ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ОСВЕЋЕЊЕ ЖИВОТНЕ ОКОЛИНЕ ДЕТЕТОВЕ
 
Нека је околина твоја света.
5. Мојс. 23,14.
 
Одавно се већ зна о оскрнављењу материје злом силом или о бацању злих чини на ствари, храну и воду. О томе сведоче многобројни примери из литературе, о томе причају и многи очевици. “Урок”, губитак здравља, а често и живота, невоље и несреће долазе од таквих оскрнављених ствари, ако им се човек не супротстави силом светости.
Да ли размишљамо о томе? Да ли су наши станови освећени? Да ли наша деца узимају освећени хлеб (просфоре, антидор, артос) и свету водицу? Ко нас омета да их дајемо деци ујутро сваки дан, осигуравајући им здравље на тај начин? Да ли имамо у нашим становима освећене предмете, који невидљиво делују на нашу децу – крст, иконе, слике из Свете Историје, цртеже из живота Светих итд.?
Све то утиче на формирање детета. Светитељ Теофан Затворник пише (у “Путу ка спасењу”): “Нека чула добијају прве утиске од освећених предмета: икона и светлост кандила – за очи, свете песме – за слух и сл. Дете не разуме ништа од свега овога што му је пред очима, али његово око и слух се навикавају на ове предмете, и они, испуњавајући срце, одстрањују (дететове пажње) друге предмете. И прве радње маште ће бити освећене као што су и чула; детету ће лакше бити да замишља ове предмете, него неке друге”.
Од детињства треба научити дете да се брани крсним знамењем, тим непобедивим оружјем Хришћанина. “Сваки посао почињите с крсним знамењем”, саветовао је старац Варнава.
О истоме пише у писмима и старац Амвросије Оптински: “Потребно је побринути се да се код детета укорени обичај чешћег осењивања крсним знамењем, а нарочито пре узимања хране и пића, кад леже или устаје, пред пут, излазак или улазак негде, и то да то чине не немарно, већ како треба”.
Употреба крсног знамења је ушла у праксу још од првих векова Хришћанства. По Тертулијановом сведочењу, Хришћани су стављали крсно знамење не само на себе – на чело, очи, уста и груди, већ су осењивали и одећу, постељу, храну, домаће потрепштине и станове; они су се крстили излазећи из куће или се поново враћајући у њу, кад су почињали да се облаче, кад су седали за сто, легали у кревет, умивали се…
О карактеру примене крсног знамења у 4. веку имамо сведочанство преп. Јефрема Сирина који пише: “Животворним крстом се осењују наше очи, наша уста, наше груди, сви наши удови… Тај крст, Хришћани, не остављајте ни у које време, ни у једном тренутку; нека он буде с вама на свим местима.
Без крста ништа не предузимајте; ако лежете да спавате или устајете, ако радите или се одмарате, једете или пијете, путујете копном или морем – стално се осењујте овим живоносним крстом”. Зато стално проверавајте – имају ли ваша деца крст на грудима? Имају ли га крај својих кревета заједно са Богородицом и Светитељем чије име носе? Учимо нашу децу да тако примењују крст као што су то чинили Хришћани у давнини и како учи преп. Јефрем Сирин.
Треба знати и то да су се Хришћани првих векова трудили да у кући или у кућној капелици (часовници) имају мошти или честице мошти Мученика.Ти свети Мученици су сматрани за заштитнике породице, и њима су се обраћали у невољи и несрећи. Веома је поучан за нас свакодневни живот побожне породице старе Русије. У таквим кућама постојала је посебна соба за молитву, а у богатијим кућама и домаћа црква. Цео један угао сваке собе је био покривен многобројним иконама. Иконе су биле украшене драгоценим оковима, а пред њима су горела кандила која се нису гасила.
За велике празнике све се пажљиво чистило и украшавало. Слике и портрети у собама су се превасходно тицали Свете Историје и духовних лица. Свакодневни живот побожне руске породице је, у суштини, био ближи манастирском поретку, него световном.
Ево како се, например, описује свакодневни живот цара Фјодора Ивановича:
“Фјодор је устајао обично у 4 сата ујутру и чекао духовника у спаваћој соби препуној икона, освећеној и дању и ноћу кандилима. Духовник је долазио код њега с крстом, благословом, светом водом и иконом Божијег угодника чији се празник слави тог дана у цркви. Господар се клањао до земље, молио се гласно десетак минута или више, ишао код царице и заједно с њом на јутрење… у 9 часова је ишао на Св. Литургију… увече је опет ишао у цркву на вечерње… ноћу пре спавања се опет дуго молио с духовником и с његовим благословом легао”.
Као што се види из описа, то је у великој мери био својеврсни манастир у свету. И старије покољење таквих побожних породица је, по правилу, у позним годинама или на самртном одру – у тешкој болести – примало монашки постриг.
То је средина у којој су одрастала млада покољења староруског Православља. Подражавајући староруски начин живота, родитељи треба сав дететов живот да испуне обичајима Цркве. А то, по речима Теофана Затворника, подразумева “често довођење деце у цркву, целивање светог крста, Јеванђеља, икона; исто и код куће – често целивање икона, осењивање крсним знамењем, кропљење светом водом, кађење, осењивање крстом колевке, хране и свега што деца додирују, узимање благослова од свештеника, доношење у кућу икона из цркве и служење молебана.
И уопште, све црквено на чудесан начин напаја благодатни живот дететов, и увек представља сигурну и непробојну ограду од искушења невидљивих злих сила, које су увек спремне да нападну тек процвалу душу да би је својим дахом заразиле”.
Зараза о којој говори епископ Теофан се може налазити и у стварима које окружују дете. И колико је год потребно окружити наше чедо свим светим, исто толико је потребно и заштитити га од свега прљавог и нечистог – безбожних и неморалних књига (серија и филмова), саблажњивих цртежа (и стрипова), слика и скулптура и т.д. Њих не треба држати у кући. Позната је прича о светом човеку кога је Богородица мимоишла (у виђењу) само зато што је на његовој полици стајала јеретичка књига.
Знајмо да светост и Дух Божији не иду са нечистотом. Неопходно је да деца одрастају у духовно чистој атмосфери, и тада од њих неће никад одступити њихови Анђели чувари и посећиваће их Свети. Родитељи треба нарочито да се побрину око изгледа соба у којима деца спавају и око кутака у којима ова проводе своје време, играјући се или нечим другим се бавећи. Нека њихов живот буде стално осењен иконама и светлошћу кандила која се не гасе. Нека им пред очима буду стално Господ Исус Христос, Богородица, Анђели и породични Светитељи.
Епископ Теофан Затворник пише (у “Путу ка спасењу”): “Када родитељи ограде колевку свог детета овим духом искрене побожности, када притом, с једне стране, Анђео чувар, а с друге Свете Тајне и све црквено буду деловали на њега и споља и изнутра, тако ће се око овог новог живота исткати духовна атмосфера која му је сродна, и преливаће у њега и свој карактер, као што и крв, почетак живог живота, умногоме зависи од ваздуха који је окружује. Кажу да се у суду у коме је припремљена нова храна задуго… осећа мирис онога што се пре тога у њему налазило”.
“Нека је околина твоја света”, заповедио је Господ Својим изабраницима још у Старом Завету.
Интересантна је прича-сведочанство једног свештеника о неспојивости светости и оскрвњења.
На Богојављење, када се освећује вода, једна жена му је пружила флашу са молбом да освети воду. Свештеник није могао да урони крст и зато је сипао у њу већ освећену воду. Али само што је ова дошла у додир с оном водом која се већ налазила у флаши, флаша се распрсла у комадиће у свештениковим рукама.
Испоставило се да је то била, одраније зачарана, вода. Она је била спремљена за жениног сина да га придобије за једну девојку којом је мајка хтела да га ожени. Али жена се уплашила да примени зачарану воду и ради сигурности је решила да је претходно освети.