NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

PREDANJE O DUHOVNOM ŽIVOTU
 

 
PRVI DEO
 
3. O tome kako i čime da krepimo sebe u podvigu protiv demonskih sila koje ustaju na nas
 
Izloživši u potpunosti učenje o duhovnom trudu, prepodobni Otac naš Nil poučava dalje i kojim sredstvima treba krepiti sebe u borbi protiv demonskih napada, ili u duhovnom podvigu i – u čemu se sastoji sva punoća delanja u našem životu.
Ukrepljenje u unutrašnjoj borbi i duhovnom podvigu, pokazano u ovim delima, sastoji se u tome, da, kada budemo u najvećem ratu s lukavim pomislima, ne pokažemo malodušnost, i ne zadremamo, i ne zaustavimo se i ne prekinemo svoj dalji hod na putu podviga.
Kada nas napadaju rđave pomisli, brzina demonske zlobe ubacuje u nas stid koji nas sprečava da pogledamo ka Bogu sa pokajničkim osećanjem i prinesemo protiv njih molitvu; ali mi treba da ih pobeđujemo svagdašnjim pokajanjem i neprestanom molitvom i da ne okrećemo leđa našim neprijateljima, to jest da se ne osvrćemo nazad, pa makar i svakoga dana od njih zadobijali po hiljade rana. Odlučimo u sebi samima da do smrti nipošto ne napuštamo ovaj živonosni trud; jer – zajedno sa iskušenjima stići će nam nevidljiva uteha milosti Božije.
Sveti Isak kaže da se duhovni padovi ne događaju samo nama strasnima i nemoćnima, već i onima koji stoje na visokoj lestvici čistote i koji, naoružani štitom Gospodnjeg razuma, provode svoj život u blaženom bezmolviju; ali posle sveta, nakon iskušenja, u njih se nastanjuju mir i uteha, i pomisli zdravoumne i spokojne. O, kako često čovek biva nemoćan, i u svojoj slabosti pokoren i sravnjen sa zemljom! No, kada on istrgne plen iz ruke snažnog protivnika, onda se njegovo ime pronosi svuda, njega proslavljaju i njegovi sapodvižnici i ostali koji se ističu u borbi i prima vence i dragocene darove, naročito među svojim sastradalnicima. Eto kako nas Sveti ohrabruju i uklanjaju iz našeg uma svaku sumnju, da ne bismo u duhovnom ratu, u vreme pometnje koju nam stvaraju nepristojne pomisli, oslabili i pali u očajanje!
A kada se udostojiš da te blagodat poseti – ne smatraj se bezbednim, tj. ne prepuštaj se sigurnosti i ne preuznosi se; nego se smireno obrati Bogu, zahvali mu, i dozovi u sećanje sagrešenja koja si učinio, po dopuštenju – seti se kako si se nisko ti spustio tada i kako je um tvoj u to vreme bio prljav i bolestan. Razmisli o nečistoti svoje prirode; prebroj sve rđave pomisli i ružne plodove kojima si hranio dušu svoju, a ona se hladila zbog gubljenja blagodatne topline; predstavi u tom trenutku smutnje i nebrojene pokrete koji su te razarali ne tako davno, u stanju tvoga pomračenja; seti se kako si se brzo i neočekivano priklonio na stranu strasti i naslađivao se njima, zagnjurivši um svoj u tamu. I, pamteći sve to, kaj se i ukorevaj sebe.
Shvati i to, da Promisao Božiji dopušta da nas sve ovo zadesi radi našeg smirenja. Evo šta je i blaženi Grigorije Sinait rekao o toj nameri: „Ako čovek ne bude pobeđivan i poražavan, odolevajući svakoj strasti i pomisli, ako on ne primi udarce od duha zlobe, ne nalazeći pomoć ni u onome što radi, ni od Boga, niti od bilo koga drugog, tako da pritisnut sa svih strana dođe u skoro beznadežno stanje, onda on ne može da postigne skrušenost i smirenje do te mere da bi se osećao nižim od svih, smatrao sebe najgorim robom pred svima, čak gorim i od samih demona koji uspevaju da ga zavedu i prevare“.
To je cilj Promisli Božije u svom spasonosnom ustrojstvu, da dovede čoveka u smirenje, za kojim uvek sledi nagrada od Boga, božanstvena sila koju dobija smireni a ona u njemu dejstvuje i čini sve, postajući sredstvo koje koristi za stvaranje Božijih čudesa.
Pazi na to sa strahom: ako ne ukrotiš svoje mudrovanje, onda će te napustiti blagodat, i ti ćeš, razume se, biti pobeđen u onome u čemu si bio iskušavan od nailazećih pomisli; jer sopstvenom snagom ne možeš da stojiš čvrsto u dobrodetelji: to je zasluga blagodati koja te nosi, kao majka svoje dete na svojim rukama, čuvajući te od svake nevolje.
Potrebna je krajnja opreznost, kako ne bismo samima sebi dali povoda za sigurnost u borbi protiv lukavih pomisli koje nasrću na nas; a to se do gađa onda, kada, gubeći usrdnost, počnemo da skrećemo sa prave staze Božijeg puta. Tako, ko želi da bude savršen u ljubavi Božijoj, da se zaista spase i tvori delo Gospodnje, taj neka živi veoma marljivo i brižljivo i neka se podvizava u svemu koliko god ima snage, saglasno Božanstvenom Pismu, ispunjavajući sve blagočasno u smirenju, uvek s revnošću, ne podajući se lenosti i slabosti.
Sva punoća truda u našem životu sastoji se u tome, da uvek, u svim delima, u svakom početku, dušom i telom, rečju, delom i pomišlju, koliko ima snage u nama, prebivamo u Božijem delu, sa Bogom n u Bogu. Blaženi Filotej kaže da na isti način na koji smo, živeći ranije u svetu, usred njegove sujete, bili sveumno i sveosećajno robovi grehovne prevare, sada treba, kada smo započeli život po Bogu, svim umom i svim osećanjima da ugađamo Bogu Živome i Istinitome, podražavajući mu istinom i voljom, da ispunjavamo Njegove svete zapovesti i da se na svaki način udaljavamo od svakog Bogu neugodnog dela, po rečima Božijim: Toga radi zapovijesti tvoje držim da su vjerne na svaki put lažni mrzim (Ps. 119 128).
Reči ustani iz sna opominju nas da smo dužni više od svega da Boga proslavljamo rečima i da mu se ispovedamo, a zatim i delom, to jest molitvom, pevanjem, čitanjem, rukodelstvom, i, po potrebi, svemu tome da dodamo i neki drugi rad. Um uvek treba čuvati u strahu Božijem i svu nadu polagati na Boga, da bi svako delo bilo Bogu ugodno, lišeno sujete i želje da se ugodi čoveku, uz čvrstu uverenost da je On svuda i sve ispunjava – Gospod je uvek sa nama; jer Onaj koji nam je darovao uho, sve čuje; i Koji je stvorio oko, sve vidi.
Kad s nekim razgovaraš, reči tvoje neka budu po Bogu – bogougodne, pažljivo čuvaj sebe od roptanja, osuđivanja, praznoslovlja, prepiranja. – Tako i u jelu i piću, u svemu postupaj sa strahom Božijim.
Veoma je važno čuvati sebe za vreme sna, pažljivo, sa pomislima sabranim unutar sebe i pristojnim položajem tela; jer ovaj kratkotrajni san slika je večnog sna, tj. smrti, i ležanje naše na postelji treba da nas podseća na položaj naš u grobu. I pri svemu tome potrebno je uvek imati pred očima svojim Boga, ugledajući se na Davida, koji je o sebi govorio: Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps. 16, 8). Ko postupa na takav način, uvek prebiva u molitvi.
Ko ima zdravo telo, taj treba da ga iscrpljuje postom, bdenjima i radom koji zahteva naPrezanje i trud, na primer poklonima i teškim telesnim radom da bi ono postalo pokorno duši i da bismo se blagodaću Hristovom izbavili od strasti. Ako telo onemoća, treba ga osnažiti u potrebnoj meri.
Molitvu, pak, niko da ne izostavlja – ni zdravi, ni bolesni. Jer, telesni napor se zahteva – u određenoj meri – od onih koji imaju zdravo i snažno telo; a duhovno delo, koje se sastoji u neprestanom bogosećanju i bogomisliju i postojanom prebivanju u ljubavi Božijoj, to delo je obavezno za sve, ne isključujući ni bolesnike prikovane za postelju.
Prema našim bližnjima, po zapovesti Gospodnjoj, dužni smo da imamo ljubav; i ako se oni nalaze u našoj blizini, da je ispoljimo rečju i delom, kada ona ne narušava ljubav prema Bogu, a kada su oni duhom udaljeni od nas, da odašiljemo svoju LJUbav njima, izgoneći iz srca svojih svaki loš spomen na njih, smirujući se i priklanjajući duše svoje njima, ispunjeni usrdnom željom da im poslužimo na korist. Ako nas Gospod ugleda takvima, onda će nam i pregrešenja oprostiti, i molitve naše primiti kao blagouhano miro i milost Svoju preobilno izliti na nas.
Korisno je što nam je prepodobni Nil, govoreći o velikom značaju molitve, ostavio pouku kako da iskoristimo i onaj vremenski prostor koji ostaje za donošenje hrane pića i tome slično. „Čak“, kaže on, „da kod najnužnijih potreba neka se um tajno poučava, jer sve treba izvršavati sa strahom“.
U zaključku čitavog ovog odeljka Sveti Nil kaže: „Eto, blagodaću Božijom, rekli smo ukratko – iz Dela svetih – o duhovnom trudu, tj. kako su raznorodne demonske borbe koje se vode za vreme ovog podviga, kako „m se treba protiviti, i da je za to najbolji način – čuvati svoje srce u molitvi, isključujući svaku pomisao. Izrazivši delimično silu i dejstvo svega toga, mi smo se drznuli da ukažemo na sveta kazivanja o tome kakve se blagodati udostoje oni koji istinski hode ovim putem, a ja nisam dostojan ni da se približim takvima. Rekli smo još i o načinu kojim će se snažiti trudbenik u ovom velikom poduhvatu, o tome kakav život treba da vodi onaj koji nastoji da u toj prvoj i najvažnijoj borbi dođe do velike pobede, tj. bezmolvija uma i istinske molitve. Posle ovoga, Bogom urazumljenome ćemo reći i o drugim pobednim sredstvima u raznorodnoj borbi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *