ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ЧУВАЊЕ ДЕЦЕ ОД СВЕТОВНИХ ЉУДИ
 
Изидите одатле…
Ис. 52,11.
 
Бринући се за стварање светлог, духовног окружења такође треба пажљиво чувати децу од греха и душевног порока. Закон узајамног утицаја важи и за добро и за зло. “Ко ходи с мудрима постаје мудар, а ко се држи с безумницима постаје гори”, рекао је још пре око четири хиљаде година Соломон, најмудрији од људи (Прич. 13, 20).
Душевна болест је исто тако заразна и опасна за околину као што и физичка, нарочито за слабе, духовно нејаке организме.
Можда неки сматрају да је духовном организму као и телесном потребно каљење. Али ако се каљење тела услед недовољне опрезности може завршити болешћу, душевно каљење је сасвим недопустиво, јер ту увек прети опасност губљења душе услед саблажњавања. И мада се саблазни припуштају на људе, јер, по речима Господа, “потребно је да дођу саблазни”, Господ, у исто време, забрањује људима да саблажњавају и искушавају једни друге, говорећи: “Али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан” (Мт. 18,7).
Владика Игнатије (Брјанчанинов) пореди световно окружење и манастир са узрастањем биљака у пољу и у стакленој башти. Најбољи и најлепши примерци расту само у баштама: тамо се то постиже нарочито изабраним условима за одгајање.
Нека цвеће из баште и није тако издржљиво, али је зато дивно. Уједно, оно је тамо заштићено од напада свакаквих стихија.
Тако Господ штити душе монаха од оскврњења и саблазни света, и очишћене душе преноси у Своју вечну Градину у Царство Небеско. Сам Господ се диви духовној лепоти и Сам ствара услове за њен развој.
Чувајмо и ми, колико можемо, цвеће Господње – чисте душе наше деце – од свих нечистота света и од свих њених носилаца.
Свети Апостоли су учили прве Хришћане да се чуваЈу од људи паганских погледа. Тако апостол Павле у својим посланицама Коринћанима пише: “Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје” (1. Кор. 15, 33). И даље: “Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога Живога…” (2. Кор. 6,1417).
Исто тако пише апостол Јован у посланици (2. Јн. 1, 1011): “Ако неко долази к вама и ово учење (Христово) не доноси, ие примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима”.
Пример потпуног поштовања Апостолских правила је благочестива Нона, мајка Григорија Богослова. По причи њеног сина, она се није никад поздрављала с паганкама, нити је седала за сто да једе са паганима. Сетимо се и тога да је у првим вековима Хришћанима било забрањено да учествују у прославама пагана.
Ако је општење са активним атеистима опасно за духовно непросвећене Хришћане, још више је опасно и може да буде и погубно за децу.
Бригу о чистоти вере у којој су расла њихова деца су испољавали многи праведници и подвижници побожности. Тако је, например, унука светог Филарета Милостивог (1. децембра) која је касније постала жена константинопољског цара Константина IV Порфирогенита, васпитавана у потпуној самоћи. “Пре вас, она није видела никога са стране”, рекао је за њу свети Филарет посланицима који су путовали по Византијском царству, тражећи најдостојнију невесту цару.
Московски побожни трговац Путилов, који је живео почетком прошлог века, сам је учио своје синове, јер се плашио лошег утицаја школских вршњака на своје синове. Његове бриге и труд су се оправдали, и то у потпуности. Сва три његова сина су се замонашили и, касније, постали игумани три манастира (Исаија – Саровског, Мојсеј – Оптинског и Антоније – Малојарославског). Такви примери заслужују пажњу.
Ако су врата хришћанске породице широм отворена за богољупце, нека се потпуно затворе за људе који живе философијом безбожништва. Као и за оне који су, називајући се Хришћанима, у ствари разапели Христа, не гнушајући се смртног греха. О овоме апостол Павле овако пише: “А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете… и избаците злога између вас самих” (1. Кор. 5,1113).
Притом, апостол Павле допушта површно општење са нехришћанским светом из околине, Јер бисте (иначе) морали изиђи из овога света” (1. Кор. 5,10) у противном. Очигледно је да овде треба повући оштру границу измећу нужних пословних односа са људима и добровољног присног општења. Стога треба пазити приликом позивања познаника, избора пријатеља за игру детета и приликом примања радника у кућу.
Оправдање за општење са безаконицима и атеистима не може да буде ни рођачка веза; ми знамо да Господ не говори о сродству по телу, већ по духу: “Јер ко врши вољу Божију онај је брат Мој и сестра Моја и мати Моја” (Мк. 3, 35). Стога се у породицу могу примити ради заједничког живљења старци, баке и деке, или сирочићи од блиских рођака само по благослову духовног оца. И дешава се да они понекад не дају благослов за то због опасности нарушавања побожног и мирног поретка породице, која прети од уласка у њу блиског по телу, али далеког по духу човека.
Јединствено оправдање нашег општења са блискима по телу људима који неће да знају Бога може да буде испуњавање заповести љубави и милосрђа, што је обавеза у односу на све, без изузетка. Међутим у овом случају не треба бити исувише присан са оваквим рођацима и општење с њима треба свести само на оно најнеопходније.
О опрезности у погледу овога у једном писму старац Амвросије Оптински пише (“Писма мирјанима”): “У дуже разговоре са (таквим) својим братом се не упуштајте. Желећи да му донесете душевну корист, пазите да себи не наудите. Знајте да ћете преко брата морати да чујете сатанске дубине, тј. погубна непријатељска противљења и сумње, које је сатана измишљао током осам хиљада година. Да ли ћете моћи да му се одупрете? И можемо ли то да саслушамо без сопствене штете?”
Дакле, опрезност у избору блиских познанстава и веза неопходна је како ради нас самих, тако још више ради наше деце.