ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
X. Хришћански живот
(Штиво)
 
У хришћанском животу првога периода истичу се нарочито три црте: 1) осећање заједнице и братства свих хришћана, 2) с тиме у вези воља да се међусобно штите и помажу и 3) необично верско одушевљење са којим лако подносе све недаће па и смрт и које им надахњује сав живот.
1) Назив браћа, којим су се звали међусобно први хришћани, није био само празна реч. Јер мада је међу првим хришћанима било разлике и по сталежима и по иметку и по народности, та се разлика није опажала ни у домаћем животу, ни у црквеном животу, ни у опхођењу уопште. Роб је нпр. могао постати члан јерархије, чак и епископ, а међу хришћанима, који су иначе били слободни људи и на извесном положају, уживао је част која приличи његовом црквеном положају. – Имућније хришћанке су без зазора залазиле забитим улицама у сиромашне хришћанске домове и тамо обилазиле болесне и убоге. Гледајући то, незнабошци су говорили: “Види, како се љубе и како су готови да умру један за другога”. – Тај осећај братства и заједнице протезао се од општине до општине. Путујући учитељи и нарочити гласници су носили поздраве и писма из једне у другу, те већ у најраније доба стоје у писменој вези малоазијске општине са општинама у Галији, да не говоримо о везама Рима са Картагом и Коринтом. Бригу једне општине осећа друга као своју бригу. Кад је у једној гоњење, друге је храбре, кад настане мир, шаљу се честитке, кад је где какав раздор, одмах се јављају друге да мире. Јер, како каже на крају II в. један хришћански противник: “Њихов први законодавац их је уверио да су они сви међу собом браћа и они се невероватно ужурбају чим се нешто деси што се тиче њихових заједничких интереса”. (Лукијан)
2) Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се у њиховом милосрђу. Милосрђе чини имену старих хришћана највећу част коју су им признавали и њихови противници. Милосрђе није било нешто узгредно и мање важно у хришћанском животу, већ њихова стална свакодневна дужност на коју их је, уосталом, опомињала свака страна јеванђеља и поуке њихових учитеља. По томе се познавало да су хришћани и без тога је сама вера са својим даровима, по Павлу, само прапорац који звечи. За милосрђе и помоћ својих ближњих имали су најшире поље, јер већи део хришћана био је спао на туђу помоћ ма у ком облику. У апостолско доба вршио је ту дужност најпреданије ап. Павле који је, често у незгодним приликама, скупљао по својим општинама добровољне прилоге за сиромашну општину у Јерусалиму.
Иначе се свака општина бринула за своје оскудне, болесне и слабе чланове. Мора да су у томе погледу многи врло много лично чинили, јер један незнабожац бележи да су многе хришћанке дошле до просјачког штапа тиме што су испоклањале сиротињи све што су имале. Но брзо се увиђа да се личном милостињом не може учинити толико колико заједничком, те се образује општински каритативан рад. Сваки даје у заједничку благајну колико и шта може; што даје, било у новцу, било у храни, он даје Богу; онај који добија, добија од Бога. То су приноси – oblata. Тиме је морална вредност милостиње неизмерно повећана према тадашњим паганским даровима народу. Владари и великаши тадашњег времена су такође често просипали народу храну, новац и забаве, но само зато да стекну или очувају наклоност тога народа. Заједничком милостињом располаже епископ, а при деоби му помажу ђакони и удовице. У већим местима су водили сталне спискове оних којима је потребна помоћ.
У првом реду су помагали удовице и сирочад. Особито удовице и сирочад исповедника и мученика за веру. У списима тадашњег времена та се дужност стално наглашава, штавише и због тога да би људи мирније душе примали мучеништво. Обична је ствар била да имућнији узимају сирочад под своје. Велики црквени писац Ориген био је усвојеник. Много су се бринули за своје сужње по тамницама, на пустим острвима и по рудницима. Они су редовно похађани, ношене су им понуде, кад је било потребно подмићивани су стражари да се сужњима олакша положај. И о њима су вођени списи, а брига за њих ишла је тако далеко да је владар Лициније строго забранио та похађања. Иначе је ђаконима била званична дужност да се старају о тим страдалницима, ма и по цену личног страдања.
У којој су мери бринуле хришћанске општине за своје болеснике и неспособне за рад видимо по томе што је римска општина хранила дневно неких 1500 невољника. Ту долази и откупљивање робља. Не правних робова, јер црква у то, као у законити поредак, није дирала, него заробљеника које су разбојници или варвари при својим упадима у покрајине и градове одводили и уцењивали. Необично леп пример тога милосрђа имамо за епископа Кипријана у Картаги (253. г.) кад су разбојници одвели робље из Нумидије. Тада је у Картаги на брзу руку скупљено преко 100.000 сестерција за њихов откуп. Већ овде можемо рећи да је углед римске цркве порастао нарочито због њене издашности у случајевима невоље.
Особито је упадало у очи тадашњем свету хришћанско сахрањивање мртвих. У томе су, иначе скромни, хришћани ишли чак до раскоши. Јер свет је увек држао много до пристојног погреба, а нарочито у оно доба. У тој ствари су хришћани ишли и преко граница општине и сахрањивали су кад је требало и нехришћане. Такве су прилике биле у доба куге, када су незнабошци бежали од својих болесника и мртвих, а када су хришћани, лечећи остављене, умирали и сами. Јер, веле они: “Не можемо поднети да се слика Божја и створ његов баца за храну дивљим птицама и зверима, него ћемо је вратити земљи од које је узета, па ако је и непознат човек учинићемо му ту дужност уместо рођака, кад их нема.” Овамо спадају и даће за покојнике. Хришћани знају да су даће нехришћански обичај, али их ипак држе стога што се том приликом чини милостиња сиротињи. Шта је хришћанско милосрђе према живима и мртвима значило каже нам потоњи отпадник Јулијан, који у томе види главне разлоге успеха и ширења хришћанства.
Од дужности гостопримства није био разрешен ниједан хришћанин, а спадало је у дужност у првом реду свештеницима. Оно је сматрано тако важним да Тертулијан опомиње своју жену, да се у случају његове раније смрти не удаје за нехришћанина, јер код њега неће моћи угошћавати хришћанске путнике. Ту дужност није, наравно, могла вршити општина, него појединци. Налазимо ипак у то време на друмовима кроз пусте крајеве и хришћанске гостионице за путнике.
Када се, уз ово, сетимо још и тога да су општине морале помагати оне своје службенике који су остављали своје редовне послове због црквених, јасно је да су издаци појединих општина били велики. Давало се много, а када се дешавало да неком оскудном треба помоћи, они хришћани који немају сувишка постили су по неколико дана да би намакли што им је потребно за помоћ другом. Налазимо да се рад и стицање у то доба препоручује углавном зато да би се сиротиња могла помагати.
Наравно да су у тако милосрдној средини могли и недостојни искоришћавати хришћанску доброту. Но хришћанске општине се већ врло рано држе начела да способнима за рад дају рад, а милостињу само неспособнима. Забележена је у оно доба реч: “Нека ти се милостиња озноји у руци, пре него што је даш.” Древни спис хришћански Учење дванаесторице апостола даје упутства како треба поступати са онима који “тргују са Христом”, тј. који хоће да живе на рачун вере. Нико, ни путник ни проповедник, нема права на храну и помоћ више од два дана. Ако пак у верском заносу тражи јела или новца, одмах га треба као варалицу одагнати. Иначе се, почевши од Павлове речи: ко не ради нека и не једе, хришћанима стално препоручује да раде. Лењивцу се уопште не признаје да може бити верник. Општине су биле дужне да нађу посла за своју сиротињу или да их упуте у другу општину на рад, што је и чињено.
Када узмемо у обзир да се хришћанске општине нису бринуле само за оне којима је потребна милостиња, него и за оне који могу и хоће да раде, онда у старом хришћанском друштву имамо једну нарочиту црту: умели су своје друштво и у привредном погледу да уреде онако, како је то једино правилно: на основу љубави и рада.
3) Најлепши знак колико је вера старих хришћана била тврда и колико су се њоме одушевљавали јесте без сумње то, што су за њу ишли и у смрт. Но поред тога мучеништва, које су многи желели па се често и сами пријављивали властима (што црква није дозвољавала), цео живот хришћана је био низ мучеништава за које је требало велике душевне снаге. Хришћанима је унапред речено да ће брат брата пре-давати у смрт и отац сина. То се дословно догађало. Родитељи су због вере тужили своју децу и мужеви жене. Но где и није било тога морао је бити мучан живот хришћана у још необраћеним породицама. – Потресно је читати како један отац хоће да одврати своју кћер од хришћанства и мучеништва: “Оборио се тада на ме да ми ископа очи, но само ме је озледио… дође ми отац из града сав ојађен говорећи: смилуј се, кћери, мојој седој коси, смилуј се оцу, ако сам достојан да ме тако зовеш. Кад си под овом руком тако лепо узрасла, кад сам те више волео него сву твоју браћу, немој ме срамотити пред људима… и поче да чупа своју седу браду и да је баца по земљи и паде лицем на земљу и говораше тако да нема створа којега се не би коснуло”. – Слично је када жена паганка нариче за мужем хришћанином, кога воде на смрт: “…Смилуј ми се господару мој! Погледај на свога најдражега сина; камо си нагао, што нас мрзиш?” Или, кад младог сремског епископа Иринеја моле родитељи и жена да не буде мученик. У такве јаче драматичне случајеве хришћанског породичног живота можемо убројити и писмо врло младог Оригена, које пише своме оцу у тамницу и моли га да нипошто не преврне вером за љубав породице. – У таквим приликама, тешко је рећи коме је било теже, но јасно је да је у тих хришћана била неизмерна душевна снага и да су живели у речи: “Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан”. Но и осим тих и таквих случајева, који су били врло чести, био је хришћански живот тежак и тамо где није долазило до породичног слома и мучеништва. Нпр. тамо где у дан жениног поста муж паганин позива пријатеље на част; где закључава не само смочницу него и хлеб, када наиђе хришћанин кога треба угостити; где сумња у њено поштење када она одлази на ноћно богослужење, и мисли да она врача и мађијa када крсти постељу и јело; где јој забрањује да иде по тамницама и сл. Или тамо где лепо однеговане хришћанске девојке морају да оставе родитељски дом и недељама да лутају по шумама. У тешким приликама, где се “муж који већ нема разлога да буде љубоморан, одриче жене која је постала смерна и стидљива, и некада попустљиви отац сина који му је постао послушан; где некада благи господар тера са очију роба који му је постао потпуно веран”, требало је много снаге не само да се хришћански гине, него и да се хришћански живи.
Своју снагу и одушевљење не показују први хришћани само у трпљењу. Они су и борбени. Хришћански писци отворено нападају многобоштво, ругају му се јавно. На судовима упадају појединци у расправу и храбре своју браћу; прате их на губилиште; јатимице се гурају пред суд, не би ли приморали судију или да све погуби, или да пусти окривљеног; местимице разбијају идоле.
Што се тиче привредног живота, хришћани раде све послове и налазе се у свим сталежима. Морали су остављати само оне позиве који су стајали у некој вези са многобоштвом или су служили неморалу: кипарство, глумачку вештину, гладијаторски занат, давање новца под камату и сл. Но из разних тадашњих писаца видимо да није било увек лако оделити хришћане од свих тих позива и послова. Бивало је приговора да су хришћани лењивци и да нико од њих нема користи. Од тих је приговора хришћане успешно бранио писац Тертулијан, показујући на примерима да их има у свим позивима и пословима.

Comments are closed.