ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
УСКИ ПУТ
 
Уђите на уска врата.
Мт. 7,13.
 
Борите се да уђете иа уска врата;јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи” (Лк. 13,24).Овим речима нас Господ упозорава да за достизање Царства Небеског није довољна само жеља коју ће имати многи, већ је потребно овладати способношћу – умећем хођења уским путем кроз живот. У чему је ускост тог пута?
Мећу Хришћанима, који стреме спасењу и који ходе уским путем, уочавају се на две карактеристичне категорије, у распону којих се налазе сви остали Хришћани.
У једну спадају они Хришћани који сами добровољно бирају уски пут духовног подвига – појачане молитве и уздржања, вољног сиромаштва, саможртвеног служења ближњима.
Старац Кијевско-Печерске Лавре, јеросхимонах Партеније, једном приликом се обратио Кијевском митрополиту Филарету с питањем које га је мучило: како ће се спасити, ако није доживео гоњења ни од кога, иако је Спаситељ рекао: “Ако Мене гонише, и вас ће гонити” (Јн. 15, 20). Исто су потврђивали и Апостоли: “Сви који желе да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени”. Високопреосвештени је умирио старца, великог подвижника и аскету: “Шта ће ти гоњења? Ти сам себе гониш. Ко ће данас да пожели да живи твојим животом?”
За категорију оваквих Хришћана, који се спасавају као добровољни мученици, карактеристично је самопринуђивање којим они, у мањој или већој мери, бивају ослобађани (нужде) спољашњег гоњења, неизбежног за Христове ученике.
Природно је да ће карактер самопринуђивања зависити од оног положаја који Хришћанин заузима у друштву. За монахе је то подвиг појачане молитве, поста, осамљивања, затворништва и томе сличног.
За Хришћане који живе у свету то ће бити милосрдна дела – самопрегорно служење ближњима, брига о гладнима, болеснима, затворенима. Такве су, на пример, биле жене које су служиле Господу – Акила и Прискила које “своје вратове положише” за апостола Павла (Римљ. 16,4), свети Филарет Милостиви (који се празнује 1. децембра), хранитељ сиротих, просјака и убогих, или доктор Гааз – који је толико састрадавао и помагао затвореницима итд.
Неки Хришћани из света су се, у исто време, подвизавали подвигом активног служења ближњима и интензивне добротворне делатности, као и подвигом поста и молитве. Такви су били, например, константинопољски пар – свети Ксенофонт и Марија (26. јануара); света Јулијанија Лазаревска, на којој је била брига о тринаесторо деце и велико домаћинство; побожна Нона – мајка светог Григорија Богослова, која је напорну практичну делатност и љубав према милосрдним делима умела да споји са дубоким духовним животом, као и многи други.
Пример спасавајућих се Хришћана који припадају оној другој категорији налазимо у житију преподобног Серафима Саровског.
Једном приликом посетила је преп. Серафима једна мајка многобројне породице која се много напатила. Преподобни је дочекао веома нежно и рекао јој: “Не посустај на своме путу; тешко је Јовово трпљење… све је од Јова Господ узео, али му је касније вратио стоструко… Не посустај на своме путу”.
По причи кћери ове жене, живот јој је био ретко многострадалан: смрт мужа, несреће с децом, смрт многих од њих, несрећни бракови кћери, потпун материјални крах и оскудица, ударац за ударцем и пораз за поразом. Али она није посустајала као што би посустајали они који кроз живот иду лакшим путем или као они који ропћу у мукама. С потпуним смирењем и трпљењем носила је свој тешки крст и са надом се сећала речи Преподобнога да ће јој Господ све вратити, али, наравно, не као Јову овде, на земљи, већ тамо – у Небеском Царству Христовом, где Хришћанин сабира своје благо.
Ето примера хођења уским путем без посустајања, на шта нас, као на оно што је неизбежно, упозорава Господ: “У свету ћете имати жалост” (Јн. 16, 33). Исто су говорили и Апостоли: “Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије” (Дел. ап. 14, 22).
О томе да Хришћанин неизбежно мора ходити уским путем једнодушно говори и сва светоотачка литература. Ево, например, речи преп. Исака Сирина: “Пут Божији је свакодневни крст. Нико није отишао на Небо живећи млако… тиме се и разликују синови Божији што живе у невољама; а свет се поноси са раскошју и миром. Није хтео Бог да Његова љубљена деца живе мирно док су у телу, већ је хтео да док су у свету буду у жалости, муци, трудовима, оскудици, немаштини, унижености, увредама и страдањима тела… Они који живе у миру не могу да пребивају у љубави Господњој, и зато им Бог одузима мир…”
Онде где нема добровољног подвига – “самопрогона”, ту је неизбежан пут (спољашње) жалости. Преподобни Серафим Саровски је говорио: “Без муке нема спасења”. И нека благодаре Богу Хришћани за сусрете са искушењима речима: “Није ме заборавио, посетио ме је Господ. Слава Господу за све”.
Дакле, и у једном и у другом случају Хришћанин неизбежно мора ходити уским животним путем.
Како треба ми, родитељи, да припремимо децу за тај пут?
Као и код сваког учења и овде су у питању исти закони о којима смо већ говорили: почињати учење што је могуће пре, поткрепљивати га примерима и обављати га непрекидно и поступно, повећавајући градиво.
Углавном то треба да буде јачање воље и самоконтроле, стицање вештине превазилажења својих жеља, лењости и присиљавања себе на послушност.
У млађем узрасту то треба да буде, пре свега, учење стрпљењу. О овоме епископ Теофан Затворник говори овако: “Треба поставити за правило васпитавање тела (детета – прим. аут.) да здраво подноси свакакве спољашње утицаје: ваздух, воду, промену температуре, влажност, врућину, зиму, повреде, болове… Душа у таквом човеку потпуно влада телом…Како је срећан онај који је од детињства научен на то!.. Главно је не држати тело тако да оно прима само пријатне утиске, већ, напротив, да се радије навикне на непријатне утиске. Они први слабе тело, а ови други га јачају; у првом случају дете се свега боји, а у другом оно је спремно за све и способно да истраје стрпљиво у започетом”.
Ето то је основни почетак у обучавању детета за хођење уским путем. Онда следи васпитавање деце да превазилазе себе, да се никад не распуштају и да се држе увек као у некаквој напрегнутости и пажњи. Овде спада брзо устајање из кревета ујутро без повлађивања себи у излежавању; храбру борбу против умора, глади и болова. Исти значај има развијање навика – правог седења за столом, без изваљивања; устајања у разговору са старијима, ако ови стоје; уступања места у превозу старијима, инвалидима или онима који носе децу у рукама и слично.
Увек треба да памтимо да је основни предуслов правилног васпитавања деце развијање добрих и чврстих навика и способности. То је основа, “камен-темељац” сваког васпитног процеса.
Децу веома квари навика да се користе услугама старијих. Зато деца од раног детињства треба постепено да уче да сама себе служе где је то могуће. Овде спада намештање свог кревета увече и ујутру, чишћење обуће и одеће, сређивање свог сточића или кутка и сл.
Што се раније почне са домаћим радом деце, то је боље. За девојчице ће то бити пре свега шивење, везење, крпљење, плетење, сређивање соба, прање судова, помагање старијима у припремању хране и сл. За дечаке – обављање разних домаћих послића: поправљање ствари, куповина намирница итд. Лети, приликом боравка ван града, треба навикавати децу на рад и у шетњи: да стрпљиво сакупљају бобичасто воће и печурке, да скупљају суво грање за пећ, траву за домаће животиње итд.
Веома је добро ако породица има своју башту и домаће животиње. У том случају деца се могу врло рано навикавати на такав посао који ће за њих да буде и интересантан и не много тежак, памтећи поуке апостола Павла: “И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима” (Кол. 3,23).
Строга радна атмосфера живота породице – јер увек је боље живети у оскудици, него у изобиљу – најздравија је средина за васпитавање детета. Тешко њему ако расте у богатству, окружен слугама, мажен, размажен. Сувишно богатство, испуњавање свих жеља детета једна је од сталних и најштетнијих грешки у васпитавању деце. Кажу за мајмуне да у пориву нежности и љубави према свом младунчету, понекад га тако јако приљубе уз себе да их угуше. Исто тако неразумни родитељи могу да проузрокују духовно омртвљење своје деце претераним мажењем.
Размажено дете уопште нема способност самопринуђивања, оно расте у егоисту склоног раздражљивости и гневу, на шта је још Сенека указивао речима: “Ничим се у човеку не може толико развити осећај гнева као нежним васпитањем; неће опростити увреду онај коме ништа нису одбили, коме је забринута мајка стално брисала пркосне сузе и чију је вољу васпитач испуњавао беспоговорно и у свако доба”.
Имајмо строгу меру и знајмо када је време за поклоне деци или за слаткише, и увек добро размислимо које њихове молбе и жеље треба да буду испуњене, а које категорично и беспоговорно одбијене.
Између двеју категорија Хришћана који се спасавају, о, којима смо већ говорили, постоји, дакле, велика разлика.
“Пут добровољног подвига”, “самопрогона”, уздржавања и лишавања може се чинити споља тешким и неиздрживим. ; Али зато је он више (од оног другог) испуњен благодатним утехама и унутрашњом радошћу.
Нема ничег налик на ту унутрашњу радост оних који ка Царству Небеском иду путем неизбежног трпљења и жалости, које им Господ шаље ради спасења. Најчешће је то пут “двоједушних” (Јаковљ. 1, 8) Хришћана, оних за које је Господ рекао да су попут онога “које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад” (Лк. 9, 62) – на грешни свет са његовим саблазнима, насладама, забавама и богатствима.
Пожелимо нашој деци да изаберу пут добровољног подвига којим би они ходили, тежећи циљу – “ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу” (Фил. 3,14).
Говоримо им речи Самог Господа: “Сведочим вам… да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато избери живот, да будеш жив ти и семе твоје, љубећи Господа Бога својега, слушајући глас Његов и држећи се Њега; јер је Он живот твој…” (5. Мојс. 30,19-20).
 
* * *
 
Мајка која је више од свега волела своју нежну, крхку, осетљиву на све ћерку изразила је своју бојазан духовнику: не може ни да помисли на то да ће јој ћерка у животу патити, и хоће да је заштити од свих мука и, ако је могуће, да их узме на себе.
Духовник ју је прекорио због егоизма, због тога што своју кћер, одузимајући јој крст, лишава спасења. Он ју је, супротно томе, посаветовао да навикне ћерку на искушења, да не развије код ње претерану сентименталност и преосетљивост:
“Боље је да се молите за њу”, рекао јој је, “и, љубећи је, тихо изговарајте спасоносно Име Исуса Христа, које је најбољи ослонац у животу.
Не дозвољавајте јој све оно што страсно жели. Нека научи да подноси недаће, не раздражујући се; да се одриче пријатности без суза и да трпи недостатке у животу, не сматрајући притом да је све у животу пропало.
Ако има неку жалост, не журите одмах да јој залечите рану. Боље заједно с њом приђите Распећу и, клечећи заједно, помолите се, пољубите је и… Господ ће Сам учинити Своје, а ви своје… Укажите јој на њен дуг, посао, али немојте радити њен посао уместо ње. Наложите јој да уради нешто сваки дан и захтевајте строго да то испуни. Труд и рад јачају душу…
Учите је да се не ослања на вас, већ да тражи потпун ослонац од Господа. И онда кад ви не будете с њом, она неће бити усамљена и беспомоћна, без подршке.
Срце девојке крај које нема мајке, а која не уме да затражи уточиште од Господа малакса, урушава и често се запрља…”
Духовник је заћутао, мајка је плакала…