NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
TREĆI DEO
 
2. Sećanje na smrt i na Strašni sud
 
Oci govore da je za naš duhovni put veoma korisno i potrebno svagdašnje sećanje na smrt i Strašni sud; a Filotej Sinait je ovome dodao čak i pravilo i redosled. „Od jutra“, kaže, „do vremena predviđenog za hranu prebivaj u sećanju na Boga, tj. u molitvi i u čuvanju srca; a zatim, prinevši hvalu Bogu, utoni umom svojim u razmišljanje o smrti i o Sudu.“
Ko sebe preda ovim mislima taj najpre treba da ima na umu ove reči Gospodnje: Ove noći tražiće dušu tvoju od tebe (Lk. 12; 20); za svaku praznu riječ daćete odgovor u dan suda (Mt. 12, 36); a što izlazi iz srca ono pogani čovjeka (Mt. 15, 18); ili reči Svetog Apostola: A svemu se kraj približi (1. Pt. 4, 7); dan Gospodnji doći će kao lopov u noći (1. Sol. 5, 2); jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom (2. Kor. 5, 10); jer je živa riječ Božija i djelotvorna, i sudi namjere i pomisli srca (Jev. 4, 12).
Otac monaštva, Sveti Antonije Veliki, kaže: „U sebi treba da mislimo da nećemo doživeti ni kraj današnjeg dana.“
Sveti Jovan Lesgoičnik piše: „Sećaj se posljednjih trenutaka svojih, i nećeš nikada sagrješiti (Sir. 7, 39), i sećanje na smrt neka uvek bude s tobom“.
Sv. Isak Sirin je rekao: „Uvek nosi, čoveče, u srcu svome sećanje na tvoj odlazak.“ I svi Sveti su i sami ovo sećanje uvek imali, a njima su podražavali ovi koji su težili spasenju. I ne samo svetački, već i pojednostavljen oblik mudrosti kazuje da je sećanje na smrt neophodno u postizanju duhovnog savršenstva.
A šta da činimo mi strasni i nemoćni? Kako da se naučimo da, makar i malo zasadimo i ukorenimo u našim srcima sećanje na smrt? „U svom savršenstvu i punoći sećanje na smrt i Sud je dar i čudesna blagodat Božija“, rekao je Sveti Isak. A naša nepostojanost, naša lakomislenost i tužna zaboravnost su velika prepreka na putu našeg utvrđenja u sećanju na poslednji dan, tj. na smrt, Sud, ad i večno blaženstvo. Mi ih često dozivamo u pamćenje, ponekad razgovaramo meću sobom o smrti; ali u dubini svoga srca ne možemo da ukorenimo ovu misao… Bez obzira na to, ne budimo malodušni i ne prekidajmo naš trud u tome; jer uz pomoć Božiju, kroz postojani napor i uporni trud, postići ćemo željeni uspeh.
Ko želi da uspe u tome, treba ovako da postupa: neka dobro upamti ono što je rečeno maločas, neka shvati koliko je neophodno i korisno sećanje na smrt; neka se uveri da – kao što je hleb potrebniji od svakog jela, tako je i pamćenje smrti važnije od svih dobrodetelji. „Kao što je nemoguće da gladan ne misli na hleb, tako je i onome koji teži spasenju nemoguće da ne misli na smrt,“ rekli su Oci. Zatim, neka sabere ovoj um i usredsredi ga na reči koje su sveti zabeležili u svojim Delima – o različitim i strašnim oblicima smrti, kao, na primer, Grigorije Dvojeslov i mnogi druga.
Mislim, kaže prepodobni Nil, da nam je korisno da se sećamo i onih različitih načina smrti koje su se događale u naše ili nama blioko vreme, o kojima smo slušali ili čiji smo bili očevici. Znamo mnogo ljudi, ne samo među mirjanima, već i među monasima, koji su živeli bezbrižno, predavali se čarima ovog života, gajili nadu na dug život, budući po godinama daleko od starosti, a najednom ih je pokosila iznenadna smrt. Mnoge od njih je smrtni čas dostigao takvom brzinom da nisu imali vremena ni za poslednji oproštaj. Jedne je smrt zatekla dok su stajali ili sedeli, drugi su ispustili poslednji izdisaj dok su jeli i pili; neki su skončali idući putem; neki su usnili večnim snom na postelji na koju su se spustili s mišlju da kratkotrajnim snom odmore telo. Neki su, kao što znamo, u poslednji čas sebe podvrgavali telesnim naporima, toliko strašnim i mučnim, da je teško i zamisliti ih. Sećajući se svega toga, razmislimo: gde su naši prijatelji i znanci? Šta je ostalo sada od onih koji su ovde uživali u počastima, slavi, vlastoljublju, hraneći se bogatstvom i obiljem veštastvenih dobara? Zar se nije sve to pretvorilo u pepeo, dim i prah?!
Setimo se Pesmotvorca (Svetog Jovana Damaskina), koji je o tome govorio: „Ima li životne sladosti da nije pomešana s bolom? Ili koja je slava na zemlji neprolazna? Zar nije nemoćna kao sen i varljiva kao san: u jednom trenu smrt sve to odnosi. I ova sujeta ovoga života neće nam koristiti posle smrti: bogatstvo ovoga sveta ne seli se tamo, niti s nama odlazi slava ovoga veka, već smrt kada naiđe sve to ruši.“
Zato shvativši taštinu ovoga veka, zašto da se uzalud uzbuđujemo, vezujući se za prolazno? Put kojim idemo je kratak. Naš život je dim, magla, prah i pepeo: nastaje i uskoro nestaje; čak ga ne treba zvati ni putem – i od puta je gori, po rečima Zlatoustog.
„Putnik,“ zaključuje Sveti Jovan Zlatousti, „odlazi tamo gde želi, a gde ne želi, on ne ide; i kada se nađe u gostionici zna kada je došao u nju i kada treba da ode: stigao je uveče, ujutro će otići; ali ako poželi može da ostane i duže, ili da ode ranije. A mi, hteli ili ne moramo neizostavno da odemo iz ovoga sveta; i vreme našeg odlaska ne znamo; i ne zavisi od naše volje koliko ćemo vremena ostati ovde makar mi to i želeli, a onda najednom nailazi na nas uistinu strašno tajanstvo smrti. Duša se s mukom rastaje od tela, kidajući – po volji Božijoj – i presecajući veze i niti, utvrđene njihovim prirodnim spojem. I šta da učinimo tada, ako se nismo pripremili za njega i ako nas zatekne nespremne? Onda ćemo u tom strašnom trenutku shvatiti kako je veliki napor duše koja se razdvaja s telom! I kako je snažan njen plač tada! Ko će joj onda pomoći! Upravljaće ona pogled ka Angelima i moliće ih, ali bezuspešno; širiće ruke svoje ka ljudima, ali neće naići na pomoć ni od koga, osim Boga i dobrih dela…“
Zato, shvativši kratkotrajnost našeg života, postarajmo se za smrtni čas, ne predajući se beskorisnim brigama ovoga sveta: Uzalud se kida svaki čovek – kaže Sveto Pismo. Čak i kada bismo sav svet zadobili za sebe, kada se nađemo u grobu, ništa nećemo imati od ovoga sveta: ni lepote, ni slave, ni vlasti, ni ugleda, niti bilo kakvog ovdašnjeg blaga. Evo, gledamo u grobu, – i šta vidimo? Vidimo „našu stvorenu lepotu bezobličnu, neslavnu, lišenu dobrote.“ Videvši gole kosti, prepoznajemo li po njima: ko je car, ko je siromah, ko je slavan, ko neslavan? Gde je lepota i veličina ovoga sveta? Zar se nije sve pretvorilo u smrad i odvratnost?! I, eto sve opčinjujuće i mnogoželjeno, postalo je nepotrebno i ništavno. Kao što opada uveli cvet, kao što se gubi senka, tako nestaje sve ljudsko. Zapanjeni takvim preobražajem, izgovorimo u svojoj duši: „Kakva opsena! Kakva je to tajna koja se zbiva sa nama? Kako smo izloženi truleži? Kako smo vezani za smrt! Uistinu, po Božijoj zapovesti, kao što je pisano.
Adam je zbog prestupa zapovesti dopao bolesti – svake bede; i zbog kušanja rajskog ploda, kada je zmija izbljuvala pakao iz sebe, nastupila je svenasledna, poražavajuća smrt. Ali Vladika, predvidevši smrt i postavljajući granice dubinom svoje neiskazane mudrosti, došao je, želeći da nas nauči dobrom življenju i svrgnuo zmiju i, poklonivši nam vaskrsenje, Svoje sluge preseljava u život večni.
Zato primimo svojim umom drugi dolazak Gospodnji, i naše vaskrsenje, i Strašni sud, sećajući se šta je sve o tome Gospod govorio u Svome Evanđelju, kako je napisao Bogoglasni Matej: I odmah će ss po nevolji tih dana sunce pomračiti, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak sina čovječijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće sina čovječijega gdje ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izabrane svoje od četiri vjetra, od kraja do kraja nebesa; (Mt. 24; 29-31).
A ljubljeni učenik Gospodnji – Bogoglasni Jova“ – prenosi sledeće Njegove reči: Dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, i izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda (Jn. 5, 28-29).
I opet Evanđelist Matej piše: A kada dođe Sin čovječiji u slavi svojoj i svi Sveti anđeli sa njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih izmeću sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarad s lijeve. Tada će reći Car onima što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni (Mt. 25; 31-46).
Zar može, braćo, biti nešto strašnije i gore od tog užasnog prizora kada ugledamo ove nepokajane grešnike koji će, zbog ovog nepokajanja, pravednim Božijim određenjem, dospeti na večno mučenje i u neizrecivom drhtaju zavapiti neuslišeno i zaridati gorko? Kako da se ne rastužimo i ne zaplačemo kad predstavimo sebi te strašne i ljute muke o kojima govori Pismo: „Oganj neugasivi, tama najkrajnja, gde crv njihov ne umire, onde će biti plač i škrgut zuba“, i ostala stradanja dostići će ljude koji su sagrešili, i svojim delima prognevili Sveblagog Boga, a od njih sam prvi ja bedni?
Kakav će nas strah, braćo, obuzeti, kada se postave prestoli, otvore knjige, Bog u slavi pristupi Sudu i Angeli u strahu stanu pred njim? I šta da činimo tada mi, koji imamo udela u mnogim gresima, kada čujemo da Gospod priziva u carstvo nebesko blagoslovene Oca Svojega a grešnike, odvojivši od izabranih, šalje u patnje? Kakav ćemo dati odgovor? Šta ćemo reći kada izađu pred nas sva šaša dela i sve naše skrivene reči, pomisli, kada se sve učinjeno u tajnosti, danju i noću, sakrije pred svima? Kakav će nas stid tada pokriti? Biće potpuno nemoguće odreći se rđavih dela: istina će se dokazati i strah preveliki i sram poraziće duše grešnika. A to se neće dogoditi sa pravednicima: oni će u radosti i veselju ući u dvore nebeske i primiti nagradu za svoja dobra dela. I ko može, braćo, pokazati taj silni strah od Drugog dolaska Gospodnjeg i Strašnog suda, neumitnog, nepotkupljivog, nelicemernog? „Ako bi“, kaže neko od Otaca, „tada bilo moguće umreti, – sav svet bi umro od straha.“
Zato, uplašeni i užasnuti, ulijmo sve ovo u svoj um. Ako naše srce i ne bude želelo ovo, primoravajmo ga da misli o tome, i svoju dušu opominjimo: „Jao tebi, pomračena dušo, približilo se vreme tvoga odvajanja od tela! Dokle ćeš pristajati na zla dela? Dokle ćeš prebivati u lenosti? Zašto ne razmišljaš o strašnom smrtnom času? Zašto se ne bojiš Strašnog suda Spasova? Kakav ćeš odgovor dati i na koji ćeš način tada opravdati sebe? Sva tvoja dela su prisutna, izobličavaju te i svedoče protiv tebe! .. A ti, dušo, dok još imaš vremena, odstupi od sramnih dela, prihvati se dobrog života: prići Gospodu, preduhitri ga, i s verom zavali: sagreših, Gospode, sagreših ti strašno! Ali znam tvoje milosno čovekoljublje. Toga radi klečim pred Tobom i molim se Tvojoj blagosti, da dođe na mene milost Tvoja Vladiko! Da se moja duša ne smuti i ne raslabi pri ovome ishodu iz ovog mog grešnog i uprljanog tela, da je lukavi vrag ne baci u tamu zbog nevidljivih i vidljivih grehova koje sam počinio u životu ovome. Milostiv mi budi Vladiko, i neka moja duša ne ugleda mračna lica lukavih demona, nego neka je prihvate Tvoji svetli i presvetli Angeli. Imajući vlast da otpuštaš grehe, oprosti mi, da otpočinem i neka se moj greh izbriše pred Tobom, jer sagreših radi nemoći prirode svoje, rečju, delom i pomišlju, u znanju i neznanju! Kada se pojavim pred Tobom, neka se moje telo pokaže čisto i neka nikakav porok ne osenči obraz moje duše, i neka mene grešnika me zgrabi ruka kneza tame ovoga sveta, gurajući me u dubinu ada, već stani pred mene i budi mi Spas i Zastupnik! Pomiluj, Gospode, dušu moju, oskrnavljenu strastima ovoga života i primi je očišćenu kroz pokajanje i ispovest, i Tvojom silom uzvedi me na Tvoj božanski Sud. I kada budeš došao, Bože, na zemlju sa slavom i staneš, Milostivi, na presto Tvoj, da sudiš pravedni Tvoj Sud, mi ćemo svi otkriveni, kao osuđenici, predstati Tvom neumitnom Sudu, i kada staneš da ispituješ naša sagrešenja, tada, Preblagi, nemoj otkriti moje tajne i nemoj me posramiti pred Angelima i ljudima, već me poštedi, Bože, i pomiluj me. Jer, kada pomislim na Tvoj Strašni sud, Preblagi, drhtim i bojim se Sudnjega dana, razobličen od svoje savesti. Smrvljen tugom sećam se svojih zlodela i padam u nedoumicu, kakav odgovor
Da dam Tebi, Besmrtnom Caru, jer Te gorko prognevih: s kakvim ću se pravom drznuti da pogledam na Tebe, Strašnog Sudiju, ja skverni i bludni?! Ali, Gospode, Svedobri Oče, Sine Jedinorodni i Duše Sveti, pomiluj me, i izbavi me tada od večnog ognja, i udostoj me da stanem sa Tvoje desne strane, Sudijo Najpravedniji!“
 
Napomena: Ovu molitvu je sastavio prepodobni Nil iz molitve velikomučenika Jevstratija i prepodobne Mati Makrine. Onima koji žele da se nauče sećanju na smrt i na strašni sud, biće od velike koristi da čitaju ovu molitvu svakodnevno, pred odlazak na spavanje.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *