. Tu borbu je vodio obilnom i ozbiljnom literaturom neoplatonizam. To je bio filozofski i verski pravac sa kojim je hrišćanstvo imalo i pre posla, no sada ga je napadao ozbiljnijim oružjem. U tom duhovnom pravcu, koji možemo nazvati i verom, bile su spojene misli velikog filozofa Platona sa najraznovrsnijim tadašnjim verovanjima i praznovericama, naročito iz istočnih religija. Neoplatonizam je imao i svoje svete knjige sa proroštvima (orakula), imao je misterije, obrede, bogosluženja i sl. Štaviše, Hrista nije prezirao, već ga je smatrao čovekom neobičnih darova i uzvišenog života. Od svojih sledbenika je tražio moralan, strog, asketski život. Drugim rečima, neoplatonizam je bio tako udešena filozofska vera, da je mogao nadomestiti hrišćanstvo kod obrazovanog sveta i kod prostog naroda. Tako su se barem njegovi predstavnici nadali. Imao je pristalica među boljim duhovima sa kojima je valjalo da se hrišćanski pisci ogledaju.
2. Sa tom borbom, koja je htela da hrišćanstvo potisne, vezano je ime Konstancijeva naslednika cara Julijana. On je bio preduzeo da sa carskog prestola, pomoću državne vlasti, osigura život veri za koju se bio oduševio. To je ujedno poslednji pokušaj rimske države da skrši novu i ponovo digne staru veru. Julijan je odrastao kao hrišćanin, no odrekao se hrišćanstva, zbog čega ga istorija zove otpadnikom – apostatom. Taj njegov korak tumače prilike u kojima je odrastao, iako ga ne opravdavaju.
Kada je Konstancije sa svojom braćom seo na presto, pobijeni su svi oni članovi carske porodice za koje se mislilo da bi mogli smetati novim vladarima. Tako je ubijen i njihov stric, a otac Julijana i Gala. Njih dvojicu, kao decu, slučajno je mimoišla smrt. Julijan je, dakle, od detinjstva imao razloga da žali svoje carske rođake. Konstancije ih je obojicu dao da se vaspitaju za monahe, da bi tako bio potpuno miran od njih. Nespretno asketsko vaspitavanje njihovih verskih učitelja kvarilo je Julijanovu dušu i on se rano naučio da pod maskom lažne pobožnosti krije svoje prave osećaje. Učitelji ostalih nauka radili su smišljenije. Pod njihovim rukovodstvom on je pročitao i naučio sve što je bilo potrebno da zavoli helenizam, staru veru i stari red u državi.
Kada je bilo već jasno da će Konstantinova loza ostati bez naslednika, počnu spremati Julijana za budućega vladara. No i dalje su ga uhodili i pleli oko njega dvorske spletke, naročito za vreme školovanja u Atini. Tako je postao još pritvorniji i još više je omrznuo politiku koja se u državi vodila. Najzad je bilo došlo vreme da Julijan uzme u svoje ruke vlast nad celom državom. Njegove legije su ga u Galiji, gde je bio omiljen upravitelj i cezar, proglasile za avgusta i pošle sa njime na Konstancija. Konstancije je pre sudara umro. Tada se Julijan otvoreno odrekao hrišćanstva.
3. Julijan je smatrao svojim glavnim vladarskim zadatkom ponovno dizanje stare vere. Ali on nije mislio onu grubu i preživelu veru, nego preporođenu neoplatonizmom i drugom filozofijom. Širi krugovi su ostali ravnodušni prema tim pokušajima. – Julijan je otpuštao hrišćane iz državne službe, iz vojske je uklonio hrišćanske znake, oduzeo je crkvi sve povlastice, naredio je da se srušeni neznabožački hramovi dignu na trošak onih koji su ih porušili. Svojim školskim zakonom (362) isključio je hrišćane iz višeg obrazovanja. Jevreje je pomagao da dignu jerusalimski hram (Hristovo proroštvo), no to nije uspelo. Isto su tako ostali bezuspešni njegovi pokušaji sa dizanjem neznabožačkih bolnica, uvođenjem posta, propovedanjem i sl. Inače je i pismeno napadao hrišćanstvo.
4. U državi je nastalo veliko uznemirenje i među hrišćanima i među neznabošcima. U nekim krajevima je došlo i do krvavih sukoba. Rana smrt Julijanova učinila je kraj svim njegovim pokušajima, kojima su se rugali baš oni radi kojih ih je preduzimao. Poginuo je 363. godine u ratnom pohodu na Persijance. Vele da su mu poslednje reči bile: „Tandem vicisti Galillaee!“ (Galilejče, ipak si ti pobedio!) Kako se na samrti nije mogao nadati da će iko nastaviti delo koje je on započeo, verovatno da je umro sa takvim mislima.