ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ – I ОПШТИ ДЕО

 

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО
 
V. Црквена управа – свештенство
 
1. Као што је прва, јерусалимска, општина почела свој живот као потпуно уређено друштво са својим члановима и старешинама, тако је живела и свака друга хришћанска општина. У свакој су хришћани били подељени на народ и свештенство или лаике и јерархију (клер). Тако је одредио Спаситељ (Лк 10, 16; Дап 20, 28).
Јерархија је настала овако: апостоли нису могли стално и лично обављати старешинске дужности у свакој општини коју су основали. Њихова је дужност била да иду и проповедају, и да с времена на време обићу своје општине, но и то су могли чинити само за свога живота. Да би општине ипак имале своје старешине, апостоли су у њима предавали своја старешинска права и дужности својим заменицима, а са њих су та права и те дужности прелазиле даље и на потоња поколења. Ап. Павле нпр. намешта Тимотија за свога заменика у Ефесу, а Тита на Криту и даје им упутства како да воде цркву. Ти апостолски заменици добили су назив епископа – надзорника, и свакој општини је стајао по један на челу. Епископ је утврђивао веру и чувао је од кварења, бдио је над моралом и редом међу својим хришћанима, обављао је богослужења и располагао је црквеним иметком у споразуму са члановима своје општине.
Епископ једне општине није имао власти над епископима друге, али су били у већој части епископи оних места у којима су апостоли основали цркву и дуже у њој живели, а која су места била и иначе политички важна као Јерусалим, Антиохија, Ефес, Александрија, Рим.
2. За све те послове није био у свакој општини довољан само епископ, особито не тамо где је хришћанство прелазило из града у села. Због тога од почетка у појединим општинама раде уз епископа и презвитери – старешине. Њих су постављали апостоли или епископи како ап. Павле упућује Тита да чини. Презвитер је деловао по овлашћењу свога епископа уз њега у граду или у селу. У местима где је уз епископа било по више презвитера било је разлике између епископских и презвитерских дужности и достојанства. У местима где је био довољан један епископ, није упадала у очи разлика између његовог степена и презвитерског.
3. Већ у Јерусалиму су апостоли, у споразуму са народом, наместили себи помоћнике за економске послове и старање о болесницима и сиротињи. То су били ђакони – слуге, који су уз своје послове проповедали и помагали при богослужењу. Таквих послова око имања, сиротиње и болесних било је у свакој општини, у току вре-мена су се умножили, и због тога су свуда намештани ђакони. Где је било потребно и по седморица, као у Јерусалиму.
Та три степена су од почетка сачињавала јерархију.
До VI в. било је у цркви и ђакониса. То су биле часне удовице или девојке које су обављале ђаконске дужности код болесника, при крштењу итд. Када се црквени, нарочито богослужбени живот почео јаче да развија, установљено је и ниже свештенство: ипођакони, певачи, читачи и вратари. Те су службе настале око почетка III в.
4. Прве епископе и друге клерике постављали су апостоли и предавали им власт и дужност полагањем руку на главу уз молитву. Свакако још за апостолског времена уобичајен је нарочит изборни ред. Кандидата је бирала цела општина, која добро познаје живот појединих, да би постао епископ или уопште свештеник онај који је умнији, светији и у врлинама одличнији, те да после не буде смутње и пребацивања. Када је биран епископ у некој општини, долазили су на избор епископи из ближих градова, који су га и рукоположили. Гласало се узвиком “аксиос!” – достојан је! Затим је кандидат рукополаган.
Каквих особина треба да је свештеник прописао је ап. Павле у посланицама Тимотеју и Титу и на то се при избору пазило. Људи са тежим телесним манама и робови, без дозволе господара, нису могли бити свештеници. – Не само ђакони и презвитери, него и епископи су могли бити ожењени људи.
5. Чланове јерархије није редовно издржавала општина, јер се већином састојала од сиротиње. Они су се издржавали од онога шта је ко имао или шта је зарадио својим трудом, а по примеру ап. Павла. Но како је Христос рекао да је посленик достојан своје хране, већ у најраније доба почели су се скупљати добровољни прилози и десетак за издржавање цркве и за потребе свештенства. – Од недостојних нису примали прилоге или су их враћали.
6. Хришћанске општине су биле једна према другој самосталне што се тиче располагања својим имањем, реда при богослужењу, реда у хришћанском животу и у бирању своје јерархије. Но ипак су зато биле једна с другом у тесној вези и пазиле су на то да се свуда одржава иста вера и ред. Због тога су епископи путовали један другом да се споразумевају и држали су мање и веће састанке и саборе. Многи, религиозношћу и светим животом нарочито надахнути хришћани (харизматици), утврђивали су такође од општине до општине исту веру. Знак духовног јединства најстаријих цркава је и то што су свештеници и лаици када иду у другу општину носили са собом писмо свога епископа да би их у новом месту признали за хришћане.
 

 


Сл. 1. Пресек кроз спратове катакомби
 
7. У свима општинама се помно пазило на чистоту моралног живота. У мањим преступима је епископ опомињао и корио, а већи грешници су се морали исповедати пред целом црквом и дуже времена испаштати свој грех. Њих нису пуштали у храм, него су стајали или клечали у притвору, није им давано св. причешће, носили су покајничко одело итд. Највећа казна је била искључење из хришћанске заједнице. Кога је искључила једна општина, тога ни друге нису примале у заједницу.

Comments are closed.