NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
PROPOVED JEROSHIMONAHA NILA NA DAN SPOMENA PREPODOBNOG NILA, SORSKOG ČUDOTVORCA, 7. MAJA
 
Slaveći radosno i svesveto sećanje na našeg prepodobnog Oca Nila, pažljivo pogledajmo kakvim se životom i kakvim dobrodeteljima on uspeo na visinu svetosti i prepodobnosti.
Ali, pre svega, da objasnimo naslov ili zvanje – prepodobni.
Taj naziv vodi poreklo od reči podoban. Na primer, ako neki slikar sačini sliku ili portre živog čoveka, onda taj portre može biti podoban tome čoveku. A ako drugi, iskusniji u toj umetnosti naslika još bolji i sličniji portre onda ovaj drugi u poređenju sa prvim biva prepodoban; mada je i prvi podoban, ovaj drugi biva podobniji.
Kada je stvarao čoveka, Bog je rekao: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju (Post. 1, 26). Zato svaki čovek, po svojoj razumnoj duši, ima obraz i lik svoga Tvorca Boga. Ali taj Božiji lik se ne vidi u svima. Jer svako ko je sebe oskrnavio mnogim gresima, valjajući se u grehovnom blatu kao svinja, pomračio je i obezličio lik Božiji i upodobio se nerazumnim životinjama. Koliko je tek takav daleko od lika Božijeg! A oni koji se čuvaju od grehovne nečistote i dobrim delima upodobljavaju svome Gospodu Bogu, u njima je duševni obraz divan i svetao i sličan svom Tvorcu. I ako se ko usrdnije trudi da ugodi Bogu, onda u njemu jače sija obraz i lik Božiji.
Ko od blagočestivih mirjana nastoji da ugodi svome Vladici, živeći u strahu Božijem i hodeći po svim stazama Gospodnjim bez poroka, u duši njegovoj lik Božiji podoban je Bogu. A ko, odrekavši se od sveta i primivši monaški čin, neguje velike podvige besupružničkog života i čuvanje besporočne čistote i posvednevno podvizavanje u umrtvljavanju sebe, u duši takvog, koji ugađa Bogu više od mirjanina, lik Božiji je podobniji Bogu. I zato, ugodivši Bogu u monaštvu, naziva se prepodobnim. Mnogi bogougodnici se lako upodobljavaju Hristu smirenjem, krotošću, milosrđem, nezlobivošću, nelicemernom ljubavlju i drugim dobrodeteljima koje nastaju bez većeg napora. I upravo oni koji žive u svetu mogu i treba da se upodobljavaju Njemu ovim dobročinstvima. Nije potreban trud da bi čovek bio druželjubiv, milostiv, krotak, nezlobiv, smiren. Kakav je to trud nikoga ne uvrediti, ne ubiti, ne ukrasti, ne želeti tuđe, ne lagati, ne osuđivati, ne prekorevati i tvoriti ostale dobrodetelji bez posebnog napora, kojima oni koji čestito žive ostvaruju svoju hristolikost? Ali, mali je broj onih koji se upodobljavaju Hristu i Njegovom stradanju, mukotrpnom nošenju krsta i raspeću. Pred očima našim je sada vinovnik našega slavlja, Nil prepodobni. Jer on, da bi vernije oslikao u sebi Hrista Raspetoga i učinio se prepodobnim Njemu, uzeo je na sebe krst monaštva, i, strpljivo ga noseći, svakodnevno se raspinjao na njemu i umirao, govoreći Hristu: „Ubijaju nas za Tebe svaki dan“ (Ps. 44, 22). O istinski pobedniče Hristov, Nile prepodobni! Ti ne samo da si podoban Hristu Gospodu svome u tvom duhovnom raspinjanju, već si uistipu prepodoban Njemu, podobniji od ostalih.
Slušatelji! Smrt je dvojaka: prirodna i duhovna, koja je smrt grehu. Prirodna je za sve, a duhovna samo za dobrovoljne. Jer Gospod kaže: „Ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme svoj krst“; znači, On ne primorava nikoga, samo ko sam to dobrovoljno želi. Pogledajmo, dakle: za nekog je smrt samo jedna – prirodna a za prepodobnog Hristovog ugodnika dve: prvo duhovna, a zatim prirodna. Ne može biti časna pred Gospodom prirodna smrt, ukoliko joj ne prethodi duhovna. I niko neće zadobiti večni život ako pre prirodne ne umre duhovnom smrću. I niko neće ući u život večni ako umrtvljavanjem ne izbaci iz sebe grehovne želje. O, kako je blažen ko se naučio da pre smrti postane mrtav za greh i pre polaganja u grob sahrani svoje strasti u svom umrtvljenom telu!
Eto takvom je smrću, pre smrti, posvednevno umirao prepodobni Nil, Otac naš. I kada su svet i đavo pokušavali da ga svedu sa krsta svojim laskanjima, uvek su ga zaticali mrtvim i nepokretnim. Jer kao što se neko gnuša mrtvog tela koje izjedaju crvi, tako je i prepodobni Nil prezirao ovaj svet, kao mrtav, bez nade na večni život, neprestano izjedan crvima svakodnevnih briga meteži i nevolja. I tako su od njega odlazili svet i đavo, bez uspeha i sa stidom.
Umirao je prepodobni Nil i telom svojim, raspinjući sve plotske želje različitim usmrćivanjima: „A koji su Hristovi, raspeše telo (po rečima Apostola) – sa strastima i željama.“ (Gal. 5, 24). Kako je samo jak đavo odomaćen u nama i malo od koga pobeđen! Najčešće mnogi bivaju pobeđeni njime. A što je najžalosnije od svega, ponekad uspeva da obori i svete. Toliko je silan neprijatelj – telo naše! Snažan i uporan demon, jer neprekidno napadajući, trudi se da pobedi i time nanosi mnoge rane podvižniku. To je najbolje rekao jedan Sveti Starac: „Ako neko može da podnese tugu ploti, taj neka ostavi sve i beži od ovoga sveta, kao Izrailj od Faraonovog ropstva.“ Naziv vredan razmišljanja: tuga ploti. Gde gospodari telo, a duh mu robuje, tu nije velika tuga ploti u ovom životu, ali će biti u budućem – u paklu ognjenom. A gde se duh grudi da vlada telom, tu je neprestana tuga, muka i borba protiv ploti, koja ratuje sa duhom, nekad prirodnim, a nekad od iskušivača nasrtljivim strelama greha. I onaj koji može da nosi tugu ploti, uistinu je pravi monah; jer ovo breme suviše je teško za naš duh, kao trulo telo za živog čoveka.
U istoriji se pominje neki mučitelj, car Tirenski, koji je mučio zarobljenike ovakvim nečovečnim mučenjem: tela mrtvih je čvrsto vezivao za žive, naslanjajući lice na lice, ruke na ruke, noge na noge; tako je živi nosio mrtvoga dok ga ovaj ne bi umorio smradom svoga gnjilog leša. O, kakvo užasno mučenje!
Sličan je spoj tela i duha. Greholjubivo telo, uvek želeći poročne slasti je kao smrdljivi leš. „Usmrdješe se“, kaže Sveti David, „i zagnojiše se rane moje od bezumlja mojega“ (Ps. 38, 5). A duh koji se muči da ugodi Bogu je kao živi čovek koji gleda u večnost. Oh, kako je teško živom čoveku da nosi privezano za sebe mrtvo telo! O, kako je veliko breme duhu da nosi, tj. da trpi telesne grehovne prohteve i pohote! To spominje Apostol, govoreći: ,Ja, jadni čovek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove (Rim. 7, 24)? Želju imam da se oslobodim.“
Zato je istinski monah i hrabar podvižnik onaj koji može besprekorno da nosi tugu tela.
Ko hoće da se uveri u monaštvo prepodobnog Nila, neka ne istražuje njegove vidljive podvige. Takvo istraživanje će biti uzaludno: jer smirenoumni Otac naš na ove moguće načine se starao da sakrije podvige svoje od ljudi, živeći usamljeno u keliji u neprohodnoj pustinji, predajući se umom i srcem Bogu; sve je tajno činio, samo Bogu vidljivo: teške podvige i različito umrtvljavanje tela; jer se naš Bogonosni Otac naučio od velikih svetilnika sveta, proslavljenih u monaštvu, da ništa ne čini javno pred ljudima; pošto drevni monasi koji življahu u etipatskim pustinjama i skitovima nisu smatrali da je dostojno monaha ako neko zna za dobro delo koje je učinio; već su mislili da je svojstvo monaha tvorenje dobrodetelji o kojima, osim Boga, niko od ljudi ne zna. Kakvo božansko rasuđivanje božanstvenih „muževa! Kakvo visoko smirenje anđela u telu! Zar može onda neko da ispita trud monaha pogruženog u dubinu smirenja? Uistinu, „nestadoše ispitivanja i proveravanja monaških trudova od strane znatiželjnih mirjana“, jer je „srce“ smirenoumnog monaha duboko“. Tu stranu istinskog monaštva negovao je u sebi prepodobni Nil u sve dane, sve do ovog časnog predstavljenja Bogu. A od svega je najčudesnije to da ne samo u životu, nego i posle smrti, nije želeo nikakvih ljudskih pohvala, kao što je poznato iz zaveštanja koje je napisao svojim učenicima. Kakvo čudo, braćo! Kakvo neizmerno i visoko smirenje Velikog Oca!
Tako, kada pogledate na ove, shvatićete da je on bio savršen monah, koji je dobro znao da ugasi sve ognjene strele lukavog i razori sve mreže demonske. Jer, ko znalački seče lukave mreže đavolske, zar nije smirenouman? Ovaj veliki Otac naš slobodno je mogao da kaže o sebi Apostolske reči: „Tako se borim, ne kao onaj koji bije vjetar, neto iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga“ (1. Kor. 9, 26-27); i one reči: „Gospode, pogledaj smirenje moje i trud moj.“ Jer, šta je drugo i bio sav njegov život u ovoj dolini plača, ako ne svakodnevno mučeništvo? A svaka kap njegovog znoja Gospodu beše mila, kao i kap mučeničke krvi, prolivene za Hrista. Jer, podjednako vredi znoj trudoljubivog podvižnika koji posvednevno umrtvljuje svoje telo radi Hristove ljubavi, kao i krv mučenika koji umire u jednom trenutku. Zato što primaju istu blagodat i čudotvornu moć. Ako sveti mučenici koji proliše svoju krv radi Hrista pružaju isceljenje, – isto tako i prepodobni mogu da isceljuju. Jer, ugađajući Hristu, oni su prolili mnogo znoja. Nije neobično što su Pavlove ruke čudotvorile i davale isceljenje; jer budući vezane i prebijane, mnogo su one postradale za Hrista. Neobično je što su povezi za glavu i ubrusi njegovi, koji nisu stradali, imali istu tu čudotvornu moć, kao i same Pavlove ruke, kako piše o tome u Delima Apostolskim. Istu čudesnu silu imao je Pavlov znoj, izliven iz mukotrpnog rada, kao i krv njegova, u stradanjima prolivena. Zato ni kapi znoja prepodobnih nemaju manju vrednost od kapi mučeničke krvi.
Prepodobni Oče naš Nile, mučeniče Hristov, ni tvoj proliveni znoj nije mali pred Bogom. Verujemo da si ti isto toliko ugodio Bogu svojim podvizima, koliko i sveti mučenici svojim stradanjima. Evo, slušaoci, saznali smo kakvu je prepodobnost ostvario sveti Otac naš Nil u vreme svog monaštva, kada se na duhovnom svome krstu raspinjao svetu i svim željama, on se saraspeo Hristu i pobedio sve demonske namere, postavši mrtav i nedostupan grehu, a živ Bogu, govoreći s Apostolom: „A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos“ (Gal. 2, 20).
I ti, prepodobni i bogonosni Oče naš Nile, koji sada predstojnš Prestolu Hristovom u crkvi proslavljenik, ne zaboravi nas koji sa ljubavlju slavimo sveto sećanje na tebe, i odozgo nadgledaj na nas, sirotane. Oče naš dobri! Milostivo pogledaj na čeda tvoja. Pastiru naš blagi! Ne prezri ovo tvoje stado. Iako si svojom svetošću odvojen od grešnika, nemoj se od nas grešnih odvajati tvojim milosrćem, nevidljivo prisustvuj, pomažući nas uboge, i uvek u svemu čineći milostivim nama^Vladiku i Boga našega tvojim moliggvama Njemu za nas. Pogledaj obitelj u kojoj živimo, osvećenu tvojim svjatejšim psdaizima i znojem, i mesto na kojem si ti mnogo stradao. I budi nama, i sšša koji te sa ljubavlju poštuju, pomoćnik, zastupnik, pokrovitelj, zaštit1gik, promislitelj i upravitelj našeg života. Zastupniče i radosti naša! Ne prestaj da se moliš Gsspodu za nas i od našeg Blagovernog Cara izmoli nam mir, spokojstvo, blagodat, pobedu nad neprijateljima i blagostanje u sadatinja id^bu
duća vremena. Amin!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *