NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
TREĆI DEO
 
5. Udaljavanje od svih briga – ćutanje
 
Ovi čudesni putevi, o kojima smo govorili, neizostavno zahtevaju odsecanje briga, tj. treba umreti za sve svetovno i svu svoju pažnju posvetiti isključivo Božijem delu, kao što su rekli veliki Oci, poznavši ovu mudrost kroz sopstveno iskustvo.
Sveti Makarije Veliki kaže: „Ko želi da priđe Gospodu, udostoji se večnog života, prisajedini se Hristovoj obitelji, ispuni se Duhom Svetim, da bi mogao da prinosi plodove Duha, da čisto i besprekorno ispunjava Hristove zapovesti, taj treba, pre svega, da silno veruje u Gospoda i celo svoje biće da preda ispunjavanju Njegovih zapovesti, u svemu da se odrekne od sveta, da bi čitav um bio slobodan od bilo čega žitejskog. On treba neprekidno da ima Jedinoga Boga pred sobom i Njemu Jedinom da ugađa i da stalno prebiva u molitvi sa verom, čekajući Gospoda, uvek se nadajući Njegovoj poseti i pomoći – sve ovo da bude cilj njegovog uma u svakom trenutku. Zatim, zbog greha koji u njemu živi, treba da primorava sebe na svako dobro delo, težeći ispunjenju svih zapovesti Gospodnjih. Pre svega, kao uzor, treba u nezaboravnom pamćenju da ima pred sobom smireno držanje Gospoda i Njegov život i krotost i obraćanje ljudima, da prebiva u molitvama, uvek verujući i moleći da Gospod dođe i useli se u njega, da bi ga usavršio i ukrepio u izvršavanju svih zapovesti Svojih… Onda
Gospod, videći toliko njegovo savlađivanje i dobro nastrojenje i videći koliko primorava sebe da pamti Gospoda i kako njegovo srce, čak i protiv njegove volje neprekidno teži dobru – onda mu Gospod poklanja milost Svoju, izbavlja ga od demona i greha koji živi u njemu ispunjavajući ga Duhom Svetim. I tada već bez napora i truda on u punoj istini tvori sve zapovesti Gospodnje, bolje reći, Sam Gospod u njemu tvori zapovesti Svoje, i on često donosi plodotvorne prinose Duha.“
I Vasilije Veliki kaže: „Početak duševne čistote je ćutanje.“ A podvig ćutanja, po rečima Jovana Lestvičnika, podrazumeva odsustvo brige ne samo za neprilične stvari, nego i za one koje se čine dobrima, – molitva bez lenjosti i nenarušiva delatnost srca. Ovde Lestvičnik dobrim stvarima ne naziva neke običaje koji su počeli da dolaze spolja kao što su upravljanje selima, učestvovanje u raznim društvima i dr. koje zahtevaju veze sa svetom. Sve je to – beslovesno, za nas neprilično, neumesno. On ovde naziva dobrim stvarima ono što je od koristi za spasenje duše, npr. odmereni susreti i razgovori sa ocima i braćom i duhovnim ljudima koje poštujemo. Ako te blagoslovene besede izađu iz okvira svojih oblasti, zbog nedovoljne pažnje, onda se neminovno događa da i one postaju beskorisne i nedolične, beslovesne, izazivajući želju za prepiranjem, protivrečenjem, roptanjem, navodeći nas na osude i druge pogreške u koje se lako i neprimetno prelazi sa blagoslovenih beseda.
„Prirodna je stvar da onaj koji se nije naučio pismenosti ne može ni da čita knjige: poslednje ne može biti bez prvoga. Jednostavno rečeno: ko se nije učio pismenosti, ne zna da se snalazi u knjigama, da čita i govori o njima. Utoliko je teže ako se ne ostave brige i za blagoslovene i neblagoslovene stvari i ne umre za sve zemaljsko i žitejsko, nemoguće je razumno ispunjavati molitvena pravila niti čistu unutarnju molitvu, tj. nemoguće je ići putem srdačnog delanja“, objašnjava gore navedene misli Sveti Jovan Lestvičnik. I na drugom mestu, takođe, kaže: „Kao što jedna dlačica potamni oko, tako i mala briga narušava bezmolvije“; i još: „Onaj koji je okusio od ploda molitve često jednom svojom rečju uprlja um, tako, da kada opet stane na molitvu, ne nalazi ono što je pre toga osećao.“
Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže: „Provodi život svoj u ćutanju, tišini i budi mrtav za sve“, a posle ove pouke preporučuje molitvu i trezvenost. Prepodobni Isak ovako kaže onima koji uistinu teže bezmolviju i molitvenom očišćenju svoga uma: „Prestani da se viđaš sa svetom, da vodiš razgovore i da primaš prijatelje u svoju keliju, čak i pod dobrim izgovorom, osim tvojih isgomišljenika i sličnih ti po naravi, koji dele sa tobom tvoja skrivena osećanja – satajnike; vodi računa da ne smućuješ svoju dušu razgovorima koji često ostavljaju dubok trag i kada se završe, što smo saznali iz sopstvenog opita; događa se da suvišna reč koju uputimo bližnjima često može da nas uznemiri i oteža put čuvanja uma i bogomislija.“
Na drugim mestima još strože govori Sveti Isak: „Zar može biti nešto gore od susreta i razgovora za one koji istinski prebivaju u bezmolviju! O, braćo! Kao kad ledena kiša iznenada prekrije mlade sadnice, uništi ih, tako i razgovori sa ljudima koji ne čuvaju bezmolvije, makar oni bili i kratkotrajni i činili se korisnima, isušuju cvetne plodove dobrodetelji, izrasle i rascvetale u bezmolviju, nežne i mlade cvetove koji ukrašavaju vrt duše, iznikle iz izvirućih voda pokajanja. I kao što inje hladnoćom umrtvljuje rastinje, tako i razgovori s ljudima umrtvljuju koren našeg uma, koren koji tek što je počeo da pušta sadnice dobrodetelji. I ako su štetni razgovori sa takvim osobama, koje život svoj ne provode sasvim pasivno, već na neki način paze na sebe, koliko su tek za dušu pogubna viđenja i razgovori sa pasivnim i nepromišljenim ljudima, da i ne govorimo o mirjanima! .. Kao kada plemenit čovek nastoji da zaboravi svoje poreklo pa svoje ime i zvanje izvrgava ruglu, sramoteći sebe ružnim rečima i postupcima, proisteklim iz pijanstva, tako se i celomudrenost duše narušava susretima i razgovorima, briga o čuvanju srca slabi, usrđe za dobrodetelj se hladi i ona skreće sa svog dobrog puta. Ako ne samo česti, nego i povremeni razgovori, nesputavani ogradama, pričinjavaju velike štete bezmolvniku, unoseći pometnje u njegov um i rashlađujući ga u božanskom delanju, šta tek treba reći o onima koji se neprekidno sretaju i prate, ne misleći o onome što govore?!“
„Ko želi svetovne susrete lišava se života“, kaže ovaj isti Sveti Otac na drugom mestu, „i ne znam šta da kažem o njemu, sem da plačem neutešnim ridanjem, prizivajući u pomoć i bratoljubiva srca drugih.“ I uz to: „Jedno viđenje sa mirjanima može da probudi i ojača strasti, da raslabi u podvižniku ljubav prema njegovom podvigu i da promeni njegovo celomudreno raspoloženje.“
„Iz ovih razloga,“ kaže Sveti Isak, „monah ne treba da dolazi u dodir sa onim stvarima koje u njemu izazivaju nemir; već treba na svaki način da izbegava sve ono što njegovo opredeljenje izlaže iskušenju. Jer, u to vreme, kao kad pristupamo Samom Bogu, postavljamo zavet sa Njim, da ćemo se udaljiti i osloboditi svega toga; i ne samo osloboditi, već i da nećemo viđati ni slušati bilo koga od mirjana, niti o njima bilo šta slušati.“
I još mnogo tome sličnog piše ovaj Svetitelj i ostali Sveti. Zato je ova istina sasvim nesumnjiva.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *